Зимски двоброј часописа „Кинотека“ (107/108) садржи неколико текстова у вези с крими жанром – о филму „Нож“ Жике Митровића, адаптацијама романа Агате Кристи, опусу Клода Шаброла, као и текст о убиству Пјера Паола Пазолинија..
Следе приказ књиге „Монтажа атракција“ Сергеја Ејзенштајна, прилог о књигама Владе Петрића, најава програма за празник Савиндан, есеји о филмовима „Острво“ Павела Лунгина и „Веркмајстерове хармоније“ Беле Тара, по роману нобеловца Ласла Краснахоркаија, затим о костимографкињи Мири Глишић и глумцима Уду Киру, Дајани Китон и Дику ван Дајку. Рубрика Шок коридор представља филмове о зомбијима, а ту је и наставак фељтона на основу књиге о Кшиштофу Кјешловском.
О интригантном и за своје време изразито модерном филму „Нож“ (1967) Живорада Жике Митровића, који је Кинотека дигитално рестаурисала у оквиру европског пројекта Сезона филмских класика, пише Јован Марковић, оцењујући да Митровићев рад одликују „изванредно коришћење холивудског рукописа, с упечатљивим јунацима, комуникативном и економичном нарацијом, жанровским кодовима и иконографијом“. У овом филму са whodunit заплетом, али и сецирањем друштва, редитељ „показује завидно умеће коришћења свих тих елемената, а крајњи резултат је респектабилан, нарочито ако имамо у виду да је био практично пионир крими жанра у нашој кинематографији“.
Најплоднији редитељ француског новог таласа Клод Шаброл, који је режирао скоро 60 дугометражних играних филмова у широком спектру жанрова, био је мајстор крими прича и својим стваралаштвом надахнуо многе филмске ауторе, пише Ксенија Зеленовић: „Велики број савремених редитеља не крије колико су те његове суптилне, али убитачне, тачне и субверзивне приче о злочинима у буржоаским круговима друштва, где све наизглед делује нормално, а ништа није нормално, подстицале интересовање за такве заплете, интриге, ликове, атмосферу, као и потребу да се критика и указивање на малформације које леже испод површине наизглед савршеног друштва прикажу“ управо на тај „шаброловски“ начин.
Уз циклус „Агата Кристи на филму“ у Кинотеци Ана Марија Роси пише о животу и делу жене која је најчитанији романописац свих времена. Према заплетима њених кримића снимљено је најмање 50 филмова, већина у америчкој и британској продукцији, али и у Русији и Индији. Агата Кристи (1890-1976) је имала звање даме (лејди), проглашавана је за краљицу мистерије и краљицу кримића, била је „снажна и истрајна жена, животно радознала и спремна да крши правила“, „планетарна љубимица читалаца и гледалаца, али и позоришних и филмских редитеља“. Ни данас „њена слава не престаје. Делом се објашњава тиме што је писала ванвременске приче необележне тренутним околностима“.
Прошло је 50 година од убиства славног и контроверзног филмског ствараоца и интелектуалца Пјера Паола Пазолинија, а и даље се не зна тачно ко су били подстрекачи. Пазолини је истраживао махинације моћника, свака политичка фракција имала је разлог да га сматра оштрим и отровним, пише Марјан Вујовић, те наводи недавно објављене књиге „Дуга ноћ Идроскала. Пазолинијево убиство“ Данијела Пичионеа и „Пазолини: есејски ред“ Симоне Цеки, али упозорава да „морамо избећи ризик: пажња медија, често усмерена на смрт Пазолинија, могла би да поткопа уметничку, естетску, когнитивну, истраживачку и културнопровокативну моћ његовог дела“.
Рубрика Са полица библиотеке приказује ново издање збирке есеја „Монтажа атракција“ Сергеја Ејзенштајна (Ултиматум/Филмски центар Србије, 2025), који је својим теоретским и практичним радом трајно променио филмски језик. Емилија Тасић оцењује да ова књига, првобитно објављена 1964. у Нолиту, и данас „делује подједнако релевантно за разумевање позиције филма у нашем друштву“ и да „у доба у којем филм често деградира у пуку атракцију без идеје – у медијској култури рефлекса, кратких формата и тренутних импулса – Ејзенштајнов систем делује као подсетник на време када је филм био дубоко осмишљена уметност“.
