Сценариста и редитељ који је на филму сачувао Њујорк какав други нису могли ни да сањају, посебно Менхетн као епицентер његовог космоса у који сте се заљубљивали после првих кадрова. Његово дело је пре свега ода том граду. Глумац који је играо Њујорчане, по правилу неуротичне интелектуалце, које сте морали волети, и о којима више нема ко да пише.
Као сценариста, потписао је 82 играна, кратка, документарна филма и серије, режирао је њих 57, а играо у 48. Добио је четири Оскара, има највише номинација међу филмским ствараоцима, укупно 16. Власник је неколико Златних глобуса и бројних других награда међу којима је и Сесил Б. де Мил за животно дело. Он је и врхунски кларинетиста који је годинама свирао у The Eddy Davis New Orleans Jazz Band.
Па ипак, овај суверени мајстор пазла модерног света на филмском платну, који је тако чудесно користио своју уврнуту ироничну диоптрију, аутобиографију под називом Апропо ничега завршава следећим речима:
„Због чега се највише кајем? Само због тога што сам добијао милионе да снимам филмове, имао потпуну контролу над уметничким изразом, а ипак никада нисам направио ниједан одличан филм!”
Могао би неко рећи да је то исказ смишљен зарад пуког жицања комплимената, али то је немогуће и помислити ако сте прочитали књигу Вуди Ален апропо ничега – аутобиографија (превод Стела Спасић, Лагуна).
Много среће и нешто ризика
Рођен је као Алан Стјуарт Кенигсберг, 1. децембра 1935. године у Бронксу, мада су његови родитељи у то време живели у Бруклину. Његово презиме јасно указује на његово порекло. Преци по оцу, Јевреји дошли из Кенигсберга, родног града Имануела Канта, који је некада био пруски, а одавно је Калињинград и припада Русији. И Вудијева мајка била је пореклом Јеврејка. Она је прва уочила његове способности и када је видела резултате теста које је показао са пет-шест година, одмах га је уписала у специјалну школу за бистру децу при Хантер колеџу. Међутим, требало је ићи метроом сваког дана од Бруклина до Менхетна. Водиле су га мајка или нека од њених сестара, али убрзо су увиделе да је то веома компликовано, па су га вратиле назад „у школу за заостале наставнике”, како пише Вуди Ален.
И кад смо већ код имена, занимљиво је како је Алан Стјуарт Кенигсберг постао Вуди Ален:
„Многи су годинама нагађали зашто сам променио име у Вуди Ален. Неки су рекли да је то због кларинетисте Вудија Хермана. Волео сам Вудија Хермана, али та веза ми никада није пала на памет… Истина је да сам га изабрао насумично. Хтео сам да задржим део свог првог имена, па ми је тако Ален постало презиме. Размишљао сам о имену Џ. К. Ален, али сам претпоставио да би ме звали Џеј. Размишљао сам о томе да будем Мел, али Мел Ален је био чувени коментатор на утакмицама Јенкија. Коначно, мој поремећај пажње се умешао и одлучио сам се за Вуди, име које је дошло ниоткуда. Било је кратко, слагало се с Ален и имало је благо комичан призвук за разлику од, рецимо, Золтан или Лудвичио. То име ме је добро служило све ове године…”
То име је изабрао јер је колумниста Ник Кејв почео да објављује његове гегове у „Дејли мирору” потписане с Алан Кенигсберг, па му се чинило да је то мало кабасто и да се тешко памти. Био је ђак средње школе када је као Вуди Ален доживео први успех. Његови гегови објављени су у рубрици Ерла Вилсона, који је био веома популаран као глас Бродвеја. То га је охрабрило и почео је да шаље своје вицеве колумнистима у свим новинама. У то време је први пут рекао за себе да је имао среће, и то је касније током живота упорно понављао, да би додао како је остало мање познато колико је ризиковао уз то.
Из недеље у недељу његови чланци о Бродвеју појављивали су се у свим новинама, и то су приметили из маркетиншке агенције „Дејвид О. Албер”. Тако је добио понуду да сваког дана после школе дође у агенцију, седне за писаћу машину и пише гегове. Пет дана недељно смишљао је по педесетак гегова дневно, и све то за 40 долара недељно. Толико је његова мајка добијала за осам сати рада пет дана у недељи. Већ тада је знао да ће његова будућност бити у шоу-бизнису, али није смео да разочара мајку и упркос катастрофалним оценама из школе уписао је Универзитет у Њујорку. Изабрао је сужени програм од три предмета, од којих је главни био филм. И успео је да ниједан не положи:
„Одлучили су да ме избаце. Замолио сам их да ми дају последњу шансу да бих спасао мајку од самоспаљивања. Рекли су да ће размислити ако похађам летњу школу и успешно је завршим. Стиснуо сам зубе и пристао.”
