Вулкан глуме: 95 година од рођења Павла Вуисића

Поводом мини ретроспективе филмова Павла Вуисића, уприличене поводом 95 година од рођења славног српског и југословенског глумца, објављујемо текст Маријане Терзин Стојчић из новог броја часописа Кинотека под насловом „Вулкан глуме: 95 година од рођења Павла Вуисића“.

 

У Музеју кинотеке у Косовској 11, ће од 6. до 9. септембра бити приказан избор његових филмова, сврстаних хронолошки од 1967. када је снимио „Боксери иду у рај“, у режији Бранка Ћеловића, до „Сутона“ (1982) Горана Паскаљевића. На програму су и неизоставни „Ко то тамо пева“ (1980) Слободана Шијана, „Паја и Јаре камионџије“ (1973) Мила Ђукановића, „Догађај“ (1969) Ватрослава Мимице, за који је Вуисић добио награду Цар Константин на фестивалу у Нишу…

Вулкан глуме: 95 година од рођења Павла Вуисића

Павле Вуисић је сигурно био најбољи филмски глумац у Југославији. Прво, јер је у великој конкуренцији било тешко искочити на неко посебно и уочљиво место. Друго, јер је од „бити глумац” теже само једно – одржати се и опстати. После ових, првих редова монографије о Паји Вуисићу Ранка Мунитића објављене 1985. поводом награде Славица, која је деценију касније названа Вуисићевим именом и додељује се на Филмским сусретима у Нишу, читалац може да склопи корице с негодовањем и у духу славног глумца дода „пих, будалаштина”, да се обруши образложењем да Паја никада није био глумац академског звања, или да капитулира смехом и дивљењем пред више од 120 филмских улога и само једним али драгоценим реторичким орденом најчувенијег Орсона Велса да је овај човек „вулкан глуме који се ретко среће”. Капитулирајмо, као што су то учинили фестивалски жирији који су редом Вуисићу доделили следећа признања:

1958. Златна арена за главну мушку улогу у филму Три корака у празно;
1959. Седмојулска награда Савезне Републике Србије за филмску уметност;
1960. Октобарска награда града Београда за филм Догађај;
1961. Цар Константин у Нишу за филм Догађај;
1962. Гран при на фестивалу у Нишу за филм Размеђа;
1963. Цар Константин за филм Повратак отписаних;
1964. Цар Константин у Нишу за филм Хајка;
1965. Златна арена за филмове Хајка и Бештије;
1966. Златна арена за улогу у филму Лептиров облак;
1967. Цар Константин у Нишу за филм Бештије;
1968. Награда за животно дело „Славица” на фестивалу у Нишу.

Не случајно, почињемо од онога што је Вуисићу било најмање битно. Наградама није придавао пажњу, а реч је чувао за себе, своје најближе, не расипајући ни на трен неодгонетљивост на јавност и спектакл изван „рударења пред камером”. Као да је био у праву и када је чувеним тестаментом обавезао свој одлазак у вечно коначиште на тајност, сахрану којој нико није присуствовао… јер овај ће човек-феномен проговарати само с филмског платна онако убедљиво, професионално, на свој начин. И никако другачије!

Нама се нови хвалоспев о њему отима у поводу 95 година од рођења.

Уз изузетак ране младости и предратног очевог службовања по Македонији и Црној Гори, цео живот провео је у Београду, граду где се родио као један од двојице синова правника и мајке студента књижевности. И као син скупштинског секретара у ратним годинама и због претњи глађу, радио је као физикалац, монтер, у рату борац на Сремском фронту. Студирао је право и повремено се бавио новинарством у Радио Београду, а прве глумачке кораке направио је у Панчевачком позоришту. Радио је несмирено. Ту лепу особину ценио је Војислав Нановић, „главни кривац” за откриће будуће филмске громаде, ангажујући га као дебитанта у филму Чудотворни мач (1950). Доделио му је чак две епизоде које су костимом и маском скривале краткоћу наступа. Од улоге коју је могао да одигра свако, Нановић је поверење опет доделио баш њему, уводећи га на југословенски екран својим следећим филмовима, Циганком (1953) и Шолајом (1955). Учествујући у развоју али и мањкавостима пионирских корака домаће кинематографије, Вуисић до филма Три корака у празно (1958) остварује шест улога: у Скригиновој Потрази (1956), затим филмовма Зеница, Суботом вече, Рафал у небо, Четири километра на сат, Те ноћи. И крунише их опет Нановићевим Погоном Б (1958) и главном улогом. Та географија лица, издвојени таленат и пре свега филмска личност чекали су крупан кадар и камеру чија је близина изостајала у првих седам година. У складу са животним парадоксима, за обликовање прве главне улоге није му могао допасти гори филмски пројекат. Историчари филма воле да истакну да је један од великих промашаја југословенског филма, редитељски амбис Нановића изнедрио овдашњој седмој уметности непроцењивог глумца у огромној стваралачкој снази. Тријумфовао је и прву награду освојио у Пули за главну улогу у Нановићевом филму Три корака у празно, који је продуцентски и драматуршки био еталон свих мана југофилма. Али, ето, примат и славу оставио је носиоцу главне улоге. „Павле Вуисић је од Обрада направио лик који се намеће тајном, осваја силовитошћу појаве и унутрашњом контроверзом, ликом који опседа и који се памти.” Био је Обрад први у низу „црних великана” које ће Паја оваплотити. Нановић се није дао, а није се одрицао ни Вуисића. Захваљујући његовим атрактивним ролама, упамћен је Нановићев Боље је умети (1960), где је Паја унутрашњим хумором креирао чувеног Манета Каракаса, једнако као што ће касније створити хуморног особењака Капару.

