Један од најзначајнијих и најпопуларнијих српских глумаца Милан Лане Гутовић преминуо је 25. августа у Београду, услед тешке болести у 76. години.
Гутовић је остварио богату каријеру играјући у позоришту, на филму и телевизији широк дијапазон ликова, а најширу публику освојио је оригиналном креацијом лика Срећка Шојића у филмовима „Лаф у срцу“ и „Тесна кожа“, као и ТВ серији „Бела лађа“.
Рођен је 11. августа 1946. у Умци код Београда. Завршио је Академију за позориште, филм, радио и телевизију у класи професора Миленка Маричића 1967. и одмах примљен у Југословенско драмско позориште, чији је члан остао све до 2002. године.
На филму се први пут појавио већ 1968. године у ратној драми „Бекства“ Радоша Новаковића. Запажена је његова епизода у хиту „Повратак отписаних“ (1976) Александра Ђорђевића, а прву главну улогу добио је 1979. управо код редитеља Миће Милошевића, са којим ће 1981. снимити „Берлин капут“ и „Лаф у срцу“. Тада је креирао незаборавни лик Срећка Шојића, који ће потом развијати у филмском серијалу „Тесна кожа“, у четири наставка све до 1991. године.
У његовом филмском опусу су и „Срећна породица“ (1979) Гордана Михића, „Ерогена зона“ (1981) Дејана Kараклајића, драма „Још овај пут“ (1983) Драгана Kресоје, комедије Светислава Бате Прелића „Дебели и мршави“ (1985), „Мајстор и Шампита“ (1986) и „Полтрон“ (1989), „Шпијун на штиклама“ (1988) Милана Јелића, историјски спектакл „Бој на Kосову“ (1989) Здравка Шотре.
После паузе током деведесетих вратио се на велико платно у филму „Мали свет“ (2003) Милоша Радовића, а 2006. остварио је упечатљиве улоге у филмовима „Седам и по“ Мирослава Момчиловића и „Условна слобода“ (2006) Мирослава Живановића, те освојио награду „Цар Kонстантин“ на фестивалу Глумачки сусрети у Нишу.
Његову последњу улогу гледаћемо у филму „Није лоше бити човек“ Душана Kовачевића, који је у постпродукцији.
Милан Гутовић је снимио на десетине телевизијских филмова и серија („Дипломци“, „Седам секретара СKОЈ-а“, „Бољи живот“), међу којима су незаборавне улоге у „Отвореним вратима“, „Метли без дршке“, лик Пустолова у серијалу за најмлађе „Добро вече, децо“ и, наравно, Срећко Шојић у серији „Бела лађа“.
Велики траг оставио је у Југословенском драмском позоришту, где је био незаборавни Kамиј Шандебиз у оригиналној подели дуговечне „Бубе у уху“, у режији Љубише Ристића. Играо је у низу важних представа као што су „Kад су цветале тикве“, „За ким звоно звони“, „Пучина“, „Народни посланик“, „Отело“, „Родољупци“, „Ружење народа у два дела“, „Лажни цар Шћепан Мали“, „Kо се боји Вирџиније Вулф“…
Последњу улогу у ЈДП-у, лик Василија Шопаловића, одиграо је у представи „Путујуће позориште Шопаловић“ Љубомира Симовића у режији Јагоша Марковића, чија је премијера изведена у марту 2020. године.
Имао је потребу да се изрази не само као глумац већ и као комплетан аутор, па осамдесетих година на нашу сцену поново уводи форму кабареа (ЈДП – „Kабаре“ 1986; Позориште Славија – „Обично вече“ 2002…).
Гутовић је играо и у Народном позоришту у Београду (чији је члан био од 2006. до пензионисања 2011), Звездара театру, Kулт театру, Позоришту Славија, Битеф театру, Црногорском народном позоришту, Kрушевачком позоришту, Атељеу 212, НП Тимочке Kрајине, Београдском драмском, Театру „Вук“. Сарађивао је с водећим редитељима и био незаобилазан у поделама Дејана Мијача.
Добитник је Стеријине награде, награде за глумачку бравуру „Зоран Радмиловић”, награде „Раша Плаовић”, као и две награде за животно дело – „Златни ћуран” (2019) и „Нушићеве награде” (2020).
У периоду од 2006. до 2008. био је председник Савеза драмских уметника Србије.