И одатле је био избачен, али је на разговору с члановима комисије бриљирао. На питање који му је циљ у животу, одговорио је да жели да „у ковачници своје душе искује још нестворену свест свог народа”. Био је то цитат из књиге Џејмса Џојса Портрет уметника у младости. А чланови комисије су се погледали и посаветовали га да оде код психијатра! Послушао их је и тако се догодио његов први сусрет с цењеним психијатром Питером Бросом, који је био сјајан тип, али му није много помогао. Препоручио му је да иде четири пута недељно код психоаналитичара. После њега, био је још код троје психијатара:
„Дакле, годинама сам се лечио и могу да закључим да ми је то свакако помогло, али не колико сам се надао и не на начин који сам замишљао. Озбиљне проблеме нисам нимало успео да решим; страхове, сукобе и слабости које сам имао у седамнаестој и двадесетој и даље имам…”
Међу фобијама којих се никада није ослободио, Вуди Ален је занимљиво описао једну:
„Моја фобија с којом се и дан-данас борим јесте фобија од уласка. Једном сам седео испред дивне куће Сиднија Лумета на Авенији Лексингтон док су пристизале званице међу којима сам био и ја, али нисам могао да уђем. Видео сам оне које сам знао и волео и нисам могао да уђем. Боб Фоси, Милош Форман, Педи Чајефски – али нисам смогао снаге да уђем.” Много година касније заиста је био на некој забави код Сиднија Лумета, али је у тренутку пожелео да побегне. Знојио се, било му је ужасно непријатно, спремао се да скочи кроз прозор у приземљу док је певачица певала и сви били окупљени око клавира, али се коначно савладао. Тврди да је тада већ неколико година редовно посећивао психоаналитичара, па му је то помогло да не побегне с пријема.
У шеснаестој години Вуди Ален је себи купио нову писаћу машину „олимпија”, на којој је откуцао све што је икада написао – сценарије, приче, чланке, позоришне комаде. Никада није научио да промени траку. Када је живео сам, звао је познаника на вечеру да би му је овај променио, после су то радиле његове жене. Када је упознао Харлин, брзо су одлучли да се венчају. Имао је 21 годину, а она 18. Али писао је и за њега се већ знало у одређеним круговима. Имао је статус писца у развоју када га је Ен-Би-Си обавестио да премешта своје сценаристе у развоју у Лос Анђелес јер је једна од ударних емисија Колгејтов сат комедије губила популарност, па је требало спасавати је. Вуди до тада никада није путовао авионом, никада није био у Лос Анђелесу. Био је уплашен од лета, узбуђен, а посао који је свакодневно радио био је тежак и захтеван. Од девет ујутро до шест по подне писао је и преправљао текстове.
Комичар у покушају
Није га напуштала идеја о томе да и сам буде комичар. Менаџер Џек Ролинс га је у томе много подржавао. Вуди га је ангажовао када је имао 22 године и своју сарадњу су оверили без потписивања уговора, само руковањем. Тако је Вуди добио сјајног менаџера, потом продуцента и пријатеља, с којим је остао све док Џек није умро у стотој години. Са 22 године Вуди Ален постао је главни сценариста телевизијског шоуа певача Пета Буна, потом је писао скечеве за шоу Герија Мура, али идеја о стендап комичару добијала је свој реални облик. Направио је тачку и извео је пред Џеком Ролинсом и његовом супругом. Њима се то веома допало и натерали су га да види какве су шансе да то изведе у „Плавом анђелу”, тада најпопуларнијем клубу у Америци. Недељом увече био је обичај да се у клубу, после главног програма, представи нова тачка. Тако је њега једне недеље увече после свог програма, позвао Шели Берман, веома успешан комичар, најавивши га с много лепих речи. Вуди је премро од треме, али то што је извео било је толико добро да је аплауз дуго трајао, а сутра ујутро стигле су прве понуде од власника клубова који су га гледали те вечери.
Његов менаџер је све одбио, тражио је да Вуди следеће две године учи занат комичара-мајстора који ће сам писати текстове, сам их интерпретирати и, што је најважније, све то представљати као целину која ће држати пажњу гледалаца. Нерадо је то прихватио, брак му се полако приводио крају, а већ је започео везу с Луизом, глумицом и певачицом, с којом ће провести осам година пре него што се венчају. Вежбао је своје програме у неколико клубова, док убрзо није наступио у „Плавом анђелу” као главна звезда. У то време постали су популарни мањи, отмени клубови с виђеном клијентелом, а млади комичари били су добродошли. Вуди је тако наступао у „Хангри ају” у Сан Франциску с Барбром Страјсенд. Били су заједно и у једној телевизијској емисији као перспективни млади уметници:
„У Плавом анђелу наступао сам с Нином Симон и док сам тамо радио, упознао сам Педија Чајефског, Френка Лесера, Билија Роуза и Харпа Маркса. Они су, наравно, сви долазили да слушају Бобија Шорта у предворју. Међутим, ја сам тамо био велика звезда и ту сам упознао Дика Кавета, кога је ТВ емисија на којој је радио послала да ме процени, јер су хтели да ме ангажују. Одмах сам му се свидео и постали смо добри пријатељи. Излазили смо заједно и обијали прагове на обе обале, делили љубав према мађионичарству, Гручу, С. Џ. Перелману, В. К. Филдсу, пачјој супи с кнедлама код Сема Воа (чувени кинески ресторан у Сан Франциску).