Када је израстао у јунака, архетипа психолошке индивидуалности којем нико не може бити налик, Вуисић је понео још једну особеност правог филмског тумача велике националне визије, оне која излази из оквира крхког патоса, оне која је мања од набусите борбе или некомпромисне театралности, оне која ће донети очекивани психолошки реализам и натурализам. И невероватне двадесет четири улоге у наредних седам година. У драматуршки зашећереној кинематографији, Павле је међу плејадом вољених јунака оставио особен печат играјући у филмовима Жоржа Скригина Друг председник центарфор (1960) и Велика турнеја (1961), Марјана Вајде Заједнички стан (1960), Лоле Ђукића Нема малих богова (1961) и Срећа у торби (1961), Саве Мрмка Звиждук у осам (1962), Фадила Хаџића Десант на Дрвар (1963), Жике Митровића Капетан Леши (1960), Мила Ђукановића Не дирај у срећу (1961), Јоце Живановића Чудна девојка (1962).

Ипак, међу најупечатљивије тог доба срвстале су се епизода у филму Сам (1959) Владимира Погачића – генијалан глумачки контрапункт школски прецизном Милану Пузићу и испитивачком Николи Симићу, где није требало ни тражити ни гледати глуму Паје Вуисића већ осетити његову природу – али и главне улоге у филмовима Кампо Мамула (1959), где као логораш уз једнако мрачног и дивљег Љубу Тадића откупљује сопствену слободу, а потом креће и у освајање туђих слобода, или још трагичнија у причи Вртлог (1964) истоименог омнибуса Хајрудина Крвавца. На крају, Мачак под шљемом (1962), у коме партизанског десетара Илију тако умешно води снажним психолошким средствима кроз озбиљне и хуморне констелације да се стиче утисак да је тај тип народског зврндова уврнут и недодирљив баш на тај, наш вековни начин. Управо је овде прилика, док промиче кроз сећање сцена где Паја пристаје на стрељање с титовком на глави, подсетити да је можда једини глумац бивше југословенске кинематографије који нигде никада није испао смешан, неоправдан и неостварен, чак ни у партнерским сценама. Иако мушки неспретан, војничком дисциплином одолева женском зову Даре Чаленић у већ поменутом Мачку под шљемом, повија се џентлменски пред осебујношћу Семке Соколовић у филму Мајстори, мајстори (1980) и доминира попустљивошћу супротстављеном традиционалном маниру, уз Раду Савићевић у Камионџијама.

Нит заокружује Прометеј са отока Вишевице (1964), где је почела једна од дугих сарадњи Вуисића с Ватрославом Мимицом, настављена филмовима Понедјељак или уторак (1966), Догађај (1969) и још три филма до 1978. У првом, кроз персонификацију достојанства, Паја игра мртвог оца, док се у другом представља можда најекспресивнијом улогом, ћутљивог сељака што с унуком креће у продају коња и по упаду у замку зликоваца страда од њиховог ножа. То персонификује једну од најтежих животних ситуација – сусрет човека са злом. Захваљујући Дворнику, Шоваговићу и Спасојевићевој, Догађај се сматра једним од најбоље одиграних југословенских филмова. Из тешких околности спајања, до невероватног разумевања у развоју ликова Вуисић је дошао са Бузанчићем у филму Антуна Врдољака Кад чујеш звона (1969), где такође улогу сељака, сировог борца, унутрашњом драмом развија до митског набоја. Тај спољни минимализам, одсуство спољне изражајне драматике, а умешност развијања истинске филмске радње, били су једна од најдрагоценијих особености Паје глумца. Некако та упечатљива глумачка иконографија пада у време „филмског психологизирања”, када је супериорна драмска комика истопила многе ветеране, а у нови круг филмских промишљања прешли су глумци чији је ниво свести и изражавања био вишеслојан. Паја је неспорно био међу првима од њих. Зато га у својим филмовима виде Ракоњац, Митровић, Бауер, Павловић (Совражник, 1965; Буђење пацова, 1967; Заседа, 1969; Хајка, 1977) и Кадијевић (Жарки, 1970).

Били су ту још хвале вредни филмови Брат доктора Хомера, Узрок смрти не помињати, Коњух планином, Сретни умиру двапут, Немирни, Дим, Хороскