Поводом вести о смрти Здравка Шотре преносимо текст из 74/75 двоброја часописа „Кинотека“ (фебруар/март 2023.), у коме Ана Марија Роси води исцрпан разговор са редитељем најпопуларнијих филмова наше кинематографије.
Све у свему, као у сваком животу, и у моме је било свачега. У дванаестој години сам се отиснуо у свет и живот без икаквог реалног изгледа за опстанак. Било је безброј могућности да пропаднем, а будући да сам ипак опстао, учинио нешто од себе и догурао чак до ових година, морам бити задовољан. Било је и горих случајева.
Овако сумира свој пут Здравко Шотра, Србин југословенске вере, који овог 13. фебруара пуни 90 година. Снимио је тачно 124 филма, телевизијске драме, серије, забавна и документарна програма. Цео радни век провео је у Телевизији Београд. Одавно је престигао Џона Форда, који је снимао у 79. години, и једнако као Клинт Иствуд снимао у 88.
Седели смо једног дана преткрај 2022. године и разговарали пуна два сата. Желела сам да ухватим његов дух, његову мисао, херцеговачки смисао за хумор и виспрено сећање на догађаје који су одавно историја југословенске телевизије и кинематографије.
Здравко Шотра је редитељ који је југословенски и српски филм задужио остварењима Браћа по матери, Освајање слободе, Дневник увреда, Зона Замфирова… Историји југословенске и српске телевизије оставио је серије Више од игре, Образ уз образ, Шешир професора Вујића…
Има један апсолутни парадокс у раду овог редитеља. Радио је само оно што су тражили од њега, нудили му, или га молили. Није снимио само неколико филмова које је баш желео да ради. Добио је награде које је једнако тешко пребројити као и глумце које је ангажовао. Било их је више од пет стотина. Некима од њих посветио је књигу која ће ускоро бити објављена. Многи од њих су почели код Шотре, он им је дао прву велику шансу, а онда су направили каријеру. Нису га уздизале хвале критике, нити се обазирао на примедбе. Говорио је да критичари раде свој посао, а он свој. Није волео фестивале, нарочито онај у Пули. Мисли да је то било поприште где се водила крвава борба да се добије награда. Јер, ако се филм награди, продуцент има шансе да добије новац за следећи филм. Шотра и новац се најчешће нису налазили.
Зоран Радмиловић – први и последњи пут
На класи код Вјекослава Афрића (1906–1980) са Шотром су још студирали Дејан Мијач, Ђорђе Ђурђевић, Алојз Ујес, Бранко Ћурчић, Звонко Симоновић и Јован Ђурић. Вјеко је био пре свега глумац који је с групом колега из Хрватског народног казалишта отишао у партизане и ту су основали Казалиште народног ослобођења које је трајало од 1. маја 1942. до 12. новембра 1944. Када је 1947. режирао први југословенски играни филм Славица, био је то велики успех. Добро је прошао и његов други филм Барба Жване, снимљен две године касније. А онда се догодио фијаско с трећим филмом Хоја Леро. Било је то време у коме се неуспеси нису праштали, и Вјеко је нестао из света филма. Радио је са студентима, а Шотра памти да га је сенка хајке после неуспеха пратила док су га слушали на часовима и радили с њим. Срећом, био је ту млади Влада Петрић, образован и посвећен филму, тако да су о филму учили од њега.
Са те класе само су Шотра и Мијач трајали као редитељи. Шотра краће као позоришни, а Мијач је то био од почетка па док није рекао да је Чеховљев Вишњик његова последња представа. Било је то 2011. године. Мијач је био годину дана млађи од Шотре, волели су се, уважавали, али се последњих година нису често виђали, осим на неким премијерама.
„Он је становао на једном крају града, ја на другом. Чули бисмо се телефоном. Звао сам га пар месеци пре него што ће отићи и питам га: ’Знаш ли ти да смо само нас двојица остали са класе?’ А он ми узврати: ’Па шта радимо ми овде?’ И после неколико месеци оде Мијач.”
После дипломирања, Шотра је режирао неколико представа, а онда је почео да ради у Телевизији Београд и било је готово. Мијач га је питао зашто више не режира у позоришту, а он му је одговорио:
„Зато што сам схватио да када, постављајући мизансцене, глумцу кажем лево или десно, то може да буде у распону од метар или два, и ништа не значи. А пред камером се лево или десно мери у пар сантиметара. Ипак су то два посла. Све што сам радио на филму и телевизији, могао сам да контролишем, у позоришту није тако.”
У војсци је размишљао: „Где ћу сад кукавац, шта ћу да радим?” Пробао је да добије стипендију за „Ћинећиту”, али тамо се без дебеле везе није могло отићи. И када је у „Политици” прочитао да се формира телевизија, конкурисао је за асистента. Био је асистент Радивоју Лоли Ђукићу (1923–1995), који му је давао најпре мале задатке и био му нека врста супервизора.
Када му кажем да много његових „раних радова” из шездесетих година није сачувано у документацији тадашње Телевизије Београд, он ми објасни:
„Наиђе неки партијски конгрес, и они бришу траке са драмама да би могли да снимају конгресну драму. Тако сам с Павлом Вуисићем два пута радио драму Фунта са штедне књижице Шона О’Кејзија. Први снимак су обрисали, и после десет година Фића Давид ме молио да поново снимим са истим глумцима. Снимимо ми то, а они опет обришу. Толико су њима биле драгоцене траке.”