У програму Кинотеке обележено је 60 година од смрти сликарке костима и истакнуте филмске и позоришне костимографкиње Мирославе Мире Глишић (1918-1965). Часопис доноси текст филмолошкиње Иване Кроња, унуке уметнице која је била „истанчана, посвећена, аналитична“, а „реализовала је костиме и један број сценографија за преко 60 драмских представа и више од 25 филмова у продукцији понајвише Авала филма у СФРЈ“.
Никола Лоренцин у рубрици Из личног угла води својеврсни дијалог с књигама Владимира Петрића, чија сабрана дела објављују Југословенска кинотека и Киноправда институт (Легат Владе Петрића). „Петрићева монашка меморија и књига успомена потакли су моје успомене на професора Владу Петрића и моје петрићевство, па сам приступио, тим поводом, новом рашчитавању и разговору с књигом и аутором. Настали су коментари и даље разгртање факата и артефаката с путева филмског монаха“, истиче Лоренцин.
Мини темат „Средњовековно наслеђе на филму“ доноси два текста. Први је најава циклуса филмова у част Савиндана – изабраних документараца који су непосредно везани за места на којима је Свети Сава деловао и радио. Како се наводи, у српској играној продукцији готово да нема приступа средњовековној историји, па се овај документарни програм „намеће као могућа, али и адекватна спона нашег с немањићким временом, најпре кроз амбијент, простор, духовно, културно и уметничко наслеђе.
Други је есеј „Буђење душе“ о играном филму Павела Лунгина „Острво (2006) и његовој хагиографичности, из пера Ирене Шпадијер, професорке Катедре за средњовековну књижевност Филолошког факултета у Београду. Лунгин нам је „кроз Мамоновљевог старца Анатолија испричао свевремену причу о греху и покајању“, пише ауторка, те цитира редитеља: „Сви моји радови говоре о томе како се буди душа у човеку“, а јунаци тих филмова „пролазе кроз болно, тешко, за човека често непријатно откриће, осећај духовне суштине у себи“.
У овом броју објављен је и есеј Милана Завише о филму „Веркмајстерове хармоније“ (2000) редитеља Беле Тара, снимљеном према роману „Меланхолија отпора“ његовог сталног сарадника Ласла Краснахоркаија, овогодишњег добитника Нобелове награде за књижевност. „Ништа вас не може припремити на сусрет с густим и дубоко узнемирујућим ткивом текста, и ништа мање сумагличастом атмосфером, и филмским сликама у потпуности препуним палета тешких нијанси сиве и црне ова два мађарска аутора“, пише Завиша, истичући да се јасно види блискост њихових светова.
У рубрици Трагови на филму, која је посвећена недавно преминулим глумцима, Марија Банковић пише о Дајани Китон, која је била једно од заштитних лица новог Холивуда, а Ђорђе Зеленовић о Уду Киру, који је пре две године био гост Феста и примио награде Београдски победник и Златни печат Југословенске кинотеке.
Најстарији живи глумац из ере класичног Холивуда Дик ван Дајк ове зиме је прославио стоти рођендан. О његовој каријери пише Бојан Ковачевић, подсећајући да је био важан део поп културе средином 20. века захваљујући класичном ситкому „Шоу Дика ван Дајка“ (1961 -1966), а телевизијска публика памти га и као др Слоуна из крими серије „Дијагноза: Убиство“ (1993–2001).
На три деценије од премијере филма „Мржња“ (1995) Матјуа Касовица, у рубрици Из личног угла Предраг Вукчевић (Беге Фанк) сагледава тај култни „београдски“ филм и феномен „најважнијег филмског дијалога Београда и Париза“. Као један од најупечатљивијих разлога за тријумф тог филма код овдашњих гледалаца рођених крајем 70-их и почетком 80-их година 20. века наводи „препознавање личних искустава у животима становника париских предграђа и архитектонских сличности (ново)београдских и париских блокова“.
Рубрика Шок коридор доноси текст Ненада Беквалаца „Живи мртваци“, о појави зомбија на филму. Према класификацији писца Марка Брукса, постоје вуду, холивудски и вирусни зомбији. Беквалац у овом броју анализира прва два типа, а наставак следи.
Зимски двоброј „Кинотеке“ наставља фељтон на основу књиге „Кјешловски. Изблиза“ (RedBox, 2025) пољске ауторке Катажине Сурмјак-Домањске. Овај одломак бави се значењем и рецепцијом филма „Вероникин двоструки живот“ (1991).
