Програм Великани светског филма посвећен недавно преминулом редитељу Жан-Лику Годару почео је 10. октобра у Југословенској кинотеци пројекцијом једног од његових најпознатијих филмова „Презир“ (1963), а публици у препуној сали обратили су се амбасадор Француске у Србији Пјер Кошар и директор Кинотеке Југослав Пантелић.

 

Амбасадор Кошар је изјавио да је срећан што има прилику да отвори програм посвећен великану као што је Годар, француско-швајцарском редитељу који нас је напустио 13. септембра ове године.

„Филм „Презир“ је илустративан за читав његов опус. То дело било је предмет анализе многих критичара током многих година“, рекао је Кошар.

Како је додао, драго му је што је овај програм коинцидирао са свечаношћу на којој је претходно у француској амбасади имао част да одликује Југослава Пантелића Орденом уметности и књижевности у рангу Витеза, у знак захвалности за све што је учинио за јачање француско-српских веза у области филма.

Уочи пројекције Пантелић је одржао интересантно предавање о Годару и француском новом таласу.

„Започевши своју филмску авантуру као критичари чувеног листа Cahiers du Cinéma (Филмске свеске), млади ентузијасти – Ерик Ромер, Франсоа Трифо, Жан-Лик Годар, Жак Ривет и Клод Шаброл препознали су кризу француског, па и европског филма, који им се чинио сувише литерарним, претенциозним и елитистичким, а били су и међу првима и свакако најзаслужнији за редефинисање начина на који посматрамо Холивуд, у коме су видели динамику и виталност. Започето у тексту као теорија, наставили су у филмској пракси, снимајући слободно, иновативно, рушећи старе и градећи нове конвенције. Европски филм је постао директнији, актуелнији, ангажованији и разигранији, а Холивуд, у који су млади критичари гледали као узор, позајмио је нешто од тог модерног израза како би превазишао сопствену кризу шездесетих. Француски нови талас запљуснуо је тако оба континента, укрштајући и трансформишући две филмске традиције“, истакао је Пантелић.

Према његовим речима, Годар је отишао неколико корака даље од осталих „трудећи се непрестано да свој израз изнова руши и гради, те се данас и не може говорити о једном Годару, већ о мноштву довољно сличних, али и довољно различитих филмских универзума“.

„Годар је ширио поље филмског израза, често и преко граница медија, те га данас можемо тражити и ван оквира седме уметности. Његова склоност хибридним формама, естетика гомилања материјала, непрестана игра фикције и документарности, обраћање у камеру, неконвенционално коришћење звука и монтаже, па чак и толико пута истицани џамп-катови у филму „До последњег даха“, данас су подразумевајући део не само комерцијалних филмова, већ и естетике која се негује на Јутјубу и Тик-току. Зато, из садашње тачке гледишта посматрано, Годар није био само визионар једне врсте уметности, већ много шире од тога, а његов значај постаје још релевантнији у овом тренутку када изгледа да је филм поново у стваралачкој кризи и да вапи за енергијом нових изражајних форми које цветају на интернету“, оценио је, између осталог, Пантелић.

Помињући да су многи медији вест о Годаровој смрти описали као крај једне ере и као дефинитивни завршетак процвата седме уметности, који је започео у другој половини 20. века, Пантелић је изјавио: „Тај процват је, наравно, завршен много пре, Годарова смрт нас је на ту чињеницу само симболично подсетила, али то је и природно – филм неће нестати, али се увек мора мењати, уколико би да траје, те је и свако жаљење за прошлим временом не само излишно, већ и погрешно, а и било какво ламентирање не иде уз помен аутора који се трудио да буде перманентни револуционар“.

Пројекција филма „Презир“, са Брижит Бардо и Мишелом Пиколијем у главним улогама, била је распродата, а више десетина посетилаца остало је без карата. Нова прилика да се овај филм види на великом платну биће 14. октобра, у оквиру циклуса Великани светског филма. Од 13. до 16. октобра у сали „Макавејев“ приказиваће се избор из Годаровог богатог опуса: „До последњег даха“ (1960), „Живети живот“ (1962), „Необична банда“ (1964), „Луди Пјеро“ (1965)…