Из данашње перспективе, тешко је замислити да је само у једној, 1963. години, Шотра снимио пет телевизијских филмова, а 1964. чак девет филмова и ТВ серија:
„Биле су то углавном адаптације домаћих и страних писаца, и то класичних, пошто још није било телевизијских текстова. Када су уведени магнетоскопи, тражило се да се сними исцела, одједанпут, да се не би секла трака. Морали смо да тражимо специјално одобрење да се два-три пута сече трака. Имао си студио на располагању два-три дана највише и за то време има да завршиш једносатни ТВ филм или драму. Било је ствари где си могао један дан да пробаш, а другог дана да снимиш. Некад је било дођеш, пробаш и одмах снимиш.”
Не могу да га не питам да ли је из тих дана стекао брзину у раду по којој је познат, или је то његова херцеговачка природа. И зашто је избегавао дублове када се прешло на електронику, па више није било бојазни да ће се потрошити превише траке? Је ли то била навика или нешто друго?
„Мало природа, а мало више велики рад, и ето мене ’гонича робова’. Јесте, већ сам стекао навику човека који штеди и страхује да ће потрошити новац, а да се неће снимити оно што је планирано. У ствари, немам друго објашњење осим да сам потекао из пасивних крајева, да сам навикао да штедим јер никада ничега није било довољно. Држао сам се правила: ако је данас пала киша па не можемо да снимамо напољу, нађите ми сцену коју ћемо снимити у ентеријеру, јер не дам да пропадне дан.”
Када је набројао шта је све радио, и глумце с којима је радио, сам се себи зачудио – од тог застрашујућег броја који је уследио после дипломског рада 1956. године до данас. Цео радни век је провео у Телевизији Београд, односно РТС-у. И цео радни век је радио са глумцима. Зоран Радмиловић (1933–1985) дебитовао је код Шотре тако што му га је препоручила глумица Босиљка Боци (1932–1997). Последња улога коју је одиграо била је код Шотре:
„Са Зораном сам много радио. Били смо пријатељи, летовали смо заједно. Људи су долазили и одлазили, а ја остајао. Непристојно с моје стране.”
За њега је најтачније рећи да је то човек који није престајао да ради. Правдао се да је био запослени редитељ па је морао да ради, а ја га подсећам да је наставио да ради и после пензије истим темпом:
„Мислим да је то ипак неки нагон који ми не дозвољава да мирујем. Има неко ко не зна ништа друго да ради него само да ради. Неко зна лепо да живи, проводи се, путује, а неко би само да ради. Ја сам се дочепао те глупости и дошао сам до тих спискова којима сада манипулишем да бих ’задивио’ јавност шта сам све радио. С којим сам глумцима радио, које сам писце радио, шта сам све урадио…”
Кад је драма ишла уживо
Можете ли замислити да се телевизијска драма изводи уживо у студију и истовремено емитује? Он је то радио:
„Замислите још и то да су у студију глумци који нису баш сви даровити да науче текст напамет. Нарочито замислите оне најзанимљивије међу њима као што су били Цица Перовић, Пепи Лаковић или Мића Томић. То су биле живе муке. Прво их је требало довести, натерати да одржимо неколико проба, да би тај пренос уживо био како треба. Касније, како је техника напредовала, све је било много једноставније.”
Како се, из данашње перспективе, пролази пут од Игманског марша и Више од игре до Боја на Косову и Александра од Југославије? Како је редитељ Здравко Шотра одредио себе у земљи која је у време његовог рођења била Краљевина Југославија, потом Социјалистичка Федеративна Република Југославија, а последњих деценија Република Србија? Склон иронији и самоиронији, одговара:
„Био сам Србин југословенске вере, запослен у државној телевизији, и нисам ја у животу много бирао шта ћу да радим. Нисам имао могућности да много бирам.”
Како као редитељ велике репутације те 1989. године пристајете да за месец дана снимите филм Бој на Косову? Шта вам је у глави када то прихватате да радите?
„Велика склоност ка глупостима!”
Је ли то доказ велике амбиције?
„Не, него слабог промишљања. Будалаштина. Ништа друго него склоност ка будалаштинама. Никада нисам довољно промишљао. Била је годишњица боја на Косову, био је тај сјајан текст, поема сјајног писца Љубе Симовића, и ја сам запео да се то уради. Не жалим због тога. И данас мислим да је то боље него да глумци седе у студију, читају текст, да се то сними и ето, одужили смо се.
Тако ме је звао и Вук Драшковић када сам прочитао његовог ’Александра’. Књига ми се допала, он ме пита хоћу ли да радим, кажем да хоћу, а он ме пита колико ми је година. Било ми је 88 и урадио сам. А било је време короне и било је непримерено радити у тим условима. Али ја сам онај који не може да не ради.”
Сенима Слободана Стојановића
Дружење и рад са драматургом и писцем Слободаном Стојановићем (1937–2000) представља посебно поглавље у Шотрином животу. Делили су слично детињство, одрастање, поимање система вредности и поштења, сличну емоцију и уметнички израз.
„Био је топао, а такви људи брзо оду. Одлично смо се разумели. Прво што смо радили заједно била је серија Више од игре. Њу су најпре понудили Радошу Новаковићу (1915–1979). Он је тада, 1975. када је серија почела да се снима, имао само 60 година, али сматрао је да је то довољно и да не би требало да ради. И захвалио се. Паметан човек. Тако су мени дали Више од игре. Добио сам текст какав се добија једном у каријери. Био сам узбуђен и свестан да је то тежак залогај, стваралачки и извођачки захтеван.”