Кавет је тип чији је живот испуњен авантурама. Може да оде до ћошка да купи новине и заврши на некој забави с Гретом Гарбо, Џ. Д. Селинџером и Хауардом Хјузом. Океј, претерујем, али не много. Он је толико духовит, начитан и занимљив да је од свог доласка у Њујорк из Небраске био магнет за славне и оне скоро славне који су уживали у његовом друштву. Његова феноменална ток-шоу емисија остала је непревазиђена по славним личностима које су код њега гостовале: брачни пар Лант, Кетрин Хепберн, Ноел Кауард, Фелини, Кисинџер, Мухамед Али, Лоренс Оливије, Џуди Гарланд, Бет Дејвис, Фред Астер, Алфред Хичкок, Глорија Свансон, Ингмар Бергман…”
Очигледно су Вуди и годину дана млађи славни амерички телевизијски водитељ били веома блиски од самог почетка каријере. И Дик је почео као стендап комичар, обојица су имали истог менаџера и сличне склоности кад је реч о уметности. У својој књизи Вуди описује с каквом би лакоћом Дик одлазио на ручак с Орсоном Велсом или Гором Видалом, а једном је њега водио на ручак с Гручом Марксом, којем се Вуди одмалена дивио:
„Сећам се да сам био веома узбуђен што сам упознао великог комичара чији је глас свему давао шаљиву ноту, али исто тако ме је растужила помисао да је Гручо био потпуно исти као моји ујаци или рођаци Јевреји, који су причали вицеве или се зафркавали на породичним свадбама или бар мицваху. Гручо се од њих разликовао по томе што га је склоност ка духовитим коментарима винула међу генијалне комичаре.”
Увече би Вуди изводио свој програм, пре подне би писао наручени сценарио за, како каже, „испоставиће се грозан филм” Шта има ново, мачкице. Његова слава комичара је расла и није било ТВ емисије у којој није гостовао. На две недеље је мењао Џонија Карсона у његовом ТВ програму Вечерашњи шоу. Био је невероватно популаран, Ворен Бити је једном приликом видео његов наступ, похвалио га у разговору са својом сестром, и Ширли Меклејн је једне вечери, у пратњи тада агента а касније продуцента Чарлија Фелдмана, дошла у „Плави анђео” да види тог Вудија Алена. После тога је уследила понуда. Чарли Фелдман хтео је да ради комедију с Вореном Битијем у главној улози, и обојица су хтели да Вуди напише сценарио, а ако хоће, и неку улогу за себе. Све то за, како каже Вуди, позамашан хонорар од четрдесет хиљада долара.
Почеле су муке с писањем и захтевима продуцента и главног глумца, Вуди је преправљао колико је могао, а онда је Ворен Бити одустао од улоге и на сцену је ступио Питер О’ Тул, који је управо снимио Лоренса од Арабије. Допао му се сценарио, допала му се улога, мада Вуди није био начисто колико је то била улога за њега. Другу велику улогу добио је Питер Селерс, који је управо снимио Пинк Пантера, баш као што је и Урсула Андрес ушла у екипу после првог филма о Џејмсу Бонду. Вуди Ален је писао сценарио чија се радња догађа у Паризу, али је екипа најпре допутовала у Лондон, где је била канцеларија филма, те је то уједно био и Вудијев први одлазак у иностранство. После недељу дана кренули су на југ Француске, али је одлука брзо промењена и преселили су се у Рим, што је подразумевало да треба опет преправљати сценарио. Али филм није сниман ни у Риму, већ ипак у Паризу, па се мало-помало Вудијев сценарио мењао, а Питер Селерс је, иако генијалан комичар, играо онако како је он мислио да треба, док редитељ Клајв Донер једноставно није знао шта ради, тако да је Вуди с разлогом записао да је Шта има ново, мачкице био грозан филм.
Ипак, током снимања Вуди Ален имао је задовољство да упозна неке иконе филма: Орсона Велса, Џека Лемона, Елизабет Тејлор и Ричарда Бартона. Занимљив је његов заспис о Бартоновима:
„Те две велике филмске звезде силно су се трудиле да буду духовите у жељи да ме импресионирају својим шалама и увредама из комедија. Она га је звала рошави Јеврејин, а он се зезао на рачун њене тежине, и све су то радили због мене, потпуног анонимуса. Хтео сам да кажем, хеј, опустите се и једите те тартуфе, стварно не треба да се трудите око мене. Али претпостављам да се та природна несигурност од које пате сви глумци и глумице, без обзира на то колико су велики и успешни, никада не изгуби.”
