Велика ретроспективна изложба „Вељко Деспотовић: Стварни светови имагинације“ отворена је 18. децембра у Југословенској кинотеци уз уводну реч директора Кинотеке Југослава Пантелића и разговор међу експонатима са редитељима и колегама истакнутог српског и југословенског сценографа Деспотовића (1931-2013).
Пантелић је истакао да је Кинотека преузела легат, који јој је Деспотовић завештао током живота, од његове супруге Гине, која је, нажалост, у међувремену такође преминула.
“Желим да се овом приликом присетимо те ведре жене и праве госпође, која је свој живот посветила човеку у чији је рад веровала. А имала је у шта да верује”, рекао је он и додао да ће изложба имати и наставке јер је дело Деспотовића толико да га није могуће представити на само једној поставци.
Изложба обухвата цртеже, скице, белешке, сценографске разраде, планове, фотографије, као и личне предмете, књиге, награде…
“Пред вама је стваралаштво човека који је био активни учесник златног периода домаће кинематографије”, нагласио је Пантелић и затим са микрофоном прошетао између посетилаца тражећи саговорнике, а први међу њима био је Слободан Шијан.
Присетивши се бирања локације за „Ко то тамо пева“, Шијан је рекао да је то био дуготрајан процес.
“Вељко ме је водио на многе локације, почев од села у брдима код Ивањице. Имао је фасциклу са мноштвом фотографија, секао је и слике из новина и све ми показивао. Тражио сам пејзаж као из вестерна, неке таласасте жуте траве. Када ме је одвео у Делиблатску пешчару – то је било то. Он је био човек који апсолутно капира шта тражиш. Умео је то да ти пронађе, а и да ти направи испред камере то што хоћеш. Он ми је направио и тај аутобус, савршено га обојио. Сећам се кад сам пред само снимање затекао његовог сарадника чика Миладина како четком наноси слојеве патине и блата”, испричао је славни редитељ.
Шијан је додао да филмови које је он снимао нису имали високе буџете , а да сценографи више воле кад је већи буџет и кад има пуно да се гради.
“Међутим, Вељко је показао мајсторство у изналажењу финеса које су битне за филм. У „Давитељу против давитеља“ је релативно малим интервенцијама умео да на тачан начин учини да ствари профункционишу како сам замислио”, рекао је он.
Редитељ Дарко Бајић изјавио је да је целог живота желео да ради са Деспотовићем, али да није успео.
“Били смо комшије, сретали се и разговарали, али он је био човек који је морао да ради сваког тренутка. Ишао је из пројекта у пројекат и нисам могао да га ухватим за неки мој филм. Био је пун прича, али не о себи. Оно о њему могли сте да сазнате из његових филмова. Вељко је представљао нешто што је традиција кинематографије. Са њим је отишло једно велико искуство. Данас су ту нове технологије, али не можете се на прави начин бавити филмом и сценографијом ако само размишљате о компјутерски генерисаним сликама. Вељко је био човек који је успевао да машту кроз праве материјале преточи у стварност”, истакао је Бајић.
Управник Архива Кинотеке Александар Ердељановић изјавио је да се приликом преузимања легата није изненадио колико је све било спремно и класификовано, с обзиром да је знао какав је Деспотовић био перфекциониста, како у филмовима тако и у животу.
“Све је припремио за Југословенску кинотеку и ми смо дошли на готово. Али смо били фасцинирани количином материјала. Урадио је колико обичан човек не би могао за пет живота. Осим филмски и телевизијски сценограф, био је и архитекта, сликар и универзитетски професор. Једном речју – ренесансна личност”, рекао је Ердељановић.
Како је навео, Деспотовић је урадио око 80 филмова, са свим најзначајнијим домаћим редитељима као што су Жорж Скригин, Мића Поповић, Саша Петровић, Ватрослав Мимица, Вељко Булајић, Бора Драшковић, Слободан Шијан, Горан Марковић, Предраг Голубовић, Мирослав Лекић, Дејан Зечевић, Урош Стојановић, као и са истакнутим страним редитељима међу којима су били и Џон Милијус и Сем Пекинпо.
Ердељановић је поменуо да је Деспотовић “скупљао све, његов стан је био као нека антикварница”.
“Био је невероватан ентузијаста. Добили смо фантастичне свеске и фасцикле. Ако је радио, на пример, филм о Другом светском рату – ту су сви типови авиона, све врсте оружја, униформи… То што је Кинотека добила има енциклопедијске размере. Неизмерно смо захвални на томе”, рекао је он, напомињући да су у припреми изложбе највише помогле колегинице из Архива Маријана Цукућан, Ирина Кондић, Ирина Руњевац, као и Миља Стијовић, Бранислав Ердељановић, Божидар Јовановић и Радојко Ракетић.
Редитељ Горан Марковић који је често радио са Деспотовићем изјавио је да се тешко навикао на помисао да више неће имати таквог сценографа.
“Наша сарадња ми је била јако важна. Он је био посебна личност, на неки начин врхунски уметник, а у исто време дечак који се забавља. Увек је комбиновао нешто што је јако озбиљно са нечим што је неозбиљно. И та комбинација је била магична. Сећам се када бисмо обилазили терен, он је увек искакао из комбија и пре него што се заустави. Толико је био опседнут тиме да пронађе право место, да га слика, да буде победник, мада се није ни са ким такмичио. Страшно је важно имати у екипи човека који је такав ентузијаста и који вуче, када дођу кризе он подиже морал”, рекао је Марковић.
За славног сценографа Миљена Креку Кљаковића “Вељко је био легенда и остао је запамћен по великим филмовима, великим декорима и сценским просторима које је креирао”.
“Деспотовићу се дивим, а дивна ствар је и ова изложба, у част њему, али и као афирмација за филмску сценографију уопште. Хвала Кинотеци”, рекао је Кљаковић.
Кинотеци је захвалила и рођака Вељка Деспотовића Нина, а о раду Деспотовића говорили су и сценограф Жељко Антовић и декан Факултета драмских уметности Милош Павловић.
