Тридесет година од настанка неког филма довољан је период да се објективно (колико је то у уметности могуће) процени његов квалитет и утицај на одређени жанр или чак шире кинематографске токове. За филм Седам (1995), редитеља Дејвида Финчера, може се рећи да је један од најутицајнијих савремених филмова у криминалистичком или неоноар жанру, који није оставио траг само на наредна филмска остварења сличног усмерења већ и на читав талас телевизијских серија које су у овом веку, а нарочито у деценији за нама, у огромној експанзији.
Бројни су разлози због којих је Седам толико значајан филм да се с ове дистанце слободно може назвати и модерним класиком. Најпре, у поджанр филмова о серијском убици унео је нове квалитете не само у погледу комплексности система који убица поставља (оличеног у седам смртних грехова, као и у поигравању мотивима из историје књижевности) већ и у приступу онтологији зла. Тешко је навести још много примера из историје филма, а нарочито Холивуда, који зло третирају без икаквог ублажавања, улепшавања, па готово и без конкретног рационалног објашњења. У карактеру убице, кога потпуно сведено и хладно тумачи Кевин Спејси, само су донекле назначени психолошки разлози за то што ради, тек толико да не буде чиста еманација зла.
Наслућује се да његови мотиви имају везе с хипертрофираним и самим тим искривљеним моралом, исконском мржњом према људским слабостима која се изокреће у мржњу према људима и животу уопште. Међутим, више од тога, он је на одређени начин вођен и самом идејом о убијању, која одражава његову первертирану интелигенцију, сумануту посвећеност и склоност ка игри и перформансу; некој врсти креирања демонског уметничког дела. Али ништа од тога не би било толико застрашујуће да нема расплета који и данас гледаоца оставља немим пред ужасом који заправо неће експлицитно видети, али утолико ће му се снажније урезати у свест.
Специфичност филма Седам огледа се и у особеном приступу жанру. Од почетка до краја детективски пар, Сомерсет (Морган Фримен) и Мајлс (Бред Пит), прилично каскају за убицом и стиче се утисак да и несвесно играју по правилима која је он осмислио и у улогама које им је наменио. Осим самог расплета, два су кључна тренутка која потврђују такав утисак: један је антологијска сцена потере за убицом која се завршава тако што он поштеди живот детективу Мајлсу, а други је сцена када се убица мирно појављује у полицијској станици и предаје се, чиме потпуно обесмишљава напоре детектива.
Осим у тим сценама, неконвенционални приступ очитава се и на плану свеукупне наративне структуре, која акценат, једнако као на истрагу, ставља на приказ личности самих детектива и њиховог међусобног односа (у коме су убица и Мајлсова супруга, коју тумачи Гвинет Палтроу, својеврсни катализатори радње). У том погледу, Седам је прича о младом и импулсивном човеку, жељном изазова и доказивања и његовом старијем, резигнираном, али мудријем партнеру. Сомерсет покушава да разуме ум убице (колико год он био поремећен), док Мајлс нема стрпљења/капацитета/храбрости да се у то упусти и жели да проблем брзо реши. Стога се динамика тог односа може посматрати и као својеврсни пут Мајлсовог сазревања, с тим што се цена тог пута чини превисоком и не оставља простора за катарзу ни у траговима.
Филм Седам плени и својом моћном атмосфером. Осим кише која је многима прва асоцијација на овај филм, визуелни стил одликују и мрачна фотографија и изврсно одабране локације (поменимо само библиотеку у којој Сомерсет воли да проводи време или амбијент где се одиграва чувена сцена потере). Ипак, на крају, све то обједињује режија Дејвида Финчера и то се издваја свакако као један од највећих утисака са ове временске дистанце: начин визуелног приповедања, компоновање сваке сцене, па и сваког кадра, увек су комплексни – у себе укључују више планова и идеја.
Филм Седам је једно мрачно и густо филмско ткање које у потпуности заслужује статус који има данас.
Јован Марковић
Часопис „Кинотека“ (бр. 106), новембар 2025.
