Славни амерички редитељ српског порекла Питер Богдановић преминуо је 6. јануара у Лос Анђелесу у 83. години.
За свој најпознатији филм „Последња биоскопска представа“ (The Last Picture Show, 1971) добио је две номинације за Оскара – за режију и сценарио. Био је и глумац, продуцент, критичар и историчар филма.
У његовом обимном опусу су и „Што те тата пушта саму?“ (What’s Up, Doc?, 1972), „Месец од папира“ (Paper Moon, 1973), „Дејзи Милер“ (Daisy Miller, 1974), „Биоскоп за грош“ (Nickelodeon, 1976), „Дан када су се сви смејали“ (They All Laughed, 1981), „Маска“ (Mask, 1985), „Заљубљени поротник“ (Illegally Yours, 1988)…
Као редитељ припадао је таласу Нови Холивуд, који су прославили Скорсезе, Спилберг, Алтман, Ален, Фридкин, Де Палма и Копола.
Богдановић је рођен 30. јула 1939. године у Кингстону (Њујорк). Био је опсесивни посетилац биоскопа – у младости је гледао и по 400 наслова годишње. Каријеру је започео као филмски критичар и новинар, а раних 60-их био је програмски уредник у Музеју модерне уметности у Њујорку (МоМА).
Глуму је 50-их година прошлог века учио код Стеле Адлер. Играо је у више од 50 филмова и ТВ серија, а једну од најпознатијих улога остварио је као психијатар у серији „Сопранос“ почетком 2000-их година.
Уз многобројне награде и похвале критике, неколико његових филмова постигло је и велики успех на благајнама биоскопа, а пажњу јавности привлачио је и бурним приватним животом.
Светска федерација филмских архива (ФИАФ) доделила му је 2007. године награду за животно дело.
Питер Богдановић је био гост 40. Феста 2012. године, отворио је фестивал, заједно са Јиржијем Менцлом и одржао мастер клас студентима ФДУ.
Током боравка у Београду уручено му је највише признање Југословенске кинотеке Златни печат за укупан допринос седмој уметности.
Приликом уручења Златног печата у Кинотеци, која му је приредила и ретроспективу Богдановић је рекао да је дирнут што прима ту награду у родној земљи свог оца, коме је то признање и посветио, као и редитељима који су му помогли на професионалном путу и од којих је много научио. У том контексту је поменуо Орсона Велса и Алфреда Хичкока.
У разговору са српским новинарима овај свестрани аутор изјавио је да се најбоље осећа као редитељ, јер је то најсвеобухватније. Према његовим речима, одувек је волео да прави филмове, да забавља и образује људе, информише их и да учини да се по изласку из биоскопа осећају другачије и боље.
На отварању 40. Феста публику је поздравио на српском, језику и подсетио да је први пут на овом фестивалу био још 1973. године с филмом „Последња биоскопска представа“. Поменуо је и свог оца, Србина из Руме који је емигрирао 30-их година у САД. „Мој отац је био Србин. Био је сјајан сликар. Волео бих да је вечерас овде. Било би му драго да види сина који је тако дочекан и почаствован”, рекао је тада Богдановић.