Импресивна биографија Милене Дравић, у коју стаје близу 200 улога, рефлексија је једног времена и историје филмског, телевизијског и позоришног стварања.
Ратни спектакли, камерне драме, популарни телевизијски шоу-програми, урнебесне комедије, лирске трагедије – везују се за харизматичну, одмерену глумицу која је превазилазила границе медија, жанрова, улога.
„Мене моји родитељи од младости, још од балетске школе, нису никад спречавали, нису се никад супротстављали томе што сам ја изабрала тај позив, јер има много родитеља који не воле да им деца буду глумци или играчи. Моји су ме пустили полако и пратили каквим ћу путем ићи”, говорила је Милена Дравић.
Од урбаних побуњеница до учитељица, директорки банака и позоришта, девојчица, девојака, жена, љубавница, мајки до краљице и вечне Мод, Миленине трансформације биле су неограничене и непоновљиве.
„Милена Дравић разликовала се од осталих глумаца по једној особини која је необјашњива и која се ретко среће. Она је имала персоналити, личност, која се не може увежбати ни одглумити. Била је посебна. Не знам ниједну глумицу пре ње, а ни сада, која је имала те особине, која је била тако снажна личност као она”, рекао је поводом одласка велике глумице редитељ Горан Марковић.
У филм је закорачила случајно, плавокосу пегаву средњошколку запазио је 1959. редитељ Франтишек Чап и поверио јој улогу у остварењу Врата остају отворена. Већ тада је израсла у миљеницу гледалаца која се брзо наметнула шармом и спонтантошћу у филмовима Дилижанса снова, Заједнички стан, Боље је умети, Узаврели град, Лето је криво за све. Мотивисана успехом, уписала је и завршила Академију за филм, позориште, радио и телевизију.
„Милена Дравић је заштитни знак југословенског и српског филма, и када поменете њено име, сетите се највећих и најзначајнијих филмова у историји бивше земље и Србије. Не говорим у прошлом времену јер су то непролазне вредности и сумњам да ће се скоро појавити неко ко ће на такав начин обележити српску кинематографију, јер остварења у којима је она играла представљају постамент српске кинематографије. Осим у филмовима, Милена Дравић оставила је велики и неизбрисив траг и у позоришту и на телевизији”, речи су писца Душана Ковачевића.
Када је за улогу у Прекобројној Бранка Бауера освојила прву Златну арену у Пули (једну од многобројних филмских награда у каријери), било је јасно да је југословенска кинематографија добила глумицу највећег формата која ће сарађивати с најзначајнијим редитељима: Пуришом Ђорђевићем, Жиком Митровићем, Бором Драшковићем, Коканом Ракоњцем.
Била је муза Душана Макавејева у авангардним остварењима Човек није тица и WR мистерије организма.
Јединственом појавом и даром обележила је црни талас и партизански филм. Играла је подједнако убедљиво и у Павловићевој Заседи, Делићевој Сутјесци и Булајићевој Козари и Бици на Неретви.
„Памтићу је по свему најбољем по чему се један велики глумац може памтити. Памтим је по изузетно озбиљном, професионалном односу према глумачком позиву, према свакој улози, а имао сам задовољство да с њом снимим три филма, три сасвим различите комплексне улоге које је она мајсторски знала да интерпретира. У врх европских глумица ушла је с незаборавном улогом у Неретви”, изјавио је редитељ Вељко Булајић.
Као Каћа, усамљена жена у паланачкој средини, у Посебном третману Горана Паскаљевића, освојила је 1980. у Кану престижну награду за најбољу споредну женску улогу.
„Нема речи којима могу овог тренутка да вам искажем тугу коју осећам. Она је за мене, пре свега, једно предивно људско биће, једноставна, скромна, нежна, пуна разумевања за друге људе. А као глумица она је највећа, недостижна Милена Дравић”, изјавио је редитељ Горан Паскаљевић.