Дајана Китон за сва времена
По завршетку снимања спремао се за повратак у Њујорк. Мајци је, за успомену на прву посету Европи, купио прескупу „Хермесову” ташну од алигатора коју она никада није носила, већ ју је чувала у сефу у банци „Дајм сејвингс” у Бруклину. Пред сам полазак, јавили су му да не иде за Њујорк, већ приватним авионом за Вашингтон, где ће наступити на свечаној инаугурацији Линдона Џонсона за председника САД. На списку извођача били су Рудолф Нурејев и Марго Фонтејн, Барбра Страјсенд, Алфред Хичкок, Хари Белафонте, Џоан Баез… Тако је сео у авион у коме је било само троје путника: Нурејев, Марго Фонтејн и он. Тада, у бекстејџу током програма, први и једини пут видео је Алфреда Хичкока, који му се учинио као симпатичан и духовит лик. Изашао је на позорницу и пред свим званицама у свечаним оделима, пред председником Џонсоном и његовом породицом, својим, како сам каже, феноменалним гласом рекао: „Упозорио сам вас да Птице долазе!”
Вуди Ален је извео своју тачку о лову на јелене коју је иначе изводио, и сутрадан је био на аеродрому у Њујорку на путу за Менхетн. Међутим, у киоску на аеродрому, угледао је на насловој страни „Америчког журнала” своју слику и слику Џонија Карсона, и преко целе стране наслов: Неукусан наступ комичара на инаугурацији. Тако је мислила и написала новинарка тог таблоида, а Вуди је био уверен да је то урадила како би боље продала своје новине. Није реаговао, и то је остао његов манир током целе каријере. Ни на похвале ни на покуде није се обазирао:
„Искрено, уопште ме није погодила та критика. Ту имам среће. У добру или злу, ја као да живим у неком мехуру. Престао сам да читам о себи пре више деценија и не занимају ме ни туђе похвале ни анализе мог рада. Звучи арогантно, али заправо није…”
Наставак живота с Луизом после готово пола године избивања у Европи („телефонски разговори су ми појели огроман део хонорара”) постајао је све непријатнији. Она је била несносна, малтретирала га је, али све би заборавио када би тај „мали похотни рајски анђео” пожелео да воде љубав:
„Да бисте разумели мој однос с Луизом, морате да прочитате Шекспиров 57. сонет. Он ме ту не спомиње именом, па не могу да га тужим.”
Поменути 57. сонет славног писца посвећен је, иначе, младићу у кога је Шекспир у том тренутку био безнадежно заљубљен. Свеједно, када се прочита тај сонет у препеву Стевана Раичковића (тога, наравно, нема у аутобиографији, прим. А. М. Р.), лако је схватити Вудијево стање које је трајало годинама у вези и у браку с Луизом:
„Пошто сам твој роб – шта да радим друго
Него ћудима да угађама твојим?
Драгоцено је моје време дуго
Само кад тебе дворим чином којим.
Не смем да корим тужни час и дуги
Кад тебе нема, о мој суверене;
Ни да размишља није дано слуги,
Кад кажеш збогом и напустиш мене.
Ни питати те не смем љубоморно –
Куд си нестао и шта радиш сада;
Као роб морам да чекам покорно.
Док твоја дружба другима припада.
Луда је љубав, ма шта да се збива
По твојој вољи – ту зло не открива.”
Развод од Луизе био је неминован. Сам и слободан, Вуди се посветио новом послу. Правио је поделу за представу Свирај то поново, Сем, у којој је играо с Тонијем Робертсом. Нису имали глумицу за Линду, главну женску улогу, када им је Сенди Мајснер, веома поштовани професор глуме у Њујорку, предложио девојку с његове класе која се зове Дајана Китон. Вуди је био очаран њеним талентом, а у време премијере комада, они су већ били љубавници:
„Ја сам управо био купио пентхаус на Петој авенији, а она је живела у неком кућерку скроз на источној страни, у једној соби с пријатном атмосфером коју је улепшала не потрошивши ни цента. Очигледно је имала уметничку жицу. То се видело по њеној гардероби која је диктирала трендове ако сте били склони да мислите како је шапа мртвог мајмуна прикачена на ревер џемпера елегантан детаљ. Рецимо само да је њен стил облачења увек био донекле ексцентричан, као да јој је стилиста био Буњуел. Међутим, није то била само надареност за моду. Она снима одличне фотографије, зна добро да глуми, лепо пева, плеше, одлично пише. Остали смо блиски пријатељи откад смо се упознали.”
Колико је Вуди обожавао њен стил доказује и чињеница да је већина ексцентричних костима које је Ени носила у филму Ени Хол, потицала из ормана Дајане Китон.
