Хришћанске легенде део су празничног филмског живота. Најзначајнији симбол празничне културе постале су пројекције библијских филмова у оквиру божићних и ускршњих циклуса.

 

Исусова слава је међу домаћом публиком била углавном „увезена”. Много је поратних деценија протекло да би филмски програми могли да испрате верске календаре и могућу потребу за колективном едукацијом. Фестивали су били својеврсна срећа јер се библијско страдање могло „опростити” понеком руском или англосаксонском остварењу. Позивање Исуса у помоћ можда се дешавало изван кадра, међу филмским ствараоцима кришом, али ћутљива југословенска, тачније српска кинематографија, јавно није смела ни да кокетира с том темом.

Уосталом, најславнији и најдуже забрањени српски филм Пластични Исус (1971) Лазара Стојановића, иако за тему није имао ништа од биографских назнака страдалника, већ је насловљен по америчкој песми која се понавља у филму, као да је пророковао да ће Христос с највише муке допрети до овдашње публике. То је само симболично приказ Исусовог пута домаћег филма до ослобађања од цензуре и једно од ретких дела којима је држава јавно признала да их се плаши.

Лик Исуса Христа у српској кинематографији недвосмислено је екранизован само три пута, у филмовима Са вером у Бога (1932), Мајстор и Маргарита (1972) и Журка (2004).

Филм Са вером у Бога једна је од најискренијих апологија страдања српског народа у Првом светском рату. Назван према слогану тадашње српске војске, утемељен је у Нушићевој причи „Пуста кућа”. Снимио га је Михајло Ал. Поповић, који је и написао сценарио о нарушавању идиличне атмосфере неколико сеоских домаћинстава и друговања после објаве рата Србији која не попушта уцени Аустроугара након Сарајевског атентата. Када мајка главног јунака падне у постељу, на самрти јој се јављају снајина брига, слика сина јединца у борби за отаџбину и на крсту разапет Исус. То је тренутак њеног одласка са овог света и злехудог предвиђања трагедије чланова породице. Читава земља у рату постаје бојиште јер надмоћни непријатељ стиже и у најзабаченија српска села. Један од пионира филма код нас, Поповић је улогу Исуса подарио себи.

Једино српско филмско распеће било је симболично третирано као крај свега до тада благодетног и животног. За разлику од тог, филм Мајстор и Маргарита Александра Петровића, овенчан са три најважније Арене на Пулском фестивалу 1972. и Плакетом Светог Марка у Венецији, утемељен је на делу Михаила Булгакова и радњи из 1925. године када писац Николај Максудов, звани Местро, бива изложен јавној осуди чланова Савеза пролетерских писаца због драмског дела „Понтије Пилат”. Осим одлагања премијере, у необична збивања пометњу уноси и изненадна појава  професора црне магије и његових чудних сарадника, као и Маргарите коју писац заволи. У виши ниво духовности која је из свакодневног живота прешла у историју, спада и ангажовање Радомира Рељића као глумца. Познати југословенски сликар, чувени професор Академије ликовних уметности у Београду, на крају и редовни члан САНУ, био је, пре свега, познат као аутор акварела, бакрописа, икона, илустратор књига, филмски и позоришни сценограф. С обзиром на његову уметнички критичку хронику времена, исказану сложеном метафориком, можда и није необично што је као својеврна почаст тој уметничкој касти у функцију филма смештен његов бунтован и циничан карактер. И сам избор Рељића за Петровићев филм био је вишезначан. Он тумачи Исуса на позоришној сцени, током припрема комада који на крају неће бити изведен. Неће, јер је и симболика самог Исуса под сумњом. Као контрапункт односу према ђавољем изазову, довољно је појачава чињеница да се због прележане парализе Рељић не само отежано кретао већ и тешко, муцајући говорио. То његово мрмљање и у оно време препозната и поштована луцидност, основ су филмске креације Исуса у том остварењу, те излази из апстракције и плива у пољу ироније.