Осим драмских, волела је и своје карактерне улоге у комедијама као што су Рад на одређено време и Није лако с мушкарцима. Дар у том жанру до пуног изражаја дошао је у једној од најбољих забавних емисија Телевизије Београд Образ уз образ, која је, како је записао сценариста Предраг Перишић, била врста љубавног удварања, шапутања, кокетирања двеју заљубљених особа, Милене и Драгана.
„Милена и Драган, онакви какве их је мајка родила, пресудили су својим шармом, харизмом, магијом да прва емисија постигне успех у читавој ондашњој Југославији. Сећам се да су се у Београду, Загребу, Љубљани свуда појављивали наслови с њиховим именима, а памтим један у коме је писало ’Браво, Милена’. Једнако је успешно наступала и у музичким, певачким, балетским скечевима, у комуникацији с гостима и у скечевима у којима је играла. Једно од највећих искушења у том раду била је улога Нушићеве Госпође министарке. У мом многодеценијском раду једна од најлепших ствари било је то што сам могао да радим с таквом особом, глумицом, с једном таквом појавом као што је била племенита Милена Дравић”, речи су Здравка Шотре.
Миленин учинак у Телевизији Београд, односно РТС-у, у жанру телевизијског филма и драме такође је неизбрисив – од Прича из Непричаве, преко Прича из радионице, Госпође министарке, Метле без дршке, римејка Позоришта у кући до Комшија.
За позоришни опус добила је награде за животно дело: Добричин прстен, Златни ћуран и Нушићеву награду. Ту су и награда Жанка Стокић и Статуета Јоаким Вујић. Међу Милениним бриљантним креацијама су и монодрама Милена у свету мушкараца, представа Птиц и птица, коју је с Драганом Николићем играла у Звездара театру, Лари Томпсон – трагедија једне младости. Била је незаборавна и у представама Улога моје породице у светској револуцији, Ћелава певачица, Бокешки де мол, Харолд и Мод.
„Оно што је било чудесно за Милену, где год би је људи видели, срели на улици, у позоришту, сви су имали такво поштовање према њој као великој звезди, узору, а она се понашала као несигурна девојчица, стално се пропитивала, у страху… и то је трајало док не изађе на сцену. А када изађе на сцену, одједном настаје чаролија. Она стане и само неки тихи хук у публици се чује. Баш невероватно”, сматра редитељ Милан Караџић.
„Она је заиста била нешто невероватно. Тај спој скромности и невероватног професионалног успеха. Мислим да нам то остаје као завештање, нама који смо у професији, али и осталима. Она је била много више од највеће југословенске и српске глумице. Ми смо планирали да Харолд и Мод поново играмо на јесен, последњи планови били су у јуну, али то ће се вероватно десити на неком другом, бољем месту, једног дана”, рекао је глумац Петар Бенчина.
Милена је 2015. године била први лауреат Фестове награде Београдски победник за изузетан допринос филмској уметности, Златног печата Југословенске кинотеке и награде Палићког фестивала за допринос европској кинематографији Александар Лифка.
„Милена је аутентична звезда и последња велика права филмска глумица. То су ненадокнадиве вредности. Имала сам задовољство што сам се овог лета дружила с њом на Палићу, где је као феникс била поново у пуном сјају”, изјавила је Мира Бањац.
Почетком маја Милена Дравић даровала је Кинотеци оно најзначајније што је обележило њену каријеру и каријеру њеног животног партнера Драгана Николића. Отварајући легат, рекла је: „Ово је моја нова кућа.”
Овог лета последњи пут на ноге је подигла Пулску арену, где је вишеструко награђивана – са два златна и шест сребрних признања. Само неколико дана касније иста сцена поновила се и на летњој позорници на Палићу, где ју је публика, не слутивши да је то последњи сусрет с дивом, поздрављала овацијама. Милена Дравић, звезда на земљи, од сада је и звезда на небу.