Велики мађарски редитељ, сценариста и продуцент Бела Тар преминуо је 6. јануара у Будимпешти, после дуге болести, у 71. години.
Миљеник критике и посвећених филмофила Тар је аутор ремек-дела седме уметности, као што су „Сатантанго“ (1994), „Веркмајстерове хармоније“ (2000) и „Торински коњ“ (2011). Та остварења, препознатљива по стилу дугих кадрова с комплексним мизансценима, као и специфичној атмосфери метафизичке стрепње и апокалиптичности, реализовао је на основу романа Ласла Краснахоркаија, добитника Нобелове награде за књижевност за 2025. годину.
Југословенска кинотека је пре непуних месец дана, 10. децембра, приредила вече посвећено стваралаштву двојице мађарских уметника чија је сарадња изнедрила тако значајна филмска дела.
Том приликом приказана је психолошка драма и трагедија „Торински коњ“, која је на фестивалу у Берлину добила Гран при жирија и награду међународног удружења критичара Фипресци. По Таровој одлуци, то је био његов последњи филм.
Бела Тар је рођен 21. јула 1955. у Печују, а одрастао у Будимпешти где је почео да се бави филмом као аматер већ са 16 година. Снимао је углавном живот радника и сиромашних људи у урбаној средини. Тиме је привукао пажњу Студија Беле Балажа, који му је помогао да 1977. сними дугометражни играни филм, нискобуџетну драму с натуршчицима „Породично гнездо“.
То дебитантско остварење освојило је Гран при на Интернационалном филмском фестивалу Мајнхајм-Хајделберг 1979. године, а Тар, који је у раној младости радио различите послове, тек тада је уписао Академију за позориште и филм у Будимпешти. Дипломирао је 1982. и исте године постао један од оснивача филмског студија Тарсулас. Када је студио 1985. затворен из политичких разлога, наставио је да ради као независни филмски стваралац.
У његовом опусу су и „Јесењи алманах“ (1984), „Проклетство“ (1988), „Човек из Лондона“ (2007)…
Тар се бавио и образовним програмима за младе ствараоце, био је гостујући професор на неколико филмских академија, оснивач међународне филмске школе у Сарајеву film.factory, водио је радионице и мастеркласове широм света.
Радио је и своје уметничке пројекте у проширеним медијима. Познате су његове инсталације „До краја света“ (2017) у Музеју филма „Eye“ у Амстердаму, као и „Нестали људи“ (2019) на манифестацији Бечке фестивалске недеље.
Бела Тар је лауреат више националних и међународних признања. Међу њима су почасна награда Европске филмске академије (2023), најпрестижније мађарско признање за уметнике – Кошутова награда, као и национална Балаж Бела награда за филмске ствараоце.
Почасне или награде за животно дело доделили су му фестивали у Истанбулу, Јерусалиму, Токију, Керали, на Сардинији, у Јеревану, Рејкјавику, а такође и филмске школе у Пекингу, Вухану, Плимуту, Генту, Прагу.
