Програм Југословенске кинотеке Сећање на, који је посвећен недавно преминулом Роберту Дувалу (1931-2026), приказаће од 18. до 24. априла избор из богатог опуса једног од најпознатијих карактерних глумаца америчке кинематографије.

 


Оскаровац Дувал снимио је током дуге и плодне каријере чак 145 наслова за велики и мали екран, а посетиоци Кинотеке видеће 18 његових креација у главним или споредним улогама.


Циклус у сали „Макавејев“ почеће његовим дебитантским филмом „Убити птицу ругалицу“ (1962) Роберта Малигана. Та високо цењена драма снимљена је по истоименом роману Харпер Ли о расним предрасудама током једног суђења у малом граду у Алабами 30-их година прошлог века. Главни лик праведног адвоката играо је Грегори Пек, а Дувал је имао запажену улогу тајанственог комшије.


На програму су и три од укупно шест филмова за које је номинован за Оскара за споредне улоге. То су култна дела Френсиса Форда Кополе „Кум“ (1972) и „Апокалипса данас“  (1979)“, у којима је Дувал био усвојеник и консиљере (саветник) породице Корлеоне, односно сурови официр у рату у Вијетнаму, као и „Грађанска парница“ (1998) Стивена Зелијана, где је играо искусног и прорачунатог адвоката који заступа корпорацију оптужену за контаминацију воде.


Ту су и филмови у којима је Дувал имао главне улоге, као што су „Банда Кола Јангера и Џесија Џејмса“ (1972), у режији Филипа Кауфмана – вестерн у којем је Клиф Робертсон био Јангер, а Дувал славни одметник Џеси Џејмс, затим „Полицијска значка 373“ (1973) Хауарда Коча, с Дувалом као њујоршким детективом, филм у жанру научне фантастике и катастрофе „Дубоки удар“ (1998) Мими Ледер, где је Дувал био астронаут, вођа тима који покушава да спасе планету.


После „Елите убица“ (1975) Сема Пекинпоа, „ТВ мреже“ (1976) Сиднија Лумета и других пројекција, програм завршава вестерн „Без заклона“ (2003) у режији Кевина Костнера, у којем главне ликове играју Дувал и сам Костнер.

И Дувал се бавио режијом, као и продукцијом. Иначе, Оскара за главну улогу освојио је за лик пропалог кантри певача у филму „Нежна милосрђа“ (1982) Бруса Бересфорда.