Југословенска кинотека ће специјалним програмом обележити државни празник Савиндан 27. јануара, када ће бити одржана бесплатна пројекција одабраних документарних филмова у духу светосавља и немањићког наслеђа. Циклус обухвата остварења која су непосредно везана за места на којима је деловао и радио Свети Сава, духовни и интелектуални оснивач српског идентитета, цркве и државе.
Још у раним хришћанским временима, један ромејски цар је рекао: „Величина једног народа не гледа се по броју тог народа ни по територији његовој, величина једног народа гледа се по томе колико је тај народ изнедрио из себе Светитеља и угодника Божијих.” По том мерилу српски народ јесте велики – већ светородна лоза Немањића дала је низ светитеља и просветитеља, али се међу њима као духовни и интелектуални оснивач српског идентитета, цркве и државе посебно истиче Свети Сава. Његова светост објављена је кроз чуда која је чинио, али и сам његов живот, посвећен вери, труду и бризи за властити спас и за спас свог народа, по богатству и дометима је чудесан. Био је ктитор, законодавац, јеромонах, архимандрит, теолог, беседник, књижевник, дипломата, државник, архиепископ и организатор самосталне српске цркве. Без претеривања можемо закључити да је Свети Сава најзначајнија личност у историји српског народа.
Имајућу у виду сврху овог текста, сматрао сам да је боље да се подсетимо и више пажње посветимо неким детаљима живота Светитеља, него ли самом филмском програму обележавања Савиндана. Па и тада, свесни смо да само овлаш можемо представити све чиме нас ја Свети Сава задужио. Растко Немањић је трећи син (поред Вукана и Стефана) великог српског жупана Немање и његове супруге Ане, рођен око 1175. године у њиховом двору у Расу. Као петнаестогодишњака, отац га је поставио за управника Захумља, са седиштем у Стону. Рано се заизересовао за веру и верски утицај, више су га интерсовале хришћанске легенде о старим свецима и мученицима, ( волео је да пости, чита Свето писмо и верске књиге и да се предаје молитви), него весеље и забава, па и држава и политика. Када је 1190. Стефан Немања отпочео изградњу своје задужбине Студенице, Растко долази у ближи контакт са калуђерима који га учвршћују у тежњи за монашким животом, па као седамнаестогодишњак бежи на Свету Гору 1192. године. У руском манастиру Пантелејмону примио је постриг, а у манастиру Ватопеду се замонашио и добио монашко име Сава. Чуло се по Светој Гори и изван ње да се српски принц замонашио, јер је хтео да постигне оно што су и стари свеци и мученици. У Ватопеду, у коме је провео наредних неколико година, игуман је био приморан да одбија његове захтеве и молбе, и не само то, већ и да и му оштро забрањује поједине претеране поступке у вршењу верских дужности, како их је Сава у то доба схватао. Он је стално својим родитељима слао писма да оставе државу и да се замонаше. Стефан Немања се одрекао престола на Благовести 1196. године у корист свог средњег сина Стефана. Сутрадан су се Немања и Ана замонашили. Он као монах Симеон отишао је у манастир Студеницу, а Ана као монахиња Анастасија у манастир Свете Богородице у Топлици. На одлуку Немање I да се одрекне власти и замонаши утицала је смена на престолу у Цариграду и успон на царски престо Алексија III, који је био таст Првовенчаног. На државном сабору 25. марта 1196. године власт и титулу великог жупана дао је средњем сину Стефану Првовенчаном. Годину дана после абдикације, када се уверио у стабилност своје државе, Стефан Немања напушта манастир Студеницу и одлази у Свету Гору, у манастир Ватопед. Већ следеће године братсво манастира Ватопед упућује Саву византијском цару Алексију III Анђелу, верујући да ће он као рођак царевог зета Стефана Првовенчаног, лакше постићи жељени циљ. И стварно, цар је одобрио све захтеве, укључујући и онај да се опустели манастир Хиландар додели Ватопеду. Међутим, Сава и Симеон су дошли на другу замисао, да овај манастир буде намењен српским калуђерима који ће се подвиждавати на Светој Гори. Уз сагласност светогорског порта и свих манастира Свете Горе (наравно осмим Ватопеда), Сава наредне године поново одлази код цара и добија повељу за обнову манастира Хиландара за српске монахе, чији су ктитори Симеун и Сава, као и царску палицу, која је ослобађала Хиландар обавезе да његовог игумана потврђује византијски цар. У време оснивања Хиландара Сава је имао двадесет три године, био је превише млад да би био постављен за игумана, па је први игуман постао монах Методије.