Своју биографију „Држећи се за ваздух” (Вукотић медија, 2013), Шотра је посветио Сенима Слободана Стојановића. И у неколико поглавља описује како је радио по делима тог писца и човека који је био толико вољен и поштован. Успут, то илуструје детаљима који употпуњују слику о њиховом настајању. Рецимо, поводом серије Више од игре, Шотра је написао:
„Већ сам разговарао са Ниџом Симићем о улози Гуливера, кад ми писац Стојановић рече да је он, још док је био драматург у Савременом позоришту, ту улогу обећао Чкаљи. Веровао сам да је Симић права подела, али сам, да удовољим и писцу, ипак позвао Чкаљу на разговор. Одмах ми је рекао да зна све о Гуливеру.
– Надам се да ти је драго што ће ти главни партнер бити Паја Вуисић.
– А, то не долази у обзир!
– Зашто? Па скоро сте заједно снимали Камионџије.
– Па баш зато. Ти не знаш какав је то човек. Он или ја!
– Шта да радим, Паја је већ потписао уговор.
Он устаде и крену на врата.
– Чкаља, да те зовнемо поново?
– Рекао сам ти под којим условом – он или ја!
Да будем искрен, већ сам знао за нетрпељивост између њих двојице, али од Паје нисам могао да одустанем. Знао је то и Ниџа, па је чекао иза угла и одмах потписао уговор, а после направио сјајну улогу.”
Уз причу о снимању серије Више од игре и њеном изванредном успеху, иде и фуснота о томе како је она чекала скоро две године да буде емитована, јер је Програмски савет ТВ Београд сматрао да није добро што се у њој велича српски грађански предратни елемент. Све су симпатије на тој страни, дат је значај отпору који пружају један предратни официр, један биоскобџија и његов кум кафеџија, уместо да се покаже улога КПЈ у пружању отпора окупатору. Написано је тачно 36 ствари које треба избацити, Шотра је пристао на неке ситнице, суштину није дирао. Када је 1977. године на чело Програмског савета дошао Филип Матић (српски политичар који ће од 1984. до 1989. бити југословенски амбасадор у Аргентини), он је погледао серију и рекао да се одмах емитује.
Идемо даље (1982)
И друга серија по сценарију Слободана Стојановића, Учитељ, била је једна од највољенијих, као и филм који је Шотра од ње направио, Идемо даље. Филм је приказан 1982. године на Филмском фестивалу у Пули и пратиле су га добре критике. Београдске „Новости” су писале: „Право узбуђење приредио је филм Идемо даље Здравка Шотре, који је за подлогу имао изванредни сценарио Слободана Стојановића. Оборио је Арену на колена својом нежношћу, поетичношћу и топлином.” Тада водећи дневни лист у Хрватској „Вјесник” објавио је текст у коме је, између осталог, речено: „Та поетска комедија показује нам Шотру у најбољем свјетлу. Хумор који знамо из Фелинијевог Амаркорда, на који нас подсјећа Шотра, међутим, остаје свој. Тај сјајни сплет одличних дијалога и духовитих ситуација, који чине комплетно дјело уздигнутим изнад реалности, издвајају ово дјело међу ријетка у нашој кинематографији у којима се хумор не своди на вулгарности.”
Овај филм и серија говоре о младићу који право из рата долази у родни град да буде учитељ. Школа је срушена, кафана је преживела, па деца уче за кафанским столовима. То су дечаци и девојчице којима је рат прекинуо детињство, однео најмилије, а учитељ се довија да им подари мало среће која би их грејала. У тој дирљивој причи глумили су Драган Николић, Бата Стојковић, Ена Беговић и као најбољи епизодиста Велимир Бата Живојиновић у улози Немца Шопенхауера.
Драган Николић ће наставити сарадњу са Шотром, као и Милена.
„Драган Николић је био један посебан човек. Добар, духовит, господин и мангуп. Пред крај живота, Милена ме је молила да га позовем да мало шета са мном, јер више није био у стању ни сто метара да прође. Зовем ја њега, кажем му да се сутра нађемо, да мало прошетамо до Ташмајдана, седнемо у ’Мадеру’, попијемо кафу… Пристане он, а ујутру ме зове и каже: ’Еј, знаш шта, не одговара ми данас, влажност је.’ Некако сам га натерао да дође код терапеуткиње у мојој згради и док је долазио, било му је боље. Код ње су му остале патике и тренерка. Много ме је погодио његов одлазак, а потом и Миленин. С њима је било милина радити и лепота дружити се.”
Има још нешто до чега је Здравку Шотри стало, нешто што га повезује с пријатељем Слобом Стојановићем. Оставио му је два своја текста. Али ни за то више нема снаге да се бори с продуцентима. Један од њих је сценарио за филм Лав у Београду, који је Шотра, по Слобиној жељи, направио на основу истоименог Стојановићевог романа. Прича се догађа у Београду последњих десетак дана 19. века, од Светог Николе до ноћи свечаног дочека 20. века. Прича је интонирана као лирска комедија, с примесом фантастике:
„А ми смо тада живели у последњој години века и миленијума, Слоба је с правом сматрао да се тај велики датум најбоље може обележити филмом Лав у Београду. Нигде нисмо наилазили на разумевање…”
Освајање слободе
Поред седам епизода Учитеља и филма Идемо даље, Шотра у тој 1983. години снима и ТВ филм Последње совуљаге и први петли, и играни филм Игмански марш. И када се чудим како је то све стигао, он се смеје:
„И идемо по кућама, радимо шта треба. Ето, видите ли ви ту неки систем, неку промишљеност? Не. Пробали сте, показали сте добру вољу, али не можете да нађете ту неку логику. Било је то најобичније рмбање. Данас видим да се Игмански марш непрестано врти на филмском каналу. Ја помало провирим, видим да су ту добри глумци, а кад су добри глумци, ствари се чине уверљивијима него што јесу. Тај филм је направљен од буџета ТВ Сарајево, а они су скупили још мало пара. Слоба је радио сценарио према књизи игманца Живојина Гавриловића. Ја помагао.”
