Играни филм „Нож“ из 1967. године, по сценарију и у режији Живорада Жике Митровића, који је дигитално рестаурисан у европском програму Сезона филмских класика, приказан је премијерно са нове копије на бесплатној пројекцији 11. децембра у Југословенској кинотеци, а исте вечери могао је да се види и на Youtube каналу Кинотеке, и то са енглеским титловима.
В. д. директора Југословенске кинотеке Александар Ердељановић поздравио је многобројне, како је рекао, пријатеље филма, који су се окупили у сали „Макавејев“ да на великом екрану виде један од укупно три кримића које је снимио Митровић, зачетник тог жанра на овим просторима, а иначе редитељ који је створио својеврсни југословенски партизански вестерн.
Ердељановић је истакао да је дигиталну рестаурацију „Ножа“ Кинотека обавила у оквиру Сезоне филмских класика, као свој већ шести пројекат који је подржан и финансиран у том програму, односно од Европске уније преко Асоцијације европских филмских архива и кинотека.
Први Митровићев филм у криминалистичком жанру био је „Последњи колосек“ (1956). Уследили су „Нож“ (1967) и „Убиство на подмукао и свиреп начин и из ниских побуда“ (1969), једини од њих у боји, подсетио је Ердељановић.
„Чини се да је ’Нож’ понајбољи од та три филма. Јако је добро изрежиран и монтиран, врло динамичан, искричав, под очигледним утицајем америчког Б криминалистичког филма, али и француског полицијског филма шездесетих година 20. века“, изјавио је Ердељановић, помињући фантастична остварења аутора као што су Жан Пјер Мелвил, Жак Дереј, Анри Вернеј и други, где су играли ветерани Жан Габен и Лино Вентура и тада млади Жан Пол Белмондо и Ален Делон.
У „Ножу“, како је оценио Ердељановић, „имамо занимљиву и интригантну причу о двојици инспектора који истражују убиство познатог младог кантаутора, у том филму имамо још један филм који је важан за причу, имамо лајт мотив мелодије чувеног норвешког композитора Едварда Грига, одличну фотографију Бранка Иватовића, изванредан џез скор Миљенка Прохаске и, наравно, изузетне глумце“.
Како је навео, то су пре свега Бата Живојиновић и Љубиша Самарџић као инспектори, затим Раде Марковић, Дара Чаленић, Петар Словенски, Јанез Врховец, Весна Крајина, Зоран Милосављевић, Мија Алексић, Јован Ранчић, Томанија Ђуричко, а по први пут на филму Зафир Хаџиманов, касније истакнути певач и прелепа Вера Чукић.
Иначе, 1967. године је снимљено 36 дугометражних играних филмова.
„То је била најуспешнија година југословенског играног филма, не само квантитативно, него и квалитативно. Чак 15 до 20 филмова су малтене ремек дела или су изванредни филмови“, истакао је Ердељановић, те навео: у Словенији „На папирнатим авионима“ Матјажа Клопчича и „Тврђава силеџија“ Јоже Погачника, у Македонији „Македонска крвава свадба“ Трајчета Попова и „Куда после кише“ Владана Слијепчевића, у Босни и Херцеговини „Мали војници“ Бате Ченгића и „Диверзанти“ Хајрудина Крвавца, у Хрватској „Бреза“ Анте Бабаје, „Протест“ Фадила Хаџића, „Илузија“ Крсте Папића, „Каја, убит ћу те“ Ватрослава Мимице, „Црне птице“ Едуарда Галића.
„У Србији, која је била најуспешнија, 1967. су настали изузетни филмови као што су „Скупљачи перја“ Александра Саше Петровића, „Буђење пацова“ и „Кад будем мртав и бео“ Живојина Жике Павловића, „Јутро“ Пурише Ђорђевића, „Празник“ Ђорђа Кадијевића, „Хасанагиница“ Миће Поповића, „Боксери иду у рај“ Бранка Ћеловића, „Дим“ Слободана Косовалића и „Нож“ Жике Митровића“, рекао је Ердељановић.
Пре „Ножа“, Југословенска кинотека је учествовала у Сезони филмских класика са филмовима „Грешница без греха“ (1930) Косте Новаковића, „Клаксон“ (1965) Кокана Ракоњца, „Заседа“ (1969) Живојина Павловића, „Трагови црне девојке“ (1972) Здравка Рандића, а прошле године освојила је и награду као носилац пројекта заједничке рестаурације филма „Крадљивац бресака“ (1964) редитеља Вула Радева, са филмским архивима из Бугарске и Црне Горе.
