Комеморација поводом смрти чувеног и омиљеног редитеља и сценаристе Здравка Шотре (1933-2025) одржана је 17. новембра у Југословенској кинотеци, у присуству чланова његове породице и многобројних колега и пријатеља.
Заменица директора и уредница програма Кинотеке Ксенија Зеленовић подсетила је на његов велики опус, више од 120 филмских и телевизијских остварења, уз колаж инсерата приказаних у сали „Макавејев“.
„Шотрине серије и филмови деценијама плене гледаоце мајсторским приказом људских судбина. Стварао је приче које спајају историјско и индивидуално, предратни и поратни свет, ликове од малограђана до широкогрудих визионара, али и комичне, емотивне и културне слојеве свакодневног живота“, рекла је Ксенија Зеленовић.
Шотра је 2006. године добио Плакету Југословенске кинотеке за изузетан допринос нашем филму. У знак сећања на истакнутог редитеља, који је оставио дубок траг у српској кинематогафији, Кинотека ће од 27. новембра приказати избор његових најзначајнијих филмова.
Редитељка Ана Марија Роси приметила је да је Шотра, по личној карти био најстарији члан Удружења филмских уметника Србије, али према њеном уверењу – најмлађи.
„Био нам је драгоцен као почасни члан Асоцијације редитеља, да саслуша кад треба, одговори на питање, добро предложи, да професионално посвећен подржи сваку важну акцију, да људски честит и исправан увек сагледава заједнички интерес, да херцеговачки чврст и истрајан буде чврст према себи, праведан према другима“.
Оценивши да његове филмове везује заједничка нит – чувена Шотрина брзина у раду, поменула је да би глумцу који тражи дубл одговарао: „Да си умео боље, ти би то урадио“.
Глумац Љубомир Булајић обратио се скупу, како је рекао, из срца, присетивши се како је Шотру упознао као јако млад глумац и да му је редитељ тада рекао: „Ти си мој Херцеговац“.
„Рад са њим био је својеврстан дрил, а мени је пре свега била изузетна част да га познајем. Поносан сам што од тада није прошао ни један његов пројекат да ме се није сетио, с мањом или већом улогом, а круна је била главна улога у серији ’Александар од Југославије’“, истакао је Булајић.
Глумица Светлана Бојковић је истакла да Шотрина књига „Мојих 500 глумаца“ представља највећу глумачку антологију на српском језику.
„Ту људску и историјску причу посвећену глумцима могао је само он да напише, а показује и колико је његов опус непрегледан, у различитим жанровима. И глумци су волели њега. Наш Шоле – говорили смо са осмехом, са нежношћу, чак и после неких сукоба и нервоза, које су укључене у радну атмосферу“, рекла је Светлана Бојковић, те се заложила да се приреди једна обимна монографија о њему, „да му узвратимо ту љубав и рад и богатство које смо ми заједно с њим остваривали, јер наш Шоле то заслужује“.
Светлана Бојковић је рекла да је волела „Шотрину способност да ствари назове правим именом, да не мистификује посао и уметност којом се бави“.
Редитељ Горан Марковић приметио је да се ретко догађа да дело личи на аутора приватно, али да је „Шотрино дело неодољиво личило на њега“.
„Био је у исто време оштроуман и благ. Господин и шерет. Причао је занимљиве анегдоте, а није себи придавао важност. У његовом друштву осећали бисте се опуштеним, насмејали духовитој опаски, изненадили његовим посебним углом посматрања ствари. Тај непретенциозни, смирени господин је иза достојанственог понашања крио живу ватру, један велики стваралачки темперамент. Трудио се целог живота да ради што више. И успевао је“, рекао је Марковић. Оставио нам је толико тога лепог, да ово није опроштај од Шотре. Он је ту – у нашим срцима и колективном памћењу на једно непоновљиво, срећно доба“, истакао је Марковић.