Уз снимање Игманског марша иде једна занимљива епизода у којој су актери Шотра и Емир Кустурица. Саговорник Кинотеке ју је описао у својој књизи, па је преносим:
„Отишао сам у Сарајево на договор и извиђање. На улици сретнем колегу и пријатеља Емира Кустурицу.
– Окле ти?
– Звали ме да снимам Игмански марш.
– Ти!? Шта ће то теби?
– Занима ме прича о људима на великом искушењу.
– Ма шта причаш. Треба ти лова.
– Има и тога, правим поткровље. Међутим…
– Батали ти међутим! Ја сам одрастао на Више од игре и не иде ми у главу да исти човек ради нешто такво.
Нас двојица смо блиски и по херцеговачком пореклу, али смо антиподи по редитељској филозофији… Он сваком свом пројекту приступа темељно, даје себи време и захтева да га финансијски прате како би направио дело које ће му, после филма Сјећаш ли се Доли Бел, који га је одвео у светску орбиту, у тој орбити дати још боље место.
Мој случај је сасвим другачији. На снимање долазим са основном мишљу да се мора снимати оно што је за тај дан предвиђено. Зато, мученик, на снимање долазим спреман, сваки кадар имам у глави, могу сваки од њих да снимам на прескок, да импровизујем и слично. Остали у екипи нису толико спремни, па их притискам и нервирам се што не могу да ме следе. Читавог радног века, као гоњен неком фуријом, или сиротињским страхом да ће се потрошити, да ће све пропасти ако се не испуни план. Сваки пут се заклињем себи да ћу следећи пут радити полако, темељно као ’прави’, да нећу гњечити екипу, али бадава. Сваки мој филм снимљен је у просеку за 30 дана.
Куста и ја смо једном у исто време и за истог продуцента снимали по филм. Он свој Црна мачка, бели мачор ради 18 месеци, ја Лајање на звезде 28 дана.”
Када га подсетим на филм Освајање слободе, снимљен 1979. по сценарију Гордана Михића, Шотрина прва реакција је: „Волим тај филм”. Иако није био уврштен у званични програм, филм је доживео огроман успех у Пули. Био је то Здравков први сусрет с политичким играма које су пратиле највећи југословенски филмски фестивал. У својој аутобиографији описује како је било забавно путовати у Пулу колима која је возио глумац Александар Берчек, а путници су били филмски критичар Богдан Тирнанић звани Тирке (1941–2009) и Шотра. Иако је сањао да му филм буде приказан у Арени, пред дванаест хиљада гледалаца, добио је сатисфакцију овацијама које је доживео након подневне пројекције у препуној сали Дома ЈНА. Конференција за штампу се претворила у похвале филму и изливе беса на жири што га није уврстио у званичан програм. Забаван је био детаљ када је последњег дана фестивала жири требало да саопшти одлуке о наградама. Шотра је био за шанком у суседној просторији када му је пришао један од чланова жирија Азем Власи, иначе члан ЦК СК Србије:
„Прилази ми Азем Власи, човек кога не познајем.
– Слушај, Шотра, ја ћу ти објаснити шта не ваља у твом филму.
– Ти се у филм разумеш као Марица у кривога Стојка – одговорих му.
Он се штрецну и оде у салу.”
Сутрадан је одржан фестивалски округли сто коме је председавао Ватрослав Мимица (1923–2020). Похвале Освајању слободе чуле су се са свих страна. Десет година старији од Шотре, редитељ Мимица био је јасан: „Филм који бих можда ставио на прво мјесто је филм Освајање слободе. Осим што је лијеп и добар, и драг, тај филм, по мом мишљењу, ставља, и то врло полемички, изузетно важна питања о којима би ваљало разговарати. Врло лијеп, врло поштен и врло наш филм. Проблем што тај филм није ушао у номинацију управо говори да је пред нама перманентна борба – освајање слободе.”
И филмски критичар Ранко Мунитић (1943–2009) имао је речи хвале: „У филму Освајање слободе видимо широк спектар режисерског потеза, смисао за атмосферу и психолошку конфронтацију дубљег значаја.”
Богдан Тирнанић је у НИН-у писао: „Елиминација филма Здравка Шотре је последица паушалног просуђивања политичког смисла финала његовог филма, које је – прича се – за поједине овогодишње пулске судије неприхватљиво. Описујући годину прелома између рата и мира, оно време које је Пуриша Ђорђевић (1924–2022) у Јутру сажео у стих ’мир је одложен до сутра’, Шотра је себи ставио у задатак да без лакирања да срж оног духа полета тих дана. А слобода, ако то јесте, мора се увек изнова освајати и да, кад је слобода у питању, нема тачке после које почиње ’одмор ратника’.”