Сава је у Кареји подигао испосницу и у њој цркву посвећену Светом Сави Јерусалимском и написао њен „уставац“, кратак типик који је одређивао да у испосници бораве по тројица хиландарских монаха у строгом подвижништву, којем се и сам више пута подвргавао. Радио је на превођењу типика манастира Богородице Евергетиде и његовом обликовању у Хиландарски типик, акт којим се утврђују правила и регулишу сви детаљи живота једне манастирске заједнице. У међувремену, у Хиландар је прешао и Стефан Немања, монах Симеон, где је фебруара 1200 преминуо у наручју свога сина, мирно и тихо. По очевој смрти Сава је наставио живот у Хиландару, који се са око петнаестак калуђера убрзо нарастао на деведесет чланова.
За то време у Србији је дошло до погоршања политичких прилика. За Немањиног живота није долазило до отвореног сукоба међу браћом, али је Вукан, незадовољан што као прворођени није наследио престо, почео са успоставља везе са папом Иноћентијем III и Угарском. Чим је Немања умро у Србији је отпочео грађански рат. Најпре је уз помоћ угарске војске Вукан потиснуо Стефана и заузео престо (у пролеће 1202) да би га Стефан потом уз помоћ бугарског цара поново повратио (у лето 1203), а услед пустошења у земљи је завладала и велика глад. За то време Сава је посвећен у чин архимандрита. Но, он је био све ближи одлуци да се што пре врати у отаџбину, чему су допринеле и нове прилике на Светој Гори. Наиме, после крсташког заузимања и варварске пљачке Цариграда у априлу 1204 године, маркиз од Монферата као солунски краљ Бонифације почео је да уз помоћ крсташа намеће своју власт на Светој Гори, пљачка манастире и настоји да их подвргне папској власти. Стога се радо одазвао позиву браће Вукана и Стефана да се врати у Србију и са собом понесе земне остатке Светог Симеуна. У Студеничком типику Сава I Немањић је записао да је осам година после смрти Симеона примио писма са молбама од „Стефана Немање и брата његовог великог кнеза Вукана“ да донесе очеве остатке у Србију. По доласку моштију у Хвосно, Стефан Првовенчани и кнез Вукан сазвали су сабор свештенства и племића, и уз Савино посредовање измирили се над очевим моштима. Мошти Светог Симеуна сахрањене су у Студеници, а Стефан Првовенчани је Саву поставио за игумана Студенице. Сава је по узору на Хиландарски, обликовао Студенички типик и организовао осликавање Богородичине цркве у Студеници. У Студенички типик Сава је као његов почетак унео Житије Светог Симеуна, и то је најстарије житије за које се зна да потиче од српског писца, па се Сава сматра и оснивачем српске књижевности.
