На програму 28. Фестивала нитратног филма 9. јуна се приказују три краткометражна и три дугометражна играна филма, међу којима се издвајају амерички „Седмо небо“ (1927) Френка Борзејџија и француски „Мала Лиза“ (1930) Жана Гремијона.
Говорећи о томе како се љубав рађа и расте, да би достигла апсолутну чистоту, „Седмо небо“ прати три главне фазе многих филмских дела у жанру романсе: случајан сусрет мушкарца и жене, симболичан брак који претходи рођењу љубави и, коначно, љубавнике који се постепено међусобно откривају, штитећи се од спољашњег света и стварајући сопствени мали универзум. Прича о чистачу улица и младој проститутки је прва од три Борзејџијева класична дела са Џенет Гејнор и Чарлсом Фарелом, који су захваљујући међусобној хемији, суптилности и модерном глумачком извођења израсли у квинтесенцијални романтични пар свог доба.
На првој додели Оскара Џенет Гејнор је добила награду за најбољу глумицу, Френк Борзејџи за најбољи драмски филм, а Бенџамин Глејзер за најбољи адаптирани сценарио.
„Мала Лиза“ је први звучни филм Жана Гремијона, који ту укључује неке значајне експерименте у звучном контрапункту. Суморна прича о човеку пуштеном из затвора који се враћа у Париз и налази своју ћерку заробљену у сиромаштву, проституцији и криминалу, препуна је звукова ван екрана, преклапајућих дијалога, звукова одвојених од одговарајућих слика, оних који контрапунктирају или су у сукобу с расположењем радње, звукова који се преливају из једне сцене у другу.
Филм је употпуњен сценама масе тела, ритма и музике. С друге стране, његов редуковани стил с наративним и визуелним елипсама и употребом тишине као драмског елемента, није спречио Гремијона да веома успешно мења углове камере и размере кадрова. Тај пионирски и експериментаторски деби на пољу звучног филма, употпуниле су не мање снажне глумачке појаве Пјера Алковера и Нађе Сибирскаје у главним улогама.
Публика Нитратног фестивала видеће и немачки филм „Људи једни међу другима“ (1926) Герхарда Лампрехта, условно речено последњи део његове социјално критичке трилогије, у којој се кроз епизодну структуру бавио микрокосмосом једне берлинске стамбене зграде у доба инфлације, незапослености и сиромаштва послератне Немачке. Станари се на почетку појављују само као представници различитих друштвених класа, али их филм постепено приказује као појединце с личним егзистенцијалним искуствима, попут љубави, среће и разочарања, изазваних распадом економског и друштвеног система у коме живе.
Одабрани краткометражни филмови су аустријска продукција „Тутанкамон“ (1923) француског глумца и редитеља рођеног у Сенегалу Рејмона Дандија – комедија из времена међународне опседнутости „египтоманијом”, затим амерички „Мост“ (1929) Чарлса Видора – адаптација приче Емброуза Бирса о војнику осуђеном на вешање, са сложеном комбинацијом флешбекова из његовог детињства и фантазија о бекству у слободу, као и француска „Окрутна прича“ (1930) у режији главног глумца Гастона Модоа, о заточеном рабину који покушава да побегне из тамнице шпанске инквизиције у 15. веку.