Девет година касније, Шотра је поново у Пули, с филмом Браћа по матери, који је снимио 1988. такође за непуних месец дана, мада је претило да се не сними. Аутор сценарија био је књижевник Јован Радуловић (1951–2018). Књижевника, иначе родом из Далмације, још увек је пратио „случај Голубњача”. Реч је о његовом комаду Голубњача, који је на сцену Српског народног позоришта поставио Дејан Мијач, а премијера је била 10. октобра 1982. Представа је скинута с репертоара после непуна два месеца, јер је Градски комитет Савеза комуниста Новог Сада закључио да та Радуловићева драма „доводи у сумњу тековине НОБ-а, социјалистичке револуције и даље социјалистичке самоуправне изградње нашег друштва”.
Браћа по матери (1988)
Фама о Голубњачи је очигледно била у глави тадашњег уредника ТВ Београд Мухарема Первића (1934–2011), који није могао Шотри то да каже, већ се правдао финансијским проблемима који не дозвољавају да се сниме Браћа по матери. Десило се, стицајем околности, да се писац Јован Радуловић (1951–2018) пожалио колеги писцу Бори Радовићу (1935–2018), који је тада био члан Градског комитета СК Београда. И два су телефонска разговора била довољна. Друг из комитета је звао директора РТБ Ненада Ристића, овај је позвао Первића и Шотра је сутрадан одлетео у Љубљану, па даље на бирање терена.
Шотра је за овај филм најпре ангажовао Жарка Лаушевића, Миру Фурлан (1955–2021), Славка Штимца, потом Петра Божовића и Соњу Савић (1961–2008), која је у том филму, по мишљењу многих зналаца, остварила једну од својих најбољих улога:
„Изненадио сам Соњу Савић кад сам јој понудио улогу какву јој никад нико није нудио – улогу крајишке сељанке. Има у том филму сцена филмског пожара. С Лаушевићем је у ауту и једно момче. Док вози, са Жарком измени пар речи. Двадесет година касније сазнајем да је то момче сада познати холивудски глумац Горан Вишњић, и да у својој филмографији наводи ту сцену…”
У Пули су се око овог филма укрстила копља на релацији Србија–Хрватска, јер су главни јунаци браћа која имају исту мајку и различите очеве – један отац је Хрват усташа, други Србин партизан. И ту почиње прича. Хрватски редитељ Бранко Иванда, иначе члан жирија, у неформалном разговору са групом филмских радника, после гледања филма је рекао:
– Јесте, Шотра је испричао причу са пуно топлине. Али штета, не би смио конкурисати за награду. Наиме, тај филм је антихрватски.
Ту је био и филмски критичар Небојша Ђукелић (1947–1996), који је реаговао:
– Шта си рекао? Антихрватски? Већ сте му пришили етикету да га елиминишете!
– Боже сачувај, али ми морамо водити рачуна…
– Како може бити антихрватски?! Па главни женски лик чија је судбина у средишту радње је Хрватица!
Небојша је наставио жестоку препирку, а Шотра је отишао да се још једном окупа, па на авион. Увече је већ био у Клубу књижевника. Данас тим поводом каже:
„Било ми је јасно да је све урађено како би хрватски редитељ Крсто Папић добио Златну арену за свој филм Живот са стрицем. Није било разлога да останем до краја фестивала.”
Образ уз образ илити Копола и Шопола
Када се прави ранг-листа забавних емисија свих југословенских телевизијских студија од оснивања телевизије до данас, једна од њих је неспорна и незаборавна – Образ уз образ. Све је почело у авиону који је из Београда летео за Сарајево, а у којем су се нашли Шотра и Малиша Маринковић, „један од најкреативнијих уредника у историји Телевизије Београд”, како га Здравко описује. Он је понудио Шотри да ради нови шоу-програм који је планиран, овај га је одбио јер не зна то да ради. Међутим, када се вратио у Београд, Малиша му је дао сценарио који се звао „Суботом увече”, није био баш до краја осмишљен, а за главне звезде су планирани Драган Николић и Сека Саблић. Шотра је и даље одбијао, али није био истрајан у томе:
„Драган је у реду, он већ има славу као водитељ Максиметра, а уместо Секе треба да буде Милена Дравић. Њих двоје су заједно као брачни пар, сада ће бити добри и као пар пред камерама. Није ми се допадао ни наслов, па је промењен у Образ уз образ. Мада, ја појма нисам имао шта је шоу-програм јер до тада нисам ништа слично радио, нисам имао никаквог искуства са том врстом програма. Окупљена је екипа људи који су били најбољи у свом послу: Синиша Павић, Душко Радовић, Љубивоје Ршумовић, Милан Шећеровић. Костимограф је био Александар Јоксимовић, сценограф Боро Њежић, а музички уредник Војкан Борисављевић. То ми је био један од најтежих послова које сам радио. Прво, тај програм је имао огроман успех у целој Југославији, и то брзи успех који је требало сачувати. Требало је одржати тај високо постављени ниво емисије, а то је ужасно тешко. Молио сам бога да то престане, да се заврши.”
Александар Јоксимовић, Милена Дравић, Здравко Шотра, Миљенко Штамбук и Војкан Борисављевић на снимању шоу програма ТВ Београд „Образ уз образ“
Пре него што му је дотични услишио молбу, Здравко Шотра је са овим серијалом (1972–1974) направио праву револуцију ујединивши телевизијске критичаре широм Југославије који су га безрезервно хвалили. Пишући о томе како се стварао овај жељно ишчекивани месечни коктел музике, хумора, глуме и неочекиваних изненађења, Шотра у својој аутобиографији наводи:
„Једном, одем код Душка Радовића у Студио Б. Треба ми хитно сонг на неку тему. Увуче Дуле папир у машину, почне да куца… Застајкује… Вади и баца папир, па ставља нови… Ја стрпљиво чекам, знам како он цеди стихове из себе. И још је критичан према свему што напише.