Доласком у Србију у Сави је настао велики прелом. Он је сада зрео човек, пун искуства. Некадашњи жар за личним спасењем путем подвижништва, сада је допуњен љубављу према широј заједници којој припада, према свом народу и бризи о његовом спасењу. Он је увиђао моралну, социјалну и економску заосталост у народу и сав се посветио раду на његовом уздизању, подизао је цркве и настојао да у Србију уведе религиозно и црквено уређење по узору на Свету Гору, па Студеница постаје средиште црквеног и књижевног стваралаштва. Сем религиозног, верског и црквеног рада, Сава је у то доба узимао живог учешћа у политичком животу Србије. У тешкој ситуацији, у каквој се његов брат Првовенчани, особито од 1212. до 1216. год., често налазио, због напада разних непријатеља на Србију, Сава се редовно налазио на руци брату, било саветом, било личном интервенцијом. Но, међу браћом је знало да дође и до несугласица. Стефан Првовенчани је у то доба оженио у Млецима, унуком славног дужда Дандола, и отпочео политику ослањања на Млетке и папску курију, у којима је видео потпору против претензија Угарске и Латинског царства. Сава је сматрао да се до признања независности Србије путем стицања краљевске круне може доћи и на други начин, а не по тако скупу цену као што су признање католичке вере и папске власти. Разивши се са братом по овом питању Сава је напустио Србију и одлази на Свету Гору. Разлаз међу браћом није дуго трајао – Стефан је упутио позив Сави да се врати у Србију. Али пре тога, они су у сагласности радили на уздизању српске цркве. У то време српска црква није била самостална, већ је припадала Охридској архиепископији, и имала је само три епископије (Рашку, Липљанску и Призренску) којима су управљали владике Грци. За уздизање српске цркве Сава се обратио васељенском патријарју и цару, који су седиште имали у Никеји. После крсташког освајања Цариграда, некдашња Византија подељена је у три међусобно супростављене творевине: Латинско краљевство, Никејско царство и Епирска деспотовина. Никејско царство је било прави избор – седиште је васељенског патријарха Манојла Сарантена, а цар Теодор I Ласкарис је радо изашао Савиним захтевима у сусрет – радило се о епископијама које су припадале непријатељској Епирској деспотовини, а истовремено се сузбијао утицај римске курије и уздизао значај Никеје као истинског средишта источног хришћанства. Стога су цар и патријарх одлучили да Сава буде хиротисан за првог српског ахиепископа. Према старим српским летописима то се догодило 6727 године (1218/19), готово сигурно у првој половини 1219. године. Поред уздизања у ранг архиепископије, српској цркви је додељена и аутокефалност, тј. Савини наследници нису морали да долазе у Никеју на потврђивање, већ га је бирао синод новостворене српске архиепископије.
Архиепископ Сава потом одлази у Солун, и ту завршава састављање свог још једног великог дела – Номоканона, тј. Зборника црквених и грађанских прописа, и објављује га као Законоправило. Законоправило из 1220. је постао основни закон српске цркве али и државе, нека врста устава. То је зборник закона са тумачењима, састављен да се уреди велика област друштвених односа, како црквених тако и грађанских. Како су према њему требале да се управљају односно „крмаре“ све цркве названо је још и Крмчија Светог Саве. Сви новопостављени епископи (а у Србији је створено још осам нових епископија) добили су по један препис Номоканона.
У седишту архиепископије, манастиру Жича 1220. године одржан је први црквено-државни сабор нове архиепскопије, На овом сабору Сава је крунисао Стефана краљевском круном, а потом одржао чувену Жичку беседу, у којој поучава краља, епископе и племиће основним догмама православне вере, тврдећи да су без ње и добра дела узалудна. Први писани помен о крунисању Стефановом потиче из друге половине 1220. године, од када уз његово име иде и назив Првовенчани. Као архимандрит, али и краљев брат Сава је обављао и дипломатске послове. Тако га краљ упућује на преговоре са угарским краљем Андријом II, који је намеравао да нападне Србију, и те преговоре је са успехом завршио. Пред саму смрт краља Стефана Сава га је лично замонашио, давши му монашко име Симон, а умро је 24. фебруара 1227. године. Исте године Сава је за краља Србије крунисао у Жичи његовог сина Стефана Радослава.
Убрзо након крунисања Сава је дошао у скукоб са синовцем, а повод је био што се овај уместо српском архиепископу, за тумачење неких канонских питања обратио охридском архиепискоу. Несклон да улази у дубљи раздор са младим краљем, Сава се одлучио да привремено напусти Србију и испуни своју давну жељу, оде на ходошћашће у Свету Земљу, у коју је отпутова 1229, а вратио се 1930. године. Путовање у Свету Земљу, ктиторства и даривања која је урадио надахнула су многе касније српске владаре, црквене великодостојника али и обичан народ, и то надахнуће траје и данас. Подигао је конаке за српске монахе у грузијском манасиру Светог Крста; за манастир Светог Јована Богослава купио је кућу Јована Богослова, у којој је одржана Тајна Вечера; купио је земљиште на брду Сион да ту буде сазадан манастир за српске монахе, а у Акри је од Латина откупио Цркву Светог Ђорђа, са намером да буде прихватилиште за српске монахе. Коначно, у Светој Земљи је купио или на дар добио многе реликвије, које ће послужити као основа за касније многобројне манастирске ризнице у Србији. Иначе најстарији попис ризница у Србији је сам урадио, а реч је била о попису ризница Студенице и Жиче.