Китонова се преселила у његов пентхаус и биле су то лепе године заједничког живота, све док се није уморила од Менхетна. Добила је улогу у Куму и њена каријера је напредовала. Вуди и Дајана су се растали као пријатељи, и остали су блиски. Понекад би тражио савет од ње поводом поделе улога, никада се нису посвађали и често су сарађивали.
„После извесног времена излазио сам с њеном прелепом сестром Робин, и накратко смо се забављали. После тога излазио сам с њеном другом прелепом сестром Дори, с којом сам такође имао кратку романсу. Све три сестре Китон биле су прелепе, предивне жене. Имају добре гене у тој породици. Протоплазма вредна награде. Згодна мајка. Манделбротова сличност је убола премију.”
Неколико филмова које је писао за њу, снимано је када Вуди и Дајана већ одавно нису били заједно: „Многи су мислили да смо Ени Хол, Менхетн и Љубав и смрт снимали док смо били љубавници, али тада смо већ били само дугогодишњи пријатељи.”
Ени Хол, Менхетн и Хемингвеј
Читајући аутобиографију Вудија Алена Апропо ничега, стичете јасан утисак да је овај уметник умео добро да процени сараднике које је бирао и с којима је радио. У љубавној комедији Ени Хол, коју је режирао, за коју је писао сценарио и у којој је играо главну улогу с Дајаном Китон, први пут је ангажовао Гордона Вилиса, сјајног директора фотографије. Фасцинирало га је колико је Вилис знао све о филмској производњи и због тога га је слушао и поштовао. Учио је од њега, заједно су радили осам филмова. Други важан сарадник на том филму био је монтажер Ралф Розенблум, десет година старији од Вудија, који је за монтажу Ени Хол добио награду БАФТА.
Филм Ени Хол првобитно се звао Анхедонија, што је назив психолошког стања због којег није могуће доживети задовољство. То се није допало људима из „Јунајтед артиста”, али филм им се веома допао. Био је глуп предлог да се зове Доктор за подвале, није прошао ни Алви и Ени, и онда је Вуди пресудио са Ени Хол, јер је Хол било право презиме Дајане Китон. Филм је био номинован за Оскара у неколико категорија, а Вуди Ален о томе пише:
„Оне вечери када је била церемонија доделе ја сам свирао џез у Њујорку. Сећам се да сам изводио Jackass Blues, мелодију коју је прославио Кинг Оливер. Наступ ми је био изговор, али не бих отишао ни да сам био слободан. Не допада ми се појам награде за уметничка дела. Мене не занима никакаво проглашавање најбољег филма године, најбоље књиге или најбољег играча. Не желим да се упуштам у то и трошим траку за писаћу машину, јер ћу тада морати да позовем оног типа да ми је замени и да га успут нахраним. Рећи ћу само то да сам за време доделе Оскара свирао блуз најбоље што сам знао, отишао кући, легао да спавам, и следећег јутра на насловној страни Тајмса прочитао да смо освојили четири Оскара, међу којима и онај за најбољи филм. Реаговао сам као и када сам чуо да су убили Џона Ф. Кенедија. Размислио сам о томе накратко, појео чинију чириоса, отишао до писаће машине и бацио се на посао.”
Прича о филму Менхетн још је један доказ о томе како је Вудија пратила срећа. Најпре је нашао Маријел Хемингвеј, унуку славног писца Ернеста Хемингвеја, за главну глумицу. Потом се догодило да је током снимања филма у Њујорку одржан спектакуларни ватромет, а Ален је организовао да се он једнако спектакуларно сними, и то су сцене којима Менхетн величанствено почиње. У том филму је с терасе његовог пентхауса снимљен Менхетн прекривен снегом у дану када је у Њујорку била мећава… све га је хтело док је стварао оду једном граду, тачније једном делу тог града. После снимања, Маријел га је позвала код себе кући у Кечам у Ајдаху, недалеко од места где је њен деда извршио самоубиство:
„Ернест Хемингвеј је постао мој херој оног тренутка када сам почео да читам књижевност. Ја делим мишљење о Хемингвеју које је имао Сол Белоу, а не Џон Апдајк. Могао бих да узмем било коју његову књигу, отворим било коју страну и ту почнем да читам јер ме поезија његове прозе распамећује…
Једно од главних правила у мом животу гласи: никад не одседај у туђој кући. Волео бих да сам се држао тог свог принципа. Међутим, Маријел је била тако шармантна и лепа, а и читава легенда о Хемингвеју ме је привлачила, па сам се тако, прихвативши позив породице, једног леденог новембарског дана авионом упутио у Кечам. Много ми се свидела породица Хемингвеј.”
