У новом, 112. броју часописа „Кинотека“ читаоце очекују есеји о великом српском глумцу Слободану Цици Перовићу, холивудској звезди Мерилин Монро, великану италијанског неореализма Роберту Роселинију. Рубрика Трагови на филму доноси текстове о недавно преминулим глумцима Хусеину Чокићу, Марију Адорфу и Чаку Норису.
Ту су и приказ књиге „Анатомија зла“ Лордана Зафрановића, фељтон на основу књиге Владе Петрића „Конструктивизам у филму: човек са филмском камером“, као и најава програма 12. ревије Дани словеначког филма.
Након уводника в. д. директора Кинотеке Александра Ердељановића, мајски број отвара текст „Слободан Цица Перовић или непредвидљивост глумачке игре“, о једном од најбољих глумаца наше кинематографије, чију стогодишњицу рођења Југословенска кинотека овог месеца обележава изложбом и ретроспективом његових филмова. Перовић је „био и остао свој, усамљен у својој величини, аутентична уметничка појава, недокучив и за многе гледаоце и за већину колега… Без проблема се кретао различитим жанровима, а посебна одлика његовог опуса јесте одсуство маниризма и непредвидљивост глумачке игре“, пише Дејан Дабић, посебно истичући његову улогу бившег информбировца Велимира Бамберга у црноталасном филму „Буђењу пацова“ (1967) Живојина Павловића.
„Кинотека“ преноси и интервју с Перовићем, који је изашао у НИН-у 1976. године, с поднасловом „Немам чуло за материјалне вредности. Посматрам живот као реку која тече. За мене је један живот једно искуство; И ништа виише“. На питање шта би ставио на прво место своје личне скале вредности, одговорио је: „Нешто што је већ одавно ишчезло: природан, спонтан, отворен контакт међу људима. Контакт без обавеза. Контакт који нам обострано одговара, импонује, који нам не намеће никаква ограничења“. Између осталог, изјавио је да је трка за престиж „извориште свих зала“.
Пре сто година рођена је и светска звезда Мерилин Монро, о којој пише Ана Марија Роси под насловом „Између стварности и мита“. Снимила је 30 филмова, живела 36 година, а њена смрт је остала неразјашњена. О њој и поводом ње објављено је више стотина биографских књига и различитих публикација у којима се углавном тражио одговор на питање: ко је била Мерилин Монро, констатује ауторка и оцењује: „М. М. није била само филмска звезда већ и један од највећих симбола савремене културе, производ и пројекција културних фантазија свог времена, субјекат и објекат сопствене слике у чијој је изградњи вољно, али и под уценом учествовала, да би трпела последице такве конструкције. Била је огледало друштва које је истовремено идеализовало и контролисало лик жене тога времена“.
О великану светског филма и једном од родоначелника италијанског неореализма Роберту Роселинију, рођеном пре 120 година, пише Јован Марковић. У овом броју објављен је први део његовог текста „Како је филм пригрлио стварност. И обратно“ у којем наводи објашњење чувеног филмског критичара и есејисте Андреа Базена о историјско-друштвеним коренима италијанског неореализма, као и Роселинијев став да филм треба да се одвија као својеврсни процес откривања. „Трагање за таквом формом и само представља један процес, а Роселини спада у редитеље који су се мењали и преиспитивали кроз читаву каријеру“, оцењује Марковић и затим анализира његову трилогију „Рим, отворени град“ (1945), „Паиза“ (1946) и „Немачка, године нулте“ (1948), која је, према мишљењу многих историчара филма, есенцијални део Роселинијевог опуса, али и једна од кључних тачака италијанског неореализма.
У рубрици Са полица библиотеке објављен је приказ књиге Лордана Зафрановића „Анатомија зла“ (Чигоја штампа, 2024), коју је приредила асистенткиња славног редитеља Јадранка Нанић Јовановић на основу његових излагања и разговора с публиком у Кирка књижевном салону у Београду и на 52. Фесту. Како пише Зорица Димитријевић, ова књига пружа увид у ауторове ставове о филму као уметности, открива његов специфичан приступ снимању филма као грађењу чврстог брода, а највише се бави настојањем да укаже на природу и порекло зла у човеку, посебно у контексту Зафрановићевог новог филма „Златни рез 42“ („Дјеца Козаре“).
„Глумац, свој, свачији, ничији“ наслов је текста Маријане Трезин Стојчић у рубрици Трагови на филму, поводом недавне смрти југословенског глумца Хусеина Чокића (1931-2026), родом из Кључа (Босна и Херцеговина), који је захваљујући својим аматерским почецима и статусу слободног уметника важио најпре за „свог”. Припадао је групи уметника који су стицајем разних околности били „свачији”, да би по распаду једне велике земље били „ничији”. Отишао је са овог света с титулама последњег преживелог актера филма „Марш на Дрину“ и најдуговечнијег босанског глумца.
У истој рубрици Марјан Вујовић истиче да у историји европске кинематографије друге половине 20. века Марио Адорф (1930-2026) заузима јединствено место: швајцарски глумац по рођењу, одрастао и школован у Немачкој, али дубоко везан за италијански филм, у коме постаје једно од најпрепознатљивијих лица периода од „комедије на италијански начин” до полицијског филма седамдесетих година.
„Незамисливо се догодило“, пише Бојан Ковачевић након смрти глумца Чака Нориса (1940-2026), јунака безбројних шала заснованих на његовим натчовечанским способностима. Чак Норис је после смрти Бруса Лија донекле попунио место суперзвезде филмова борилачких вештина, а током деценија изградио наслеђе које је далеко превазилазило оштре досетке и узбудљиве борбене сцене. Његово искуство у борилачким вештинама значило је да су се његови ликови увек осећали аутентично, а не као измишљени.
Часопис „Кинотека“ наставља фељтон на основу новог тома Сабраних дела Владе Петрића – „Конструктивизам у филму: човек са филмском камером“ (издавачи Југословенска кинотека и Киноправда институт). У овом одељку тема је сукоб двојице истакнутих редитеља – Дзиге Вертова и Сергеја Ејзенштајна.
Уочи 12. ревије Дани словеначког филма објављен је текст селекторке Соње Ђекић о програму играних, документарних, анимираних и експерименталних наслова, који обухвата најзапаженија нова остварења и осврт на кључне тенденције. Селекцију уоквирују снажни гласови младих редитељки, чији филмови отварају и затварају ревију. Између „Несташних девојака“ Уршке Ђукић и „Fantasy“ Кукле простире се спектар варијација на тему одрастања, буђења идентитета и интимног искуства света, у којем се лично и политичко непрестано преплићу.
