Зашто је Небо над Берлином тако актуелно и вољено и данас, 33 године након премијере? Или је боље поставити питање: да ли се и колико свет изменио током три деценије? Осим пада Зида, је ли се ишта значајно променило у људима и начину на који размишљају?
Радња овог филма смештена је у Берлин, у касне осамдесете године прошлог века, у време окончања Хладног рата и блиског краја гвоздене завесе између Истока и Запада, две године пре пада Берлинског зида. Гледаоци прате свакодневна искуства многобројних берлинских анђела који су видљиви само за чисте дечје душе. Све се одвија нестварно смирено и медитативно док камера клизи небом изнад непрегледног, црно-белог Берлина. Два анђела, Демијел (Бруно Ганц) и Касијел (Ото Сандер), посматрају свет. Прате људе, читају им мисли, бележе њихове посебне људске карактеристике и извештавају један другог о томе шта су видели. Посматрајући свет и чувајући људе од злих демона, један од анђела, главни јунак Демијел, заљубљује се у усамљену, нежну, прелепу и сетну уметницу на трапезу, Францускињу Марион (Солвег Домартен), која управо завршава сезону у циркусу „Алекан”, у једном берлинском предграђу. Он жртвује своју бесмртност ради љубави према Марион, силази на земљу и постаје човек. Пали анђео постаје смртан, али бива награђен љубављу!
Осим те снажне изјаве љубави жени, у овом филму једнако је важна и моћна изјава љубави једном граду, Берлину, који тако и сам постаје важан лик не само као место радње већ и као метафора подељености после Другог светског рата. Три карактеристичне грађевине тог града појављују се у филму: Државна библиотека, Стуб победе с истоименим кипом на врху и Берлински зид. Сцене које приказују људско виђење егзистенције представљене су у боји, док је за анђеоско виђење коришћена црно-бела техника.
Средишња тема филма може бити искупљење кроз осећање и прихватање физичког и материјалног. Анђеоска визија се експлицитно или посредно изједначује с филмом, незаобилазна је Вендерсова посвета бившим анђелима, Трифоу, Озуу и Тарковском. Изузетно покретна камера Хенрија Алекана, већ од уводне секвенце панораме Берлина, приказује ликове и град онако како их види посматрач који није спутан ограничењима времена и простора, који има увид у бит ствари, али не учествује у збивањима. Дакле, то може само анђео!
Облик приповедања у овом филму налик је лирској прози, вероватно и зато што је лајтмотив приче Песма о детињству сценаристе Петера Хандкеа, помоћу које се у филм уводе деца као једна од група јунака. Немачки језик свој најпоетичнији израз у једном играном филму има управо у Небу над Берлином.
Вим Вендерс је у својим белешкама поводом Неба над Берлином (Видици, број 259–260, Београд, 1988) записао:
„Када сам почео да пишем сценарио за нови филм, управо сам читао Рилкеа. Рилкеове песме насељене су анђелима. Једног дана сам у неким његовим белешкама пронашао ову јединствену реченицу: Незапослени анђео који се заљубљује… Покушао сам да заборавим ту идеју, али она се чврсто уселила у моју главу. Када сам Петеру Хандкеу причао о томе, помислио је: Можда ти ја могу помоћи. Можда не сценаријем колико дијалозима. Имајући пред собом слику анђела који се заљубио, почео сам своје записе. Желео сам да дођем до спознаје шта је то, у ствари, анђео. У свакој религији анђели се појављују као божји изасланици. Оно што је мене занимало била је представа једног таквог изасланика у данашњем свету, у коме више нема никог ко шаље божје поруке, а пре свега никога ко их прима.”
Филм је имао светску премијеру на 40. фестивалу у Кану 1987. године, а потом доживео светску славу која га прати до данас. Вим Вендерс је у бројним интервјуима много говорио о том свом остварењу, па и ово:
„У Небу над Берлином себи сам можда први пут дозволио да уведем нека метафизичка питања у процес прављења филма. У почетку, када сам дошао на ту идеју о анђелима, анђелима чуварима као ликовима у филму, некако сам прихватио ту чудну идеју јер ми је она омогућила да видим град Берлин из различитих углова. Закључио сам да анђели нису лоше решење зато што су невидљиви; они су могли да мењају свој положај или да дословно пролазе кроз зидове. Тако су ми, као наратору, дозволили да начиним већу и јаснију слику о том граду и његовој историји него што би то могао било који човек. На тај начин прихватио сам анђеле као наративне елементе или, могу рећи, као метафоре. Нисам их заиста схватао озбиљно, они су за мене били као нека врста оруђа. И тако, док смо снимали сцене с њима, док смо радили на филму, кроз погледе анђела заправо сам схватио да се дешавало нешто што нисам никако могао да контролишем, да је чак и сам напор да се у филму представи тачка гледишта анђела био смешан и да камера ни на који начин није била у стању да то пренесе. Наставили смо рад и ја сам живео са свешћу о тој немогућности схвативши да ти ликови које сам призвао траже нешто што је потпуно превазишло моје могућности. И тај филм, упркос немогућности да то учини, био је ношен нечим што је много веће од мене самог и што ја нисам сам произвео. А ти анђели које сам на неки начин призвао кроз метафоре, носили су нас, држећи наш филм и тај неизмеран напор да се служимо тим метафорама. И на крају сам схватио да ми је читав филм на неки начин био дат, да ја нисам био његов стваралац, већ да сам био на страни онога који прима.”
Зашто је Небо над Берлином тако актуелно и вољено и данас, 33 године након премијере и зашто биоскопи и даље осећају потребу да из архива извуку то дело и прикажу га на великом платну? Или је боље поставити питање: да ли се и колико свет изменио током три деценије? Осим пада Зида, је ли се ишта значајно променило у људима, начину на који размишљају и бригама које их прате?
Није одговор, али јесте истина – људи и даље живе само своје просечне животе. И даље су жељни да се све заврши у вечности топлине љубави, боја и лепоте поезије унутар које се две усамљене душе спајају у савршенству једне, јединствене, бесмртне. И даље прижељкују крај филма који се завршава у нестварној, контемплативној лепршавости једне уметничке душе, душе Вима Вендерса и његове сензибилне, лиричне уметности покретних слика. Попут анђеоског додира бесмртности, нежног даха вечне љубави мушкарца и жене… Нешто као исцељење уз малу помоћ магичног реализма.
Дигитално рестаурирана копија филма Небо над Берлином, откупљена ексклузивно за програм Фест класик у оквиру 48. Феста, биће приказана у четвртак 5. марта у Сали Макавејев Југословенске кинотеке (Узун Миркова 1), с почетком у 19.30 часова.