Следи појединачни опис сестара Марго и Мафет, њихове лепе и симпатичне мајке и оца, који је био фин човек. Вуди је био миран јер по цичи зими није морао да се доказује у планетарно познатој породичној традицији званој риболов, али уместо тога вечерао је препелицу коју је Маријелин отац устрелио тог јутра. Каже да му је са сваким залогајем сачма испадала из уста и звецкала по тањиру. Ипак, све би у Кечаму било подношљиво да Вуди није сазнао да ће имати своју собу, али да ће купатило делити с Маријелиним оцем. То није могао ни да замисли:
„Када сам то чуо, пребледео сам и одмах сам телефонирао својој асистенткињи да ми резервише мали авион којим ћу се вратити на Бродвеј. Нисам морао да делим купатило с мушкарцем од своје двадесете године, када сам био сам у Холивуду, а сада са четрдесет, моја младост и ментално здравље били су одавно нарушени… Свима сам захвалио на два дивна дана, и већ у десет увече био сам нагнут над тањиром тортелина код Елејн. Није било сачме, а ни укуса, али ја сам се вратио на Менхетн. Маријел сам поново ангажовао неколико година касније, али за неку малу улогу. Непосредно пред снимање рекла ми је да жели да ради, међутим само та улога је остала слободна. Као и обично, била је одлична.”
Филм Менхетн је био велики хит широм Европе, Јужне Америке и на Далеком истоку, али није зарадио више од тада најновијих Ратова звезда. Вуди Ален је после премијере добио насловну страну „Њујорк тајмса” и по други пут био на насловној страни „Тајма”, који га је прогласио генијем комедије, али њему се после монтирања филм није допао. Понудио је „Јунајтед артисту” да им сними филм за џабе ако Менхетн баце и уопште не прикажу. Срећом, нису га послушали, а он је остао при тврдњи да је филм подбацио. Менхетн није номинован за Оскара за најбољи филм, нити за режију. Причало се да је то освета Академије јер није показао нимало поштовања када је добио Оскара за Ени Хол, али Вуди је остао доследан свом ставу да га награде не занимају. Чак није дозволио „Јунајтед артисту” да у новинским рекламама за Ени Хол пише како је филм добио четири Оскара. И то је заболело чланове Академије. Колико год су га звали, Вуди је одбијао да буде члан Академије, јер није желео да буде члан ниједног удружења. Само једном је био учлањен у извиђаче када је имао десет година, али није стигао да научи ни како се користи компас.
Мија Фароу и последице
Мија Фароу појавила се у животу Вудија Алена с филмовима Зелиг и Еротска комедија летње ноћи. Он у добром делу аутобиографије сведочи о познанству с њом, о тринаест година које су провели заједно али не и у браку, о деци којој је дао своје презиме, о сину који је наводно био његов, а у ствари фрапантно личио на свог оца Френка Синатру, што је и Мија признавала кад јој је одговарало. Њихов раскид био је драматичан, њене оптужбе на рачун Вудија Алена биле су стравичне и упркос свим лажима којима се служила, он у књизи наводи само званичне документе који демантују најгору слику коју је Мија о њему у јавности годинама сервирала.
На самом почетку везе, после неколико недеља, Мија је пожелела да се венчају.
„У неком кинеском ресторану изненада је предложила да се венчамо. Ухватила ме је услед ролнице с јајима и ја сам помислио да можда није ставила сочива, па ме је помешала с неким другим. Када сам схватио да је озбиљна, одговорио сам јој да поред чињенице да се забављамо врло кратко време, сматрам да је брак непотребна церемонија. Ја сам иза себе имао два брака као и она и с временом сам научио да ако нека веза функционише она функционише, и да папир који вас обавезује на нешто неће ојачати љубав нити исправити ситуацију која је кренула низбрдо. Био сам срећан што сам у вези с њом, али не мислим ништа лично кад кажем да нисам био одушевљен идејом да је овековечим… Чињеница да је њен предлог да се венчамо, какав год да је био, уследио врло брзо, као и њен бес због тога што нисам одмах био за то, требало је да ми наговести да имам посла с компликованом особом, а не само с крхком, лепом супермамом.”
Мија Фароу и Вуди Ален никада се нису венчали. Нису чак ни живели заједно. Он пише да за тих тринаест година колико су се забављали никада није преспавао у њеном стану у Њујорку. Само је она првих година забављања, у ретким приликама, неколико пута преспавала код њега. Вуди објашњава да су имали потпуно различито порекло. Он је одрастао у јеврејској породици ниже средње класе:
„Моји родитељи, рођаци, тетке и тече јесу имали бубице и свађали су се, али све је то било у разумним границама. Није било насиља, развода, самоубистава, дроге ни алкохола. Само су кукали и гунђали о парама… У Мијиној породици било је много њих с тешким поремећајима понашања који су се нарочито испољавали у време када сам је упознао. Проблеми с алкохолом и дрогом које су имали њена браћа и сестре, криминална прошлост, самоубиство, установе за лечење менталних болести. Уз то, брат јој је осуђен за сексуално злостављање детета, па је на крају морао у затвор…
На почетку наше везе чуо сам трач о томе да су Мијина браћа сексуално нападала лепе сестре Фароу док су биле девојчице. Мијин брат који је сада у затвору због сексуалног злостављања детета, изјавио је да је његов отац злостављао њега, а могуће је и његову браћу и сестре. Мија је имала три прелепе сестре и три брата. Један брат јој је погинуо док је управљао авионом, други се убио пиштољем, трећи је осуђен за сексуално злостављање дечака и служио је затворску казну.”
