Мој избор: Марко Ђорђевић

Редитељ и сценариста Марко Ђорђевић у програм „Мој избор” уврстио је познате филмове светских великана уз које се осећа узбуђено и живо, који у њему буде емотивну реакцију пре него што стигне да их рационално вреднује. У интервјуу за Кинотеку изјавио је да је његова листа у славу биоскопа и колективног гледања филма, а говорио је и о свом новом филму За данас толико, чија ће премијера бити на Фесту.

Шта је заједнички именитељ за ових осам заиста изузетних филмова?

– Не знам да ли их ишта друго повезује осим тога што сам се гледајући их осећао узбуђено, живо. Наравно, у томе сигурно нисам једини јер су ови филмови малтене на свим листама, у филмским уџбеницима итд.

Када је и како почела ваша љубав према филму?

– Случајно. Видео сам плакат који рекламира школу режије у Крагујевцу и помислио да бих могао да се пријавим. До тада се нисам нешто посебно интересовао за филм. На пример, мој друг из детињства Дуца је, уз наше повремене одласке у биоскоп, упоредо изнајмљивао филмове на ДВД-у и гледао их код куће без мене.

– Памтим гледање Амаркорда на телевизији. У том тренутку нисам знао ни име редитеља нити ишта друго осим тога да сам био толико узбуђен и одушевљен што и такви филмови смеју да постоје. Атмосфера је нешто што ме много више привлачи него сама прича, иако се у последње време трудим да и на причу обратим пажњу и да је заволим бар мало колико и атмосферу.

Да ли сте током студија често посећивали Музеј кинотеке?

– Јесам, али не тако често, признајем. Постао сам редовнији по завршетку студија. Много ми значи што постоји.

У програм „Мој избор” уврстили сте углавном драме, уз примесе романсе, комедије, крими, ратног и музичког филма. Који је иначе ваш омиљени жанр?

– Морам да признам да не размишљам о жанровима. На пример, у једном тако озбиљном филму с моје листе какав је Пијаниста, у главној улози имамо Адријена Бродија, који ме иначе често разведри и насмеје. Он је попут глумаца из немих филмова, довољно је погледати га и имати реакцију. У поменутом филму, све ово чини ми искуство још снажнијим, некако отвара простор за емоцију која би можда остала заробљена тежином саме теме. У том смислу, филмови које волим чини ми се да се одупиру јасном дефинисању и са собом носе наизглед супротне емоције и атмосфере.

Какав је ваш однос према одабраним филмовима, да ли их више цените или волите?

– Овде бих наставио с претходним одговором, па ћу, надам се, доћи и до одговора на ово питање. Као и Бродијева, тако делује и Де Нирова улога у Таксисти. Колико год да је филм мрачан, он као човек и глумац доноси хумор потребан да се створи та комбинација која ме увек посебно инспирише, та истовременост два тока, озбиљног и духовитог. То је данас посебно приметно у сарадњи Пола Томаса Андерсона и Данијела Деј Луиса. Стога, иако ова моја листа, као што сам већ рекао, може упућивати на неки филмски уџбеник у одељку најпознатији филмови, мислим да их више волим него што их рационално вреднујем. Сви ови филмови буде ми емотивну реакцију много пре него што стигнем да о њима размислим.

Фокусирали сте се на чувене наслове европске и америчке кинематографије. Да је овај програм у Кинотеци обимнији, да ли би ваш избор био другачији?

– Свакако. Није лако сетити се уопште свих филмова и направити прави избор, многи остају случајно или из нужде скрајнути у овако кратком списку. А није искључени да имам и помало неинтересантан укус, очекиван, па би проширење листе донело само још филмских класика.

Аутори ових филмова су све сами великани светске кинематографије. Шта вас у њиховим редитељским рукописима посебно привлачи као гледаоца, а шта у професионалном смислу?

– Привлачи ме њихова заљубљеност у филм. Можда су и зато великани јер је та њихова љубав била тако велика. Једноставно, код тих филмова осећам слободу и то ми много значи. Не волим стегнутост коју понекад осећам у животу, а ови филмови ме чине инспирисаним, повежу ме са самим собом, као да дотакну неке тачке у мојој подсвести и ослободе ме. Тако и ова моја листа иде у славу биоскопа, све сами великани, како ви кажете, али опет све ради радости одласка у биоскоп и колективног гледања филма.

Да ли сте неки од „рецепата” понетих из биоскопа применили у раду на свом првом филму Мој јутарњи смех (2019)?

– Сигурно јесам. Тај филм, иако тако реалистичан, увек сам доживљавао као бајку, али није ми баш увек успевало да то пренесем у саме сцене. Не волим када осетим да реалност победи филм на његовом терену, волим када су филмови настали из инспирације и маште, колико год били блиски тој истој стварности и узимали елементе из ње, а то је танка линија која их раздваја.

У којој је фази ваш нови филм За данас толико?

– Завршен и радосно дочекује премијеру на Фесту. Прилично сам узбуђен и срећан што ће људи моћи ускоро да виде филм који смо направили.

Да ли је било лакше или теже радити други филм, после одлично оцењеног дебија и шта публика овог пута може да очекује?

– Верујем да постоји разлог за уврежено мишљење да је други филм најтежи, али ја то нисам осетио, бар до сада. Када се деси да имам идеју, што није баш тако често, иако се сваког дана пробудим и помислим:  „Данас ћу смислити ако не цео филм онда бар једну занимљиву сцену”, тада ме то усхићење обузме, па не размишљам више објективно, не гледам „са стране”, већ размишљам како да своју идеју продубим и како да је уопште реализујем. Од редитеља са ове листе, највише сам у току снимања мислио на најстаријег међу њима. Жан Реноар је редитељ тако духовит и ведар да сам после његових филмова поскакивао. Пробао сам да тај осећај заљубљености у живот ухватим и утиснем у овај филм.