Часопис „Кинотека“ у фебруарском броју нуди читаоцима низ занимљивих текстова о значајним филмским ствараоцима, као што су редитељи Џон Шлесинџер, Вилијам А. Велман, Дзига Вертов и Валеријан Боровчик, глумци Хеди Ламар и Тацуја Накадај. В. д. директора Кинотеке Александар Ердељановић препоручује и детаљне приказе првог српског играног филма „Карађорђе; или живот и дела бесмртног вожда Карађорђа“ (1911), који је на програму уочи Сретења – Дана државности Србије, као и новог, 42. филма дигитално рестаурисаног у пројекту А1 Кинотека – „И Бог створи кафанску певачицу“ (1972) Јована Живановића.
Ту си и текстови о недавно преминулим глумцима Меј Брит, Питеру Грину и Саманти Егар, али и о радио и ТВ водитељу и глумцу Дејану Ђуровићу, затим стална рубрика Шок коридор – о зомби филмовима, приказ књиге „Српски филм: шездесете“ и фељтон о редитељу Кшиштофу Кјешловском.
Број отвара текст поводом стогодишњице рођења Џона Шлесинџера (1926-2003), редитеља који је почетком шездесетих стекао репутацију представника британског новог таласа и чији су први филмови помогли да се дефинише бунтовни дух тог покрета. Затим је остварио успешну каријеру и у Америци. Како пише Ана Марија Роси, увео је контроверзне теме у мејнстрим кинематографију, истраживао је људске крхкости и мрачне стране живота. Његова лична разочарања огледала су се у темама његових филмова који су обично били посвећени ликовима с маргине, кукавицама, губитницима, пропалицама, али који се опиру компромису. Снимио је 33 филмска и телевизијска дела, био је глумац у 30, а за филм „Поноћни каубој“(1969) добио је Оскара.
Пре 130 година рођен је Дзига Вертов, један од најзначајнијих совјетских и светских иноватора документарног филмског израза. Са својим колективом Кино-око створио је нови визуелни језик. У тексту Радише Цветковића истиче се да су Вертов и сарадници инсистирали на животним чињеницама, које је филм до тада занемаривао, а које би камера хватала као живот у покрету. Стварали су у новом, бољшевичком друштву, али је њихово истраживање света камером, с посебним хуманим приступом теми и људима, постало мерило квалитета које је превазишло идеологију, простор и време. Цветковић пише и о филму „Чудесан сан Дзиге Вертова” (1990) аутора Мирослава Бате Петровића и оцењује да је то омаж можда најутицајнијој авангардној групи метафилмских аутора, „Кино-оку” .
„Холивудски маверик“ наслов је есеја Срђана Савића о Вилијаму А. Велману (1896-1975), припаднику велике петорке класичног Холивуда, уз Џона Форда, Хауарда Хокса, Раула Волша и Хенрија Хатавеја, чији су опуси непресушан извор синеастичке инспирације читавим нараштајима филмофила и филмолога. У тој петорци Велман је стваралачки најамбивалентнија и притајено најиконокластичнија појава, а и најконтроверзнија и у много чему најрадикалнија фигура када је у питању однос према миту и архетипским моделима традиционалних холивудских акционих жанрова, истиче Савић, те додаје да је и Велманов животопис сав саткан од експлозивних пустоловина, невероватних подухвата, ескапада…
Нови дигитално рестаурисани филм у пројекту А1 Кинотека је „И Бог створи кафанску певачицу“ (1972) Јована Живановића, мелодрама чији су протагонисти узорни радник (Бата Живојиновић) и неуспешна певачица (Вера Чукић). Анализирајући дело у чијој је основи био наменски филм о изградњи Ђердапа, Богдан Златић тврди да се по трагичком потенцијалу главних ликова не уклапа у поетику црног таласа, него је слика и прилика друштва које је прошло кроз политички делиријум 1967-1971, али не припада ни белом таласу, јер надљудске способности које радник показује у првом делу филма нису метафора моћи радника у рестаурисаном поретку, већ га редитељ уздиже да би његова пропаст на крају имала трагичнију димензију.
Уочи Дана државности Србије у Кинотеци ће 14. фебруара бити приказана два филма која се, кроз различите форме, баве темом Првог српског устанка. Први је „Карађорђе; или живот и дела бесмртног вожда Карађорђа“ (1911) у режији Илије Станојевића, званично први српски дугометражни играни филм, који с обзиром на своје место у историји наше кинематографије и теме коју обрађује носи посебну тежину и симболику, пише Јован Марковић, те наводи детаље интересантне приче о његовом настанку, нестанку и поновном проналаску. Други филм – „Земља устанака“ (1954) у режији Љубише и Вере Јоцић, мање је познат. Марковић оцењује да је то занимљив и успео кратки документарац који је вероватно снимљен као нека врста пригодног и едукативног филма поводом 150 година од избијања устанка, али који, по својој форми, превазилази пригодну намену.
