У сусрет Сајму књига у Београду Кинотека је приредила циклус под насловом “Нобеловци књижевности на филму”. На маратону у Музеју кинотеке 15. и 16. октобра биће приказане екранизације дела Рађарда Киплинга, Хајнриха Бела, Џона Стајнбека, Патрика Модиана, Џорџа Бернарда Шоа, Надин Гордимер, Иве Андрића…
Тим поводом разговарали смо са домаћим ауторима који су режирали екранизације – Горчином Стојановићем („Убиство с предумишљајем“ по истоименом роману Слободана Селенића) и Слободаном Скерлићем („Топ је био врео“ по роману Владимира Кецмановића).
Чест је став да екранизације не могу да досегну ниво романа, али Горчин Стојановић каже да је његово лично искуство било више него задовољавајуће: „Нико није рекао да је књига боља, што не значи да је филм бољи. Напросто, људи су разумели да су то различите ствари“.
„Сам Селенић је пишући сценарио, а потом док смо радили другу и трећу верзију, рекао: књига је књига, а ово је филм, то су две различите ствари. Радите са овим што год хоћете. Наравно, нисмо радили што год хоћемо него оно што смо мислили да треба. Они који добро познају и роман и филм „Убиство с предумишљајем“ знају да постоје извесне разлике, пре свега у језичком идиому и у неким сценаристичким деловима, јер је већ сам Селенић направио разлике. Он је био професор драматургије и писао је драме. Разумео је да су драмско и епско, чему роман припада, различити медији“, подсетио је Стојановић.
Према његовој оцени, „има књига које су податне, носе довољно такозване филмске радње, а има оних које су врхунска литература којој можда ни не треба прилазити камером“.
„Не слажем се да постоје правила. Сматрам да од лоше књиге може настати јако добар филм. На пример, Марио Пузо није неки писац, али је филм „Кум“ ремек дело. С друге стране, од ремек дела књижевности ретко настаје баш катастрофалан филм. Може вам се не допасти, али увек остане нешто. Рецимо мене ни једна Ана Карењина, од четири које сам гледао, не задовољава, али сам их више пута гледао. То нису катастофални филмови и на известан начин су ме натерали да пре извесног времена поново прочитам Толстојев роман“, изјавио је Стојановић.
На питање зашто су у домаћој кинематографији тако ретке екранизације, које су у свету тренд, одговорио је да имамо „јако мало добре литературе која истовремено може бити материјал за филм“.
„Мислим да су књиге Драгана Великића фантастичне, али не видим како би могле бити екранизоване. Такође, мислим да је Светислав Басара одличан писац, али нема ни једног филмског разлога да било шта његово буде екранизовано. Давид Албахари пише високу литературу, али то није нешто од чега лако може настати филм. Има покушаја да се тако нешто уради, Саболч Толнаи је режирао „Пешчаник“ Данила Киша, али у земљи која нема ни биоскопске културе човек готово да се пита да ли уопште има смисла радити уметничке филмове. За нешто пријемчивије за публику нама недостаје она врста релативно реалистичне литературе која има довољно радње која би могла да се преточи у филм. То су или баш потпуни треш или романи који врте 4, 5 истих ситуација, углавном неке прељубе, сва та проза коју пишу телевизијске личности. Посезао сам повремено за тако нечим да видим има ли ту нешто, али не, ту просто нема материјала“, оценио је он.
Стојановић је указао да „не ваља што се код нас упорно екранизују, додуше не на филму него на телевизији, треш романи Мир Јам, а нимало неке друге ствари из тог доба, као на пример „Теразије“ Бошка Токина, које су већ готов филм“.
Слободан Скерлић сматра да је „одлично да се књижевна дела екранизују, пошто књиге нико не чита“.
„Да нема филмова нико не би знао за неке теме и идеје. Проблем је што нам деца више не читају ни лектиру“, упозорио је он.
Поводом вечите дилеме – књига или филм, истиче да је филм нешто друго. „То су потпуно различити медији. Нити филм нешто дугује књижевности, нити књижевност филму, то су паралелне делатности, само што и једна и друга имају исти циљ, исти задатак, а то је да људе учине бољима, а тиме и свет бољим, али на потпуно различите начине“.
„Има генијалних литерарних дела од којих су настали шодер филмови, али и обратно – има шодер књижевности од које су настали одлични филмови. Дакле, то нису узајамно повезане ствари“, додаје Скерлић, а као пример истовремемо добре књиге и филма наводи „Лет изнад кукавичјег гнезда“ Милоша Формана, адаптацију романа Кена Кејсија објављеног 1962. године.