Опет откуца реч-две… Прави гримасе… Онда извади папир и поцепа га.
– Дај ми једну цигару.
Дам му и припалим му цигарету. Он је већ увукао нови папир… Ја чекам, а он пуши, куцка, мучи се… Опет поцепа папир.
– Дај ми још једну цигару.
Покушавао је и покушавао. Кад прође читав сат, извади и поцепа папир:
– Иди код оног брзометног.
А то је значило код његовог ученика Ршумовића. Ршум је заиста био спреман да напише и брзо и духовито, да стихом изрази оно што нам је требало, а и да оде даље од тога.”
Није постојала ниједна филмска или музичка звезда, спортска или телевизијска личност која није дошла у тај програм и опробала се у новом жанру. Душанка Калањ (1934–2010) изазвала је одушевљење публике када је отпевала ’Маро, Маро, од бисера грано’, док је Борис Дворник (1939–2008) у улози певача био једнако суверен као у глуми. А о антологијској сцени у којој су играли Бата Живојиновић (1933–2016), Милена Дравић (1940–2018) и Драган Николић (1943–2016), Шотра говори:
„Са Павићем и Шећеровићем за једну емисију написао сам пародију на Кополин филм Кум. Бата Живојиновић је тражио да му за Корлеонеа протетичар направи уметак, да му вилица буде као Брандова. Онда је Милена тражила да се и њој направи исто, пошто је она кума.
Када је на Фесту гостовао Френсис Форд Копола, неко од домаћина му је причао да су у једној шоу-емисији правили пародију на његовог Кума. Он је пожелео да то види. Цока га је довео и пустили су му нашу сцену и она му се веома допала. Фети Даутовић је зато смислио паролу: Копола и Шопола деле лову попола.”
Дневник увреда и Лајање на звезде
Време рата, санкција и беде деведесетих година у Србији, сценариста Гордан Михић (1938–2019) сместио је у ТВ драму Дневник увреда, коју је написао 1993. Прича је настала на основу вести из новина да се једна госпођа смрзла на улици продајући своје ручне радове:
„Ја сам то мало адаптирао, дописао, што сам радио свим писцима. И нико се због тога није бунио, јер сам се трудио да очувам писца, да не правим нешто друго, већ да га очувам у његовом духу. Мене је, рецимо, Слоба Стојановић потписао као сарадника на сценарију за серију Више од игре, али се Михић наљутио. У том филму сам користио документарне снимке из тог времена, били су то људи који су чекали у редовима. Када је филм приказан у Сан Себастијану, не на фестивалу већ на некој смотри, једна холивудска критичарка је казала како су ми одлични статисти! Какви статисти, кажем ја, а она не верује да су то били људи тога времена снимљени на улицама Београда. Ред за хлеб, који се делио код Споменика кнезу Михаилу, протезао се од Академије наука, целом Чика Љубином улицом. Весо Крчмар је ишао дуж целог реда невољника, и из руке у једном кадру усликао тај призор, закључно са местом на Тргу републике где су се делиле векне хлеба. Хиљаде бесплатних статиста и уверљив увод у филм.
Била нам је потребна самопослуга са гондолама без робе. Управо таква је била моја самопослуга на Цветном тргу. Све је то била оригинална сценографија из тог времена. Ипак, била нам је потребна гајба млека, па смо писали молбу ’Центромаркету’ да нам је одобри.
Филм је лежао на врсној игри Вере Чукић и Марка Николића. Посебно је занимљив као документ о времену под санкцијама. Награђиван је на домаћим фестивалима, а ја сам добио Октобарску награду града Београда.”
У светлије тренутке свог рада током деведесетих, Шотра убраја филм Лајање на звезде, љубавну комедију коју је 1998. снимио по причи Милована Витезовића (1944–2022). У причи о Шотри, односно његовом раду, као да важи један аксиом – оно што не зависи од њега, по правилу је компликовано, оно што узме у своје руке, решава брзо и једноставно. Тако му је Витезовић још 1986. понудио да напише сценарио по његовом омладинском роману „Лајање на звезде” из 1978. године. Шотра је, на писаћој машини „оливети”, у једном примерку написао сценарио и предао га наручиоцу, Унион филму. Они су се селили и изгубили тај примерак. Десет година касније, Витезовић је тражио од Шотре да поново напише сценарио. Срећом, син Марко је Шотри проследио свој компјутер и власник „оливетија” је открио предности нове справе. Брзо је написао нову верзију сценарија, доста и по сећању:
„Макса Ћатовић је, са својом ’Комуном’, улазио у осамнаести месец снимања Кустиног филма Црна мачка, бели мачор, а продукције филма Лајање на звезде прихватио се као од беде, тек да учини Миловану. У таквим условима, филм је снимљен за 28 дана, а ’Комуна’ од тог филма није ништа очекивала. Монтажер Пера Путниковић и ја смо шест месеци чекали да уђемо у монтажу. Па и кад смо ушли, могли смо да је користимо само од девет до дванаест. Ни то нас није омело да монтажу завршимо за шездесетак сати рада.”
