Насловну страну новог, штампаног издања, часописа Кинотека краси лик Рудолфа Валентина, поводом одржавања 23. Фестивала нитратног филма.
У летњем троброју читаоце очекују есеји о некадашњој светској звезди Марлени Дитрих и нашој глумачкој диви Неди Спасојевић, као и интервјуи са актуелним глумцима – Сигорни Вивер и Николом Ђуричком.
Нитрат 23 обележава и текст о редитељу Дзиги Вертову, ту су и детаљи са прославе Дана кинотеке – 6. јуна, али и низ текстова о недавно преминулим филмским уметницима.
Директор Кинотеке Југослав Пантелић у уводнику скреће пажњу и на нову рестаурацију у оквиру пројекта А1 Кинотека – култни филм „Бал на води“ (1985) Јована Аћина, а тим поводом часопис преноси критику филма из пера незаборавног Ранка Мунитића, која нас подсећа на тадашњу перцепцију тог, по домаћим стандардима осамдесетих година, несвакидашњег остварења.
У овом броју могу се сазнати детаљи о прослави Дана Кинотеке – 6. јуна, који је обележен традиционалним уручењем награда и отварањем 23. Фестивала нитратног филма, као и шта су том приликом изјавили добитници Златног печата Југословенске кинотеке – редитељ Слободан Шијан, директор фотографије Милорад Јакшић Фанђо и некадашњи дугогодишњи директор Кинотеке Радослав Зеленовић и добитници Плакете – новинарка Миона Ковачевић, градски секретар за културу Иван Карл, уредник филмског програма Културног центра Ниш Дејан Дабић и кино-оператер Кинотеке Петар Дуровић.
Директор Кинотеке Пантелић истакао је на свечаности да је и Кинотека добила високо признање – Национални комитет Међународног савета музеја ICOM прогласио је Југословенску кинотеку за најбољи музеј у 2020. години.
О томе у наредном тексту детаљно пише др Невена Даковић: „Отварање нове сталне поставке под називом „Наш музеј филма” (23. 1. 2020), засигурно најамбициознијег пројекта на изложбеном пољу, потврдило је обухватност делатности Југословенске кинотеке, која је уз основни задатак – чување филмске грађе, документације, архиве и библиотечких фондова – смишљено стратешки искорачила у домен музејске праксе и музеолошке делатности“.
Поводом 80 година од рођења и 40 година од смрти Неде Спасојевић, глумице која је за непуне две деценије остварила скоро 200 улога на филму, телевизији, радију и позоришту, Ксенија Зеленовић пише: „Била је глумица племенитог кова, особеног, звонког али тихог, топлог гласа, богатог духа, појаве, сензибилитета, зрела трагеткиња, позната по својој истрајности, заносу, ентузијазму, снази, енергији и упорности да све што почне уради до краја ваљано, наизглед без напора, лако. На први поглед сасвим обична, неупадљива, затворена, одступала је од стереотипа глумице раскошне појаве. Богатство унутрашњег живота које је сугерисала њена појава на сцени, превазилазило је многе екстровертне глумачке појаве“.
У јунском програму Мој избор филмове препоручује популарни и цењени глумац Никола Ђуричко, добитник награде Београдски победник за најбољу мушку улогу на недавно одржаном 49. Фесту. У интервју за Кинотеку присећа се како је још као основац на Бета касетама гледао изузетна остварења светске кинематографије. „Добар филм је пун нивоа и слојева па га можете гледати и с предзнањем и без икаквог предзнања, а сваким новим гледањем открива се нешто ново. Добар филм и добру причу разумеју деца из четвртог разреда и факултетски професори“, истиче Ђуричко.
„Дух који је продавао гламур“ наслов је есеја Ане Марије Роси о једној од најпривлачнијих и најфаталнијих жена света Марлени Дитрих, којој је посвећен јунски циклус Великани светског филма. „Оспоравали су јој таленат, а када је 1930. године снимила први немачки звучни филм „Плави анђео“, пут је водио само у једном правцу – Холивуд. За кратко време постала је најплаћенија звезда у Америци. Снимила је 16 немих и 32 звучна играна филма“, наводи ауторка, пишући о каријери, али и бурном љубавном животу Марлене Дитрих, о везама са Ремарком, Жаном Габеном, Хемингвејем. Ту су и цитати из њене аутобиографије, из мемоара њене ћерке, као и сећања Јозефа фон Штернберга, редитеља „Плавог анђела“: „Имала је лице какво сам тражио: провокативно, чежњиво, очарано, неодољиво и очаравајуће”.
