Изложба чехословачких плаката за југословенске филмове од 60-их до 80-их година 20. века постављена је у Југословенској кинотеци, под насловом „Сећаш ли се тог југословенског филма?“.
Аутори изложбе – историчарка филма Мари Барешова из Националног филмског архива у Прагу и историчар Ондреј Војтјеховски са Карловог универзитета наводе да је у том периоду у чехословачким биоскопима приказивано и по 10 до 15 југословенских филмова годишње.
На трибини у оквиру пратећег програма њих двоје су разговарали са славним српским редитељима, некадашњим студентима прашке академије ФАМУ Гораном Марковићем и Срђаном Карановићем, 27. септембра у сали „Макавејев“.
Једно од неизбежних питања било је колико је студирање у Прагу утицало на њихове касније филмове.
„Несумњиво је да ту има утицаја. То је доба младости у којем се формира укус. Иначе, мислим да смо блиски када је у питању однос према хумору“, рекао је Марковић.
И Карановић сматра да би њихови филмови „свакако изгледали другачије да нису студирали у Прагу“, али напомиње да се „не може извући једна линија утицаја, будући да је чешка продукција у то време била веома разноврсна и стилски и тематски“.
„Тако смо и сви ми из „прашке школе“ међусобно различити“, додао је Марковић, а обојица су истакла да је управо то оно што су на ФАМУ научили – да у филму треба дати своју поетику и своје виђење света.
Према речима Марковића, средином 60-их година било је много страних студената на ФАМУ и владала је космополитска атмосфера у којој се осећао долазак „прашког пролећа“. О томе је писао и у својој књизи „Чешка школа не постоји“, а како је открио, Карановић је завршио писање аутобиографије, у којој описује ту узбудљиву атмосферу.
Карановић је изнео мало познати податак да су после Другог светског рата међу чак 400 студената из Југославије у Прагу били и касније чувени редитељ Александар Саша Петровић и филмски сниматељ Ненад Јовичић. Због Резолуције Информбироа 1948. године морали су да напусте Чехословачку.
Марковић и Карановић су истакли да су у њихово време на ФАМУ имали одличне професоре, као што су Клос, Земан, Вавра, али да су доста научили и у контакту с колегама из разних земаља и да су са некима остали у пријатељским контактима. У њиховој генерацији била је и касније врло успешна пољска редитељка Агњешка Холанд.
У опуштеној атмосфери на трибини чуле су се занимљиве анегдоте, али и сећање на интервенцију Варшавског пакта 1968. године.
Претходно је на свечаном отварању изложбе 26. септембра чешки амбасадор Томаш Кухта истакао да су „југословенски филмови и уметност уопште у некадашњој Чехословачкој били веома добро прихваћени“.
Што се тиче поставке са 36 плаката, изјавио је да су „њихови аутори били истакнути уметници, имали су слободу у раду, те се дешавало да плакат не одражава садржај филма, већ оно на шта је уметника инспирисао наслов или неки детаљ из филма, па су ови плакати интересантни не као информација, пука најава филма већ као самостална уметничка дела“.
Амбасадор Кухта је захвалио на сарадњи Југословенској кинотеци и кустоскињи Ирини Кондић и изразио задовољство што је Чешка као председавајућа ЕУ могла да уприличи овакву изложбу.
Историчарка филма Мари Барешова рекла је да плакати одабрани за изложбу представљају разноврсне филмове, доминантне уметничке приступе и значајне уметнике који су учествовали у дизајну плаката, у сарадњи с дистрибутерима, а да се велики део поставке односи на шездесете године, које су донеле општу либерализацију и развој уметничке сцене.
„Ови плакати су углавном у форми колажа, понекад у комбинацији са суреализмом. Неки су минималистички. Супротно холивудском приступу, на њима нема ликова глумаца. Битно је да ове плакате видимо као слободне уметничке изразе, а не као средство пропаганде“, изјавила је Барешова.
Од краја Другог светског рата до краја Југославије Чехословачка је купила више од 200 југословенских играних филмова, а скоро половину од тог броја током 60-их година.
На изложби су уметнички плакати за, како је рекла Барешова, модернистичке филмове Живојина Павловића, Душана Макавејева, Александра Петровића… После окупације Чехословачке (1968.) ситуација се променила. Стваралачки процес пао је под утицај цензуре, као и аутоцензуре, а креирање плаката постало је рутина.
Напомињући да се с крајем „црног таласа“ променила и ситуација у југословенској кинематографији, Барешова је додала да су ипак занимљви плакати настајали и даље, док су у биоскопима приказивани филмови редитеља који су студирали на ФАМУ – Срђана Карановића, Горана Марковића, Горана Паскаљевића, Лордана Зафрановића и Рајка Грлића.
Барешова је подсетила да су током 70-их и 80-их година снимљене и три чехословачко-југословенске копродукције, чији су плакати такође на изложби. То су „Атентат у Сарајеву“ (1975) Вељка Булајића, „Гости из галаксије“ (1981) Душана Вукотића и „Шведски аранжман“ (1989) Зорана Госпића.
Након отварања изложбе историчар Ондреј Војтјеховски одржао је предавање о чешко-југословенским контактима у филмској култури.
Програм су 26. и 27. септембра употпуниле пројекције „Шведског аранжмана“, у којем су играли Бранко Видаковић и Властимил Заврел, као и филма „Вода нешто носи“ (1969), који су режирали Јан Кадар и Елмар Клос, а улоге су играли Раде Марковић и Милена Дравић.