И по повратку Саве у Србију, политичке прилике нису биле ништа срећније. После преврата у коме је Стефан Владислав I збацио брата Стефана Радослава, Сава је најпре оклевао да крунише новог краља, но схвативши да то неће утицати на измирење браће, крунисао је новог краља крајем 1233. године. Уморан од политичких преврата, Сава је у присуству свих јереја, епископа и ђакона за свог наследника на месту архиепископа именовао ученика Арсенија, а затим се из Будве упутио на исток, да још једном посети Свету Земљу. Током другог боравка у Светој Земљи све своје задужбине, манастире и метохе, поклонио је великој православној Лаври Светог Саве Освећеног, којом су Срби управљали наредних сто двадест година. Коначно, даровао је и манастир Свете Катарине на Синају, који ће и у наше време, током „арапског пролећа“ још једном тако трагично страдати од Агарјана, односно „Исламске државе“.Свети Сава се са ходочашћа у Свету Гору није вратио у Србију. Преминуо је у поноћ у Бугарској, у тадашњој престоници Трново, код таста свог синовца, бугарског краља Асена II, 14. по јулијанском, односно 27. јануара 1235 по грегоријанском календару. Свети Сава је већ за живота третиран као Светитељ, а имати мошти таквог свеца била је ствар престижа, и Бугари су дуго одбијали да мошти Светог Саве похрањене у Цркви Четдесет Светих Мученика у Трнову предају Србији. Ипак, Стефан Владислав је успео да измоли да се мошти Светог Саве пренесу у Србију 6. маја 1237. године, у његову задужбину, манастир Милешеву. Ту су биле све до 1594. године, када их је арнаутски потурчењак, велики везир Синан паша пренео у Београд и спалио на Врачару 1594. године, током устанка банатских Срба, који су на својим устаничким заставама носили ликове предводника српске небеске војске, Светог Саве и Светог Симеона. Овај варварски чин не само да није уништио култ Светог Саве у Срба, већ га је још више ојачао. Он је симбол опстанка српског народа, сјаја и моћи некдашње средњевековне државе, а у најцрњим данима, када турско ропство достиже врхунац а корумпирани фанариоти готово гасе хришћанство у Срба, оснивач и организатор српске православне цркве у народу добија митолошке, преднеолитске црте, од чувара јагњади божијих и овчијих стада, он постаје и чувар српске тотемске животиње вука и његових чопора, те кроз надмудривање са ђаволом, попут Прометеја учи Србе основним вештинама пољопривреде, економије и морала, а ово регресивно поимање Светог Саве најлепше је описао наш познати антрополог Веселин Чајкановић.
У складу са својим делом, Свети Сава није много раширен као породична Слава у Срба, најчешће се слави као слава школског патрона, неких еснафа и различитих удружаења, али је свакако најпознатија као школска слава. Прва школска прослава Светог Саве одржана је 1812. године у Земуну, одакле се брзо раширила у све крајеве Српства, а Химна Светог Саве је први пут изведена 1839 у Сегедину. Свети Сава је установљен као школска слава на предлог Aтанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу 2. јануара 1840. године, а одлуком Совјета Књажевства Србског „у кнежевини Србији 14. јануара 1840. године за школску славу је проглашен Савиндан, празник у спомен на великог српског просветитеља и заштитника школства Светог Саву, оца српске државотворности, првог српског архиепископа, утемељивача српске дипломатије, књижевности, законодавства, здравства“. Доба комунизма означило је и крај прослава Савиндана, његов лик је у најбољем случају сведен на просветитеља типа Доситеја, док су све остале делатности биле прилично занемарене. То је трајало све до увођења вишестраначја у Србији, када се лагано поново враћа значај Светог Саве, и то парадоксално, пре свега, међу младима који се поново окрећу цркви.
