Књига „Национална класа – играни филмови Горана Марковића“, коју је приредила Маја Медић, а објавио Филмски центар Србије, представљена је 8. децембра у Свечаној сали Југословенске кинотеке.
О овој значајној и занимљивој фотомонографији говорили су редитељ и сценариста Горан Марковић, директор издавачке куће „Клио“ Зоран Хамовић, глумац Сергеј Трифуновић и Маја Медић. Промоцију је водио уредник издања ФЦС-а Мирољуб Стојановић, у присуству великог броја глумаца, пријатеља и сарадника, али и обожавалаца филмова Горана Марковића, којем је у Кинотеци приређена ретроспекива, као и изложба поводом 40 година од снимања његовог првог филма „Специјално васпитање“.
На питање Стојановића да ли је узбуђен због ове сјајне књиге, Марковић је одговорио да је у први мах био уплашен. „Књига је тешка кило и 300 грама. Некако намеће идеју да је то крај. Шта би се даље радило? Али ја не могу да прихватим ту идеју. Наравно, када сам видео садржај обрадовао сам се. Толико је пуно труда и доброг укуса уложено у њу“, рекао је он.
Маја Медић је изјавила да јој је у овом врло обимном пројекту сарадња са Марковићем била најзахвалнији део приче.
„Он је особа од поверења и давања шансе људима. Та подршка ме је мотивисала. У раду на књизи највећи део посла био је проналажење архивских материјала и фотографија из његове 40 година друге каријере. Када сам све прикупила и почела да слажем ову слагалицу, то је било чисто уживање“, рекла је она.
Како је недавно приредила и књигу поводом 40 година серије „Грлом у јагоде“ (заједно са Стефаном Арсенијевићем), напоменула је да је „прашка школа“ блиска њеном сензибилитету, без обзира што не припада тој генерацији и да јој пуно значе филмови Марковића, Карановића, као и Рајка Грлића.
Зоран Хамовић, који је објавио две Марковићеве прозне књиге, оценио је да је ова фотомонографија драгоцени капитал за читаоце и за све оне који желе да важне ствари остану у памћењу, да се култура у којој смо не учини варварском, како нам свакодневица понекад прети.
„Када говоримо о Горановом стваралаштву, монументалност је једина реч која га карактерише. Ова волуминозна књига је природан одговор. Онај ко ју је смислио и правио пронашао је одговарајући израз, није био претенциозан“, рекао је Хамовић, додајући да је ова књига „у којој је атмосфера филмска, у једном сегменту моћнија од слике, јер објашњава и оно испред и иза сцене, реконструише једно време и његов дух, а Марковић је управо онај ко даје прилику да се разуме језик епохе“.
Хамовић је честитао Мирољубу Стојановићу, Маји Медић и дизајнеру Славимиру Стојановићу: „Учинили сте књигу монументалном, у складу са главним јунаком“.
Поводом паралелног филмског, позоришног и књижевног опуса Марковића, оценио је да је „Горан током свих ових година своје активности усмеравао у различитим правцима, захваљујући таленту као основној супстанци која је могла да се простире у свим тим правцима“.
Марковић је приметио да је он заправо режирао пишући. „Пуно сам радио на сценаријима, у много верзија, тако да сам увек много писао. За „Националну класу“ чак 12 верзија, сваку на по више од 100 страна и то у оно доба на писаћој машини. Уосталом, Жика Павловић је рекао: Писање се учи тако што седнеш и пишеш. Када су се појавили компјутери, одмах сам се „примио“, сео пред екран и у једном даху написао прву руку сценарија „Већ виђено“, рекао је он.
Мирољуб Стојановић је напоменуо да је књига стручно опремљена битним подацима и као таква значајна са истраживаче, али да читаоцу пружа, кроз сећања Марковићевих сарадника, разне шале и пикантерије, а посебно је истакао „стилску и текстуалну бравуру“ Сергеја Трифуновића.
Трифуновић је рекао да је тај текст прилично емотиван и да је Марковић, који му је био професор на Факултету драмских уметности, одиграо важну улогу у његовом животу. „Ја сам његов студент, сарадник, фан – све то, али пре свега фан. Када сам као средњошколац гледао филмове Горана Марковића и Срђана Карановића дефинитивно се код мене искристалисало да ћу се бавити глумом“, истакао је он, а кроз анегдоту са снимања „Турнеје“ објаснио је зашто цени Марковића као редитеља.
