Два америчка и два совјетска филма снимљена пре сто година, међу којима су славна остварења Чаплина и Ејзенштајна, затвориће 12. и 13. децембра циклус „1925. година на филму“, који је осмислио Александар Ердељановић и започео га прошле, 2024. године, циклусом „1924. година на филму“.
У сали „Макавејев“ 12. децембра прва је на програму „Потера за златом / Златна грозница“ Чарлија Чаплина, његово најтипичније дело „по суптилности карактеризације, бриљантној пантомими и мешавини комичних и трагичних детаља“.
„Изванредно спојивши комичне, романтично-сентименталне, пустоловне, па чак и фантастичне компоненте, Чаплин је одушевио и критику и публику“, истиче Ердељановић и додаје да му је на првој додели Оскара 1929. године за овај филм уручена специјална награда за „свестраност и генијалност писања, глуме, режије и продукције“.
Следи „Оклопњача Потемкин / Крстарица Потемкин“ Сергеја Ејзенштајна, о побуни морнара у револуционарној атмосфери 1905. године. Када њихов брод пристане у Одеси побуна се прелива на улице, што изазива акцију царске војске против грађана и посаде Потемкина.
Легендарни филм је сав заснован на монтажном принципу, чије прецизно коришћење производи изузетно драматичан утисак, нарочито у можда најпознатијој филмској сцени свих времена – сцени масакра на великим степеницама (низ које у погибељ јуре дечја колица, а монтажним нагомилавањем детаља продужава се реално трајање збивања).
Наредног дана, 13. децембра приказује се крими драма и романса „Паклена тројка“ Тода Браунинга. Филм прати тројицу варалица и пљачкаша (снагатор, трбухозборац и патуљак), њиховог унајмљеног службеника и девојку која је у њега заљубљена.
Овај филм је тријумф редитељеве „бизарне имагинације и мајсторства глумца Лона Чејнија у изражавању унутрашњих немира, први из серије морбидних фантазија, који ће их убрзо прославити, а Браунинга учинити најекстравагантнијим уметником филмске историје“.
Критичар и теоретичар филма Ранко Мунитић писао је и о благости којом аутор третира ликове, јер чак и на задњој степеници злочина сваком од њих пружа прилику да се искупи и врати изгубљено људско достојанство.
Преглед филмова из 1925. године завршава се пројекцијом драме „Чиновник четрнаесте класе“ глумца и редитеља Ивана Москвина.
Била је то прва екранизација Пушкинове новеле „Шеф станице“. Главни ликови су начелник провинцијске станице (Москвин), коме је једина утеха његова лепа ћерка (Вера Малиновскаја) и безобзирни хусарски официр (Борис Тамарин) који на превару одводи девојку у Санкт Петерсбург.
Сценарио су писали Валентин Туркин и Фјодор Отсеп, док режију уз Москвина потписује и директор фотографије Јуриј Жељабужски. Овај филм је драгоцено сведочанство о методу рада Московског уметничког позоришта из кога су потекли главни учесници у реализацији филма.
Лист „Правда“ позитивно је оценио да су одступања од оригинала на почетку филма мала, а строга и једноставна основа приче није оптерећена непотребним „емотивним“ тренуцима, те да се радња одвија без трзаја или нервозе, уједначеним и спорим темпом као у Пушкиновом делу „Белкинове приче“.