У рубрици Са полица библиотеке приказана је књига „Српски филм: шездесете“ Саше Радојевића (ФЦС, 2025). Аутор захвата широку скалу домаћих дела снимљених у том периоду, без посебне потребе, како сам каже, да их вреднује, већ да се препусти задовољству у проналажењу онога што је заиста видљиво у њима, као и скривених знакова из тадашње стварности. Према оцени Зорице Димитријевић, ова књига је значајан допринос у области историје домаће кинематографије, а читаоцу нуди уживање у откривању богате и разноврсне продукције, кроз низ описа филмова, личних коментара, цитата некадашњих и савремених критичара и теоретичара, кроз луцидно уочене друштвене контексте и мноштво интересантних детаља и куриозитета.
О глумачким достигнућима чувене Хеди Ламар (1914-2000), али и о њеном доприносу науци и технологији, пише Ксенија Зеленовић. Изузетна лепотица Хеди Ламар прославила се у Европи, затим освојила Холивуд. Била је оличење гламура, а у исто време тиха, интелектуална фигура чије је научно дело постало темељ савремене бежичне комуникације. Између те две слике шири се простор предрасуда, неразумевања и борбе, простор у којем се кретала као уметница, научница и жена која заузима јединствено место и у историји филма и у историји женског идентитета 20. века. Није била само лепо лице него и комплексна фигура која се данас може читати и кроз феминистичку и кроз филмско-теоријску и технолошко-историјску призму.
Часопис посвећује пажњу и Тацују Накадаију, једном од најзначајнијих јапанских глумаца, који је преминуо крајем 2025. године. Бранислав Ердељановић истиче да је динамични и страствени Накадај био последња велика звезда златног доба јапанске кинематографије, убедљив без обзира на то да ли је играо плаћеног самотњака или срчаног љубавника, хероја или зликовца, у елегантном оделу или самурајској одори. Подједнако добро се уклапао у ансамбл и када је играо споредне улоге и када је заузимао централно место. Сарађивао је неколико пута с Кобајашијем и Куросавом, као и с Хидеом Гошом, Коном Ичикавом и другим значајним редитељима, играјући у више од 150 наслова у раздобљу од преко 60 година.
Бранислав Ердељановић пише и о опусу Валеријана Боровчика (1923-2006), контроверзног пољског редитеља авангардних филмова са израженом еротском компонентом, који је доста радио у Француској. Након успешне каријере ствараоца помало бизарних анимираних кратких филмова, дебитовао је у дугом метру играним филмом „Гото, острво љубави“ (1969), показујући склоност за надреализам прожет меланхолијом и пажњу посвећену детаљима и сценографији, а критичари су га упоређивали с Антонионијем. Затим је постепено развијао све веће интересовање за потенцијал филма као средства за приказ сексуалних слобода. Постао је икона еротског филма 70-их година, али и доспео на црне листе цензора.
Рубрика Шок коридор наставља тему из прошлог броја. Ненад Беквалац пише да чувени хорор „Ноћ живих мртваца“ (1968) Џорџа Ромера након премијере у САД није добио повољне оцене критичара, али су позитивни прикази у Европи, посебно у француским „Филмским свескама“ касније довели до промишљеније поновне процене америчких критичара. Многи су покушали да иду трагом Ромера, а међу најбољима у том периоду су „Живи мртваци у манчестерској мртвачници“ (1974) Хорхеа Грауа, шпанско-италијански филм сниман у Енглеској, који има интелигентан сценарио, оштру кинематографију и шокантне крваве ефекте, оцењује Беквалац. Посебно поглавље посвећује италијанском зомби филму и најављује наставак текста „Живи мртваци“.
Сарадници „Кинотеке“ пишу и о траговима на филму које су оставили недавно преминули глумци: Меј Брит, коју су звали шведски плави анђео (Бојан Ковачевић), Питер Грин, познат по игрању неких од најузнемирујућих негативаца у америчким филмовима из 90-их година (Марјан Вујовић) и Саманта Егар, номинована за Оскара, добитница Златног глобуса и награде за најбољу глумицу у Кану за улогу киднаповане девојке у филму „Колекционар“ (1965) Вилијама Вајлера (Милена Гвозденовић).
In memoriam за популарног и цењеног радио и телевизијског водитеља и дипломираног глумца Дејана Ђуровића написала је Маријана Терзин Стојчић, истичући његову ширину, разнолика интересовања и одмерено држање. Као глумац почео је у позоришту, а славу му је донео филмски деби у омнибусу „Суботом увече“ (1957) Владимира Погачића. Шира публика памти га по емисији „Драгстор озбиљне музике”, синхронизацији документарне серије „Опстанак”, улози Чика Петронија у серији за децу „Невен”, вођењу преноса манифестације „Радост Европе”… „Смрт Дејана Ђуровића представља крај једне ере у којој је телевизија била просветитељ. Глума није само филмографија. Његов глас је синоним за Београд, истинску господственост и професионализам“, закључује ауторка.
Овај, 109. број „Кинотеке“, затвара трећи део фељтона по књизи „Кјешловски. Изблиза“ пољске ауторке Катажине Сурмјак-Домањске. Одломак насловљен „Писмо пријатељу Американцу“ говори о номинацији филма Кјешловског „Три боје: Црвено” (1995) за Оскара и о негативном односу славног пољског редитеља према Американцима, односно према начину живота у САД.