Домаћи аутори су после призивања Исуса у Првом светском рату, а затим у борби са стаљинистичком идеологијом, трећи пут то учинили у освит грађанског рата у Југославији. Мало, непретенциозно, али интимно остварење о судбини младих људи чије су снове прекинула или убрзала збивања почетком деведесетих, филм Журка, снимио је Александар Давић. То његово дело премијерно је приказано на Сарајевском фестивалу 2004. Познат као аутор кратких и документарних фимова, Давић је Журку потписао као свој једини дугометражни филм и посветио је стварним јунацима и пријатељима чије стварне судбине објашњава у епилогу. Радња се дешава на прослави рођендана јунакиње у викендици њених родитеља на обронцима Фрушке горе, где се окупља десетак пријатеља. После бурне ноћи и викенда, одлазе суочени са сопственим тескобама, заблудама и истинама које су открили о сваком понаособ. Журку, у ствари, прекида баш тренутак када се предозира зависница Марија, коју тумачи Анђелика Симић. Обамрлу, налазе је у купатилу, завијају у ћебе, бацају у језеро, али она изрони жива. Претходно се, стојећи на ивици провалије, сусреће са Исусом који јој целива руке крваве од убода игала. И ту је Исус истински српски исцелитељ. Исцелитељ једне замало изгубљене младости која, према сведочанству самог редитеља, успева да се извуче из канџи наркотика, скинута с хероина, удата за свештеника, данас мајка троје деце. Такав Исус је као потпуни незнанац ушетао у Давићев кадар. Тумачио га је као свој деби али и једину филмску улогу Игор Симоновић.

„Божје чудо” у потпису Горана Паскаљевића

Ако је неко у домаћој кинематографији дорастао чудовиђењу, простору између православља и савременог филма, онда је то, због доброте и емпатије као филозофије живота, али и самог професионалног чињења, поуке или поруке, био Горан Паскаљевић. Пре свега, прослављеним филмом Време чуда (1989), који је и предлошком, романом Б. Пекића, и филмском поетиком закуцао на врата постмодернизма. Приказом да се старозаветна вера опире новим догмама људског ума, попут светаца који избијају из малтера, филм је проговорио о томе да нас Бог никада не напушта (преузето од Пекића) и потврдио да је још од тада, што рече Божидар Зечевић, „Паскаљевић био на путу ка Богу”.

Оно што је писцу позивањем на библијске цитате помогло у десакрализацији, то је редитељу омогућило да филмску публику сакрализује јер неки, домаћи Христ пати заједно са Србима. Лазарева смрт и чудо које смрт потире, јеванђелска сценографија, симболичан назив села Витанија и сам страдалник, младић којег тумачи Светозар Цветковић, према мишљењу многих, ликовно је и поетски најизазовнији, с географијом кореспондирајући, наш Исус. Филм је 1990. био југословенски кандидат за Оскара, а исте године приказан је и на Канском фестивалу, где је Горан Паскаљевић добио награду за режију. Филм је 1990. освојио Награду критичара на Филмском фестивалу у Сан Себастијану у Шпанији. Југославију је представљао и на међународним фестивалима у Москви, Глазгову и Монтреалу 1990.

Паскаљевић се опет обратио Богу, симболичном улогом младића који не жели да буде као свој отац, Босанца у тумачењу Небојше Миловановића, и то у филму који је као и тадашње прилике вапио за божјом руком. Буре барута (1998), најбоља илустрација бруталности с којом је друштво било суочено кобних деведесетих година, нема за актера ниједног свештеника. Само низ личности и догађаја који се укрштају у театралном, нарастајућем бесу усред Београда, где нема места на примисао о рају. Високе оцене те драме у свету говориле су да је наша цивилизација, можда последњи пут, била кадра да препозна своју коб.

На крају филма, Босанца, окривљеног већ зато што је избеглица, јуре по грађевини. Немајући куд даље да побегне, он се пење на жичану мрежу за армирање вичући да није крив. Следи  каменовање младића који се раширених руку и ногу држи за арматуру, те тако личи на Исуса. Небојша Миловановић као каменован, распет и запаљен Исус јесте својеврсна ода голготама које смо прошли у последњој деценији прошлог века и кроз које можда остатак света пролази данас.

И насловом и пропусницом за егзит један аутор је на комичан начин, кроз позитивну критику нашег менталитета у актуелном политичком тренутку, кратким анимираним филмом Исус Христос по други пут међу Србима (2009) показао како би спаситељ прошао код нас. Мирослав Јелић, аниматор од почетка осамдесетих, сарадник Николе Мајдака и Душана Петричића, снимио је тај филм као своје друго ауторско дело и награђен тада Специјалном наградом Министарства културе Србије.

Отац модерне теорије филма Андре Базен заједно са Сартром понавља: „Бог није уметник.” Али божје чудо је свуда и догађа се и у кинематографу. На новој генерацији аутора је да не поклекну и да га траже још… неуморно, истински, ради спасења.

Христос воскресе!

Маријана Терзин Стојчић