Нитратни фестивал је у своје 23. издање уврстио наставак чувеног серијала Дзиге Вертова „Кино-правда“ или Филм-истина. Тим поводом Радиша Цветковић цитира Вертова: „Филмска драма је опијум за људе. Доле с буржоаским сценаријима из бајки! Живео живот такав какав јесте!”. „Израз је потекао као посвета Лењиновим новинама „Правда“ („Истина“), те је то Вертов преузео и дорадио у свом филмофилском маниру са жељом да пружи једну нову врсту израза који би у најширем смислу требало да представља „филмске новине“, тачније новине у експерименталном филмском формату“, пише Цветковић
Сандра Перовић је интервјуисала славну глумицу Сигорни Вивер, чију је каријеру обележила улога официрке Елен Рипли у „Осмом путнику“, а ове године на Берлиналу представила се у улози ауторитативне књижевне агенткиње у романтичној драми „Моја година са Селинџером“. Разговор с глумачком иконом обухватио је њено, за поп-културу легендарно наслеђе од „Осмог путника“, преко „Истеривача духова“, до „Аватара“. На питање о критеријуму за избор улога, одговорила је: „Док сам расла, много сам волела да читам, па је мени одувек био најважнији сценарио, као и да ли нам прича каже и нешто више осим што говори о самим ликовима. Ако не постоји шири контекст, филм неће имати тежину коју публика заслужује. Али стало ми је и до редитеља. То мора да буде неко ко је помало сумануто опседнут пројектом. Најмање ми је важна улога, зато што сматрам да ако је пројекат добар, могу и ја нешто да направим од улоге“.
Дигитална рестаурација филма „Бал на води“ Јована Аћина, у оквиру пројекта А1 Кинотека, најављена је великом фотографијом чувеног четверца без кормилара у саставу: Горан Радаковић, Срђан Жика Тодоровић, Небојша Бакочевић и Драган Бјелогрлић, а рубрика Критика из прошлости преноси текст који је о том филму још 1986. године написао Ранко Мунитић за магазин „Око“.
Рубрика Са полица Библиотеке приказује књигу француског филмског критичара, есејисте и предавача Фабриса Рево д’Алона „За ’модеран’ филм“ (Факултет за медије и комуникације Универзитета Сингидунум, 2021, превод Јасна Видић). „Модеран филм, за разлику од класичног, не води свог гледаоца за руку, не утиче на њега путем чула мириса, вида, слуха, не усмерава га ка некој очигледној поруци или крајње експлицитној теми. Модеран филм свом гледаоцу нуди реалност такву каква је, у свом сировом стању. На самом гледаоцу је да се снађе како зна и уме“, истиче се став Рево д’Алона на клапни књиге објављене у едицији „Политике аутора“, чији је уредник Владимир Перишић.
О недавно преминулом директору фотографије Божидару Боти Николићу, глумцу Феђи Стојановићу, као и редитељу, драматургу, некадашњем министру културе Братиславу Петковићу пише Маријана Терзин Стојчић.
Рубрика Трагови на филму доноси и текстове о преминулим страним уметницима – о глумцу Андреју Мјагкову и редитељима Бертрану Тавернијеу и Богдану Жижићу, из пера Бранислава Ердељановића, док о глумцима Олимпији Дукакис и Чарлсу Гродину пише Ненад Беквалац, а о редитељу Монтеу Хелману Бојан Ковачевић.
У овом броју објављен је 15. одломак из књиге „Развој филмских врста“ професора Владе Петрића, а тема је „Историјски спектакл“.
Уз програм Шок коридор представља Ненад Беквалац пише о америчком редитељу који се бавио експлоатацијским и хорор филмовима Вилијаму Лустигу, истичући да је његов „Манијак“ (1980) „први филм који је у потпуности фокусиран на серијског убицу као јунака и који вас тера да се невољно идентификујете с њим“.
Богат избор фотографија у часопису прате и илустрације Вука Попадића и Мирославе Вуковић.