Програм филмова:
Државни аудиовизуелни архив Србије Југословенска кинотека приредио је циклус филмова у част Савиндана, определивши се за документарне филмове који су непосредно везани за места на којима је Свети Сава деловао и радио. С обзиром на то да у нашој играној филмској продукцији готово да нема приступа средњовековној историји, па ни лику Светог Саве, документарни филмски програм намеће се као могућа, али и адекватна спона нашег с немањићким временом, најпре кроз амбијент, простор, духовно, културно и уметничко наслеђе.
Најстарији филмски материјал је из 1904. године. Реч је о филму Крунисање краља Петра I Карађорђевића и путовање кроз Нови Пазар, Црну Гору и Далмацију. Већини љубитеља филма познато је да је то први сачувани филм о Србији и српском народу, везан пре свега за крунидбене свечаности у Београду, а организатори снимања, почасни конзул у Шефилду Арнолд Мјур Вилсон и његов сниматељ Френк Сторм Мотершо на путовању ка морској обали оставили су нам и најстарије спољне снимке два српска манастира – Студенице, задужбине Стефана Немање, чији је Свети Сава по повратку у Србију био игуман и активно учествовао у његовом осликавању и украшавању, као и манастира Жиче. Ктитор Жиче био је први српски краљ Стефан Првовенчани, а изузетно значајну улогу у подизању манастира имао је и његов брат Свети Сава. Након стицања црквене самосталности 1219. године, у Жичи је смештено седиште аутокефалне српске архиепископије. На славу манастира Спасовдан, 1221. у Жичи је Свети Сава сазвао црквено-народни сабор на коме је крунисао свог брата Стефана по православном обичају, рукоположио епископе, своје ученике, светогорске монахе, и изговорио своју чувену беседу о правој вери.
Живот на Хиландару из 1984, филм у продукцији РТС-а, режирао је Ратко Илић. Илић је био пре свега телевизијски редитељ (калио се на чувеној серији Двоглед, где је режирао седам епизода), радио је политичке и музичке емисије за РТС, а током бурних деведесетих година проскрибован је с телевизије и забрањен му је даљи рад, што је вероватно и допринело његовој прераној смрти 1995. године. Режисер Илић и елоквентни сценариста Драгомир Антонић откривају нам један потпуно нови свет где још од 1198. године па до данас монаси манастира Хиландара поштују свој завет – сачувати манастир. За толико векова постојања манастир је сачувао највреднија дела. Приче монаха и архимандритa Мојсија смењују се с визуелно прекрасним елеменима манастирског комплекса.
У оквиру серије Српско средњовековно сликарство Милан Поповић је 1986. године режирао кратки филм Студеница – Богородичина црква. За наш програм филм је посебно интересантан јер је осликавање Богородичине цркве осмислио управо Свети Сава, тада игуман тог манастира. Лепотом и духовношћу истичу се фреске преноса Немањиних моштију са Свете Горе у Студеницу и ктиторска композиција која приказује Симеона Немању, Стефана Првовенчаног као монаха Симона, ктиторе краља Радослава и краљицу Ану.
Плодове рада Светог Саве на изградњи манастира можемо видети у можда најбољем филму Краљевине Југославије посвећеном манастирима – Средњовековни манастири у Србији из 1940. године. Тај филм настао је по наруџбини Моравске бановине са основном намером туристичке пропаганде, продуцент је била Задруга за привредни филм, али су главни посао одрадили „подизвођачи”, мајстори кинематографије из Артистик филма, који су овековечили ниску бисера – манастира само једне, Моравске бановине: Жичу, Љубостињу, Каленић, Лазарицу, Манасију, Раваницу, Светог Стевана, Горњак…
Коначно, још један филм из серије Српско средњовековно сликарство Милана Поповића, Милешева из 1989. године. Манастир Милешева, где су из Трнова пренете мошти Светога Саве, подигнут на реци Милешевици покрај Пријепоља, задужбина је краља Владислава. У припрати храма налазе се најстарији портрети Немањића, Светог Саве, Стефана Немање, Радослава, Владислава. Но, нарочито се истичу фреска Богородица из Благовести, као и фреска чувеног Белог анђела, део фреско композиције Мироносница на гробу Христовом. Ту су и сцене Скидања Исуса с крста, као и сцене Страшног суда којима је украшена гробница Светог Саве.
Божидар Марјановић