Каже Шотра да је имао среће да ради са добрим глумцима који су волели то што раде. Били су то Наташа Шолак, Драган Мићановић, Весна Тривалић, Драган Јовановић, Никола Ђуричко, Бата Живојиновић, Бранимир Брстина, Никола Симић, Драго Чума, Богдан Диклић, Ненад Јездић, Александар Берчек и Исидора Минић:
„Када смо после премијере у Сава центру изашли да се поклонимо, дочекале су нас салве аплауза. Тако је било по свим градовима. Новосађани су говорили да смо у њиховом биоскопу ’Арена’ направили рекорд од седам минута аплауза. Филм је убрзо прешао пола милиона гледалаца, ’Комуну’ ни то није нарочито импресионирало, дуго су избегавали да ми исплате и онај ’дечји’ хонорар. Замолио сам Кусту да интервенише и реши ме те беде. Таква је била судбина филма који је на свет дошао као тринаесто прасе.”
Зона Замфирова и Ивкова слава
Када се зброје његови фимски и телевизијски гледаоци, Здравко Шотра је без премца најгледанији српски редитељ. Дуго је држао рекорд по гледаности једног филма. Била је то његова Зона Замфирова, која је имала милион и двеста хиљада гледалаца. Па ипак, он то не рачуна у своју намеру:
„Нисам ја промишљен човек који иде на то да подиђе гледаоцу и да га привуче у биоскоп. Можете ми рећи да сам убица, криминалац, али промишљен нисам. Да сам био промишљен човек, радио бих промишљеније, а то значи мање и боље. Никада нисам унапред рачунао да нешто што радим треба да буде гледано. Рецимо, та Зона Замфирова, то уопште није била моја идеја. Са телевизије су ми казали да адаптирам ту приповетку или роман Стевана Сремца, зависи како ко зове. Хтели су да је снимим као ТВ драму. Ја, будала, седнем за писаћу машину, ударам са два прста, тада није било компјутера, адаптирам и хоћу да радим. Међутим, промени се уредник и новог уредника Зона уопште није занимала. Прође десет година, а Драган Николић ме сваки час пита:’Је ли, кад ћемо оно да снимамо?’ Он је хтео да игра Хаџи Замфира, и одиграо га је. Тако сам тај филм снимио тек 2002.”
Веселко Крчмар, Здравко Шотра, Војин Ћетковић и Катарина Радивојевић на снимању „Зона Замфирова“
А пре снимања, уследио је још један позив Драгана Николића. Саопштио је Шотри да је разговарао са тадашњим савезним министром полиције Зораном Живковићем, јер је он „из Ниш”, и заказао састанак с њим:
„Нисам више ништа веровао, али отишао сам са Драганом. Живковић нас је примио у згради СИВ-а, у коју сам први пут крочио.
– У чему је проблем?
– Па ево… Шотра има одличан сценарио за Зону Замфирову, а телевизија неће.
Он одмах подиже слушалицу и наложи секретарици да га повеже са директором РТС-а Црквењаковим. Мало затим слушамо разговор:
– Зашто нећеш да снимаш Сремца? Како, ко каже? Ево код мене су Драган Николић и Шотра. Како да ти немаш појма?
Када је спустио слушалицу, рекао је да одем код Црквењакова, који тврди да не зна ништа о томе. Ето како се за трен решава нешто за шта је мени требало десет година. А то није било први пут.
– Што ме ти јуриш преко полиције?
– Зато што би ту било посла за њу.
То је прихваћено као моја шала. Није био упућен у предисторију случаја. Ипак ме је здушно подржао, не зато што му је Живковић рекао, него зато што је поверовао да му један искусни редитељ може од дела доброг српског писца направити филм који ће се дуго приказивати.”
Снимање филма је било радост за глумце, а тада су настајале неке од анегдота које се већ две деценије препричавају. У једној од њих, Гага моли Шотру да сними још један дубл:
– Зашто?
– Мислим да могу боље да одиграм.
– Не може.
– Зашто?
– Да си могао боље, ти би одиграо.
Премијера је била на Нишкој тврђави за време Фестивала глумачких остварења. У гледалишту које прима три и по хиљаде људи, било их је седам хиљада! И још их је било напољу.
„Није ми било мрско”, одговара ми Шотра на питање како се осећао када је постао власник броја од милион и двеста хиљада гледалаца Зоне Замфирове. И додаје да аутори од тога финансијски нису имали ништа. Добро су прошли дистрибутери, биоскобџије, „а нарочито продуцент Митић”.
Стеван Сремац је био Шотрин писац и 2005. када је направио сценарио по његовој приповеци „Ивкова слава”. На помен тог филма, у даху одговара:
„Мислим да је од свега што сам урадио Ивкова слава занатски најсолидније, најчистије урађена. Зашто? Зато што ми је продуцент био Бјела, који ме је гњавио, терао, а ја сам показао своју ажурност. Снимање је било напорно, али сви смо уживали.”
Документарни филм из 2006. под насловом Где цвета лимун жут, представља сусрет са историјом како га је Шотра осмислио у спомен на једну од највећих трагедија српског народа, повлачење српске војске, владе и народа на острво Крф за време Првог светског рата. Песник Милутин Бојић испевао је „Плаву гробницу” као помен српским војницима који су због исцрпљености, умора и болести свој живот завршили далеко од отаџбине и сахрањени у дубинама Јонског мора, јер за њихове гробове на малом грчком острву Виду није било места.