Вуди признаје да је био толико заслепљен паметном глумицом прелепог лица да је говорио како је она чудесна особа која је успела да изађе здрава из тако болесне породице. А у ствари, она је била чудесна глумица која је уложила огроман напор да све сакрије и себе прикаже у оном светлу које је њега годинама обасјавало. Посебно је било фасцинантно како је, поред своје деце, с лакоћом усвајала друге дечаке и девојчице различитих раса, од којих неку хендикепирану, што јој је у јавности давало додатни ореол хумане и племените жене. А нека од усвојене деце сведочила су да је у кући драстично правила разлику између своје и усвојене деце. Мозес је тако написао:
„Гледао сам како би браћу и сестре, од којих су неки били слепи или инвалиди, вукла низ степенице и бацала у собу или гардеробер, а потом би их закључала споља. Чак је и мог брата Тадеуса, који је био непокретан због дечје парализе, једне ноћи затворила у шупу у дворишту да би га казнила због неке ситнице.”
Цела прљава прича с Мијом Фароу почела је оног тренутка када је Вуди Ален одлучио да више не може да буде с Мијом Фароу, али да му је веома лепо с Мијином усвојеном ћерком Сун Ји. Он у својој књизи детаљно описује свој живот с Мијом, своју борбу да усвоји децу која су се родила док је био у вези с њом. У јавности, створена је слика о незахвалном сирочету из Кореје које је издало своју брижну и пожртвовану добротворку која ју је, кад је имала пет година, извукла из сиротишта и довела у Њујорк. А она јој је вратила тако што јој је отела човека с којим је провела толике године и који јој је омогућио да сними десет филмова. Највише од свега, Мију је погодило то што је мислила да је Сун Ји безнадежно глупа, што Ален у својој причи на разне начине демантује.
Када су Вуди и Сун Ји почели да се виђају, она је била студенткиња, а његова веза с Мијом била је на издисају. Мија је манично реаговала и почео је један од најдраматичнијих процеса на америчкој јавној сцени који је Вудију донео велике непријатности и професионалне проблеме. Мија га је оптужила да је сексуално злостављао њихову седмогодишњу усвојену ћерку Дилан, што је на релевантним државним нивоима, с необоривим доказима демантовано. Занимљива су сведочења о томе ко се све од јавних личности Холивуда, од Аленових пријатеља и колега оградио од њега или одбио да после скандала ради с њим. Двоје који га никада нису напустили јесу Дајана Китон и Алек Болдвин. Јавно су га бранили и Скарлет Јохансон, Хавијер Бардем, Катрин Денев, Шарлот Ремплинг, Изабел Ипер, Педро Алмодовар…
Њему је било најважније што се изборио за Сун Ји, с којом је 25 година у браку. Одмах по рођењу, усвојили су две девојчице, Корејку и Американку, које су данас на колеџу. Прошао је кроз строге судске провере, без проблема је добио дозволе за усвајање девојчица, што је био још један доказ да је цео процес против њега као силоватеља био монтиран.
Трифо, Антониони, Бергман, Фелини…
Причајући о својим филмовима у овој књизи, Вуди Ален осликава и њихове актере за које, по правилу, има много љубави. Када објашњава како је сарадња са Семом Шепардом на филму Септембар била сасвим неуспешна, не прећуткује да је славни амерички писац, глумац и редитељ јавно изјавио да „Роберт Алтман и ја немамо појма о режирању”. После тога, кад год би се срели, срдачно су разговарали као пријатељи. Када је умро Семов отац, иначе џез бубњар, Сем је поклонио Вудију кутије са џез плочама које су остале иза њега. Вуди је хтео да тај Септембар, инспирисан комадом Ујка Вања, буде направљен у стилу Антона Павловича Чехова, али му није пошло за руком. Није постојала тако маштовита монтажа која је могла да спасе тај промашај:
„Дакле, пошто сам доказао да нисам Чехов, одлучио сам да докажем да нисам Ингмар Бергман. Снимио сам Другу жену и чак ангажовао Ингмаровог камермана Свена Никвиста. Као и Сизиф, и ја гурам узбрдо стену озбиљне драме и задовољство налазим у труду. Нажалост, стена се котрља уназад и смрска не само мене већ и моје инвеститоре који немају појма о Камију и више воле да цитирају покојног, сјајног Џека Ролинса – Хумор доноси лову.”
Иначе, Свен Никвист био је, како пише Вуди Ален, једна од бројних познатих личности с којима је Мија претходно била у вези.