У Шотрином филму, по сценарију Милована Витезовића, наратор је Драган Николић. Пун љубави за овог глумца, Шотра се сећа да му је рекао како песму Милутина Бојића „Плава гробница” треба да говори уздржано и тихо, јер и Бојић у песми моли за мало тишине:
„Одвезли смо се на оно место на мору где је са француске лађе ’Свети Фрањо Асишки’ у плаве дубине спуштено више од пет хиљада наших младића. Гага је стајао на прамцу бродића, који се благо њихао на пучини и тихо говорио ’Плаву гробницу’. Говорио је тако да је многима у екипи кренула суза. И Гага се загрцнуо у плачу који је једва суздржавао.”
Мир-Јам и Шешир професора Косте Вујића
Да није било Шотре, Милица Јаковљевић (1887–1952), под псеудонимом Мир-Јам, остала би заборављена, баш као што је била до те 2008. када ју је Шотра открио као телевизијски предложак за серију Рањени орао, која је доживела огромну гледаност. Рекло би се на захтев публике, снимио је још две серије, Грех њене мајке и Непобедиво срце. Једнака мелодрамска тематика показала се као нови жанр у домаћем серијском програму, док Шотра и даље тврди да то није била његова замисао. Продуценти су тражили „нешто предратно, љубавно”. И предложили му Мир-Јам:
„Ја уопште нисам за то да се та Мир-Јам тако потцењује. Имају и Французи и Енглези писце другог реда који су врло популарни, а нису врхунска књижевност. Када су ми предложили Мир-Јам, урадио сам адаптацију. Када сам се нашао с глумцима, питали су ме како треба да играју. Рекао сам им да играју с пуном вером. Као да играмо Чехова, Достојевског… Да видимо како то звучи. Читали су текст тако, звучало је добро. Тако је то деловало уверљиво, ја сам избацио неке немогуће ствари, ослободио сам причу сладуњавог сентиментализма, отписао, преформулисао и дописао неке дијалоге. Задржао сам оно што је код списатељице било најбоље – вешто написану причу са пуно догађаја, и јасно оцртане ликове. Драго ми је што сам, снимајући у Требињу, могао да покажем колико је то леп град. Све заједно, било је гледљиво. Тачније, била је то најгледанија телевизијска серија до тада!
Када су видели, тражили су ми још једну, па још једну. И на крају су ми тражили и четврту, али за упола мање пара. Ту смо се поздравили.”
После ове серије, туристички рај звани „Сунчана река”, који је на обали Дрине створио Зоран Мирковић, постао је веома популаран јер је Шотра ту више пута снимао. Плажа на којој се одвијају неке сцене названа је Шотрином плажом, и тако је остало. Шотра је постао географски топоним!
„Комуна” је одмах после успеха филма Лајање на звезде хтела да снима још по једном делу Милована Витезовића. Избор је био Шешир професора Вујића. Али тај филм је своју шансу чекао тачно петнаест година. То време је највише добродошло Александру Берчеку да уђе у године у којима може да игра професора Вујића без маске. Остварио је једну од својих најбољих улога. Филм и осам епизода Шотра је снимио за свега 38 дана. Берчек је за Вујића у Нишу добио Цара Константина, а Брстина награду за најбољу епизоду. Са неколико стотина хиљада гледалаца, био је то најгледанији филм те године.
И неснимљене приче
Нарадио се Здравко Шотра, надобијао награда, добрих и одличних критика, понекад лоших. Највише је радио за плату, потом за хонорар који је миноран у односу на добит коју су његове серије и филмови доносили продуцентима и дистрибутерима. Нема редитеља који је толико уштедео продуцентима на снимању као што је Здравко Шотра. Он своју велику запосленост делом објашњава и тиме што су га продуценти јурили знајући да ће све снимити на време, да их неће болети глава. Ипак, има једна прича коју је желео да сними, а није:
„Постоји једна аутентична прича о Новаку Вукославићу, младом честитом момку из околине Пећи кога су комунисти задојили идејама правде, једнакости, честитости, и он постане трагичан херој трагичне заблуде. Био је партизан у Другом светском рату, и после ослобођења постао је мајор који је блиско радио с Фадиљом Хоџом. Убрзо је схватио какве су намере тог косовског политичара који је учествовао у наоружавању косовских балиста после рата. Уверен да Тито не зна шта се на Косову ради, Новак му пише писмо, а Тито врати писмо Фадиљу и каже му да види шта хоће тај мајор. Фадиљ рашчини мајора и пошаље га за магационера негде у Крушевац. Магационер дође у Београд и оде код Крцуна да му исприча шта се догађа на Косову. Крцун му потврди да он то све зна, јер је Тито пред врхом власти рекао Фадиљу Хоџи да му он једини одговара за Косово, јер он једини зна шта се тамо збива. И још га је упозорио да води рачуна шта ради јер ће најебати, како му је јасно рекао, у свом шатровачком маниру. Магационер се врати на своје место, али од њега су тражили да напише извињење Фадиљу Хоџи. Будући да није хтео то да уради, послали су га на Голи оток и ту су га стигле најстрашније муке.
Овај неснимљени филм сам насловио ’Мирис мора’, и то није само прича о судбини човека коме су идеологија и вера у партију дошле главе. То је један од бројних доказа о којима се упорно ћутало. Више од четрдесет година нико није обраћао пажњу на то шта се на Косову ради. Ћутали су, па тако учествовали у томе. А онда су се деведесетих изненадили. Хтео сам о томе да снимим филм, али сада немам више снаге да јурим продуценте.”