После Друге жене, снимио је једну од три кратке приче чији су аутори били Френсис Форд Копола, Мартин Скорсезе и Вуди Ален, а чиниле су омнибус Њујоршке приче. Њих двојица су били његови омиљени редитељи, баш као што је то био и Ингмар Бергман:
„С Бергманом сам вечерао и неколико пута водио дуге необавезне разговоре преко телефона. Био је несигуран због истих ствари које муче све нас – да ће се појавити на сету и да ће га одједном ухватити паника јер неће знати где да постави камеру. Мислим да је био најбољи редитељ мога времена и обојица смо се плашили исте ствари. Ако он не зна где да стави камеру да би добио најефектнији кадар, како ћу ја то икада знати? Међутим, упркос страховима, некако увек успемо да нађемо оно право место – или је барем он успевао. Бергман ме је неколико пута позивао на своје острво, али увек сам га одбијао. Обожавао сам га као уметника, али ко још жели да сићушним авионом оде до острва по коме шетају само овце и добије јогурт за ручак? Нисам баш толико пожртвован.”
Заједно с Франсоа Трифоом Вуди је ишао на часове код истог типа. Трифо је учио енглески, Вуди француски. Тако су обојица знали само по неколико речи матерњег језика оног другог: „Били смо као бродови који се мимоилазе по ноћи. Раздвајао нас је велики гребен у виду језичке баријере.” Трифоу су се допадали Вудијеви филмови, Вуди је био луд за његовим.
Описујући Антонионија, Вуди Ален назива га генијем који није имао смисла за хумор. Славни италијански редитељ говорио је Алену како има намеру да сними комедију, о чему је разговарао са Џеком Николсоном јер је хтео да он глуми у том филму. Николсон се на то грохотом смејао, а Антониони га је упитао: „Мислиш да је то толико смешно?” Џек је одговорио: „Не, смејем се што ти мислиш да је то комедија.”
Вуди Ален је жалио што никада није упознао Фелинија, а могао је. Био је у Риму ради промоције „неког свог безначајног филма” када му је асистенткиња јавила да га зове Фелини. Будући да се никада нису упознали, претпоставио је да је то неки преварант. Међутим, поново се јавио исти глас, Вуди је рекао секретарици да узме број телефона од њега, али овај је казао да зове из телефонске говорнице. Тек ту је био сумњив, јер где би Фелини звао Вудија Алена из телефонске говорнице. После пет минута опет исти глас који диктира асистенткињи свој кућни број с молбом да му се Вуди Ален јави сутра ујутро. Вуди је имао времена да утврди да је то стварно био један од његових филмских идола и назвао га је сутрадан ујутро, али веома рано јер је рано одлазио из Рима. Пробудио је једног од највећих уметника и од срамоте је био црвен као рак:
„Дуго смо причали. Свидели су му се моји филмови (или се одлично претварао за некога ко се управо пробудио) и сматрао је да потичемо из сличних средина. На крају сам му обећао да ћу га назвати када дођем следећи пут у његов град, али он је пре тога преминуо, можда предосећајући да мислим озбиљно.”
Ретко ко од филмских величина уме тако искрено да се изненади када му се догоди да упозна свог идола из мадости, као што то сведочи Вуди Ален исписујући своју аутобиографију. Тако је, на пример, у Шпанији добио исту награду коју је добио славни драмски писац Артур Милер, највеће признање у тој земљи које додељује краљевски пар:
„Артур Милер ме је позвао на ручак – само нас двојица, да бисмо могли да проведемо неколико сати у разговору. Одједном сам се нашао на ручку с писцем који је заједно с Тенесијем Вилијамсом био постављен на пиједестал у мом стану у Бруклину. И народе, као да у животу нема довољно неправде, добио сам исту награду за уметничко достигнуће коју је и он добио. О ручку с Артуром Милером могао сам само да сањам као дечак, младић, чак и само недељу дана пре тога. Поставио сам му милион питања и сасвим се јасно сећам да ми је потврдио да је живот заиста бесмислен. Рекао сам му шта мислим о смртности… али његове мисли су одавно одлутале према профитеролама док сам ја излагао своју метафору.”
У истом градићу Овиједу где су њих двојица ручали, касније су подигли споменик Вудију Алену а да га нису питали. Баш као што су га повели на ручак код Романа Абрамовича, а он је мислио да иде код Романа Поланског, с којим се није видео пуних четрдесет година. Јесте да је то био велики блам, али, како тврди, не и највећи.
Вуди Ален је човек који је од својих филмова направио биоскоп. Он је уметник који је свој амерички дух највише приближио европском гледаоцу, па отуда његова чувена аутоиронична реченица: „Више сам цењен у Француској него у својој домовини; мора да су титлови невероватно добри.” А на 372 аутобиографске странице књиге Апропо ничега, он с чудесном лакоћом пролази кроз свој живот, од чијих се невоља брани духом који је у сваком тренутку буквално у обрнутој сразмери с његовим крхким телом.
Ана Марија Роси
Часопис „Кинотека“ (бр. 65), мај 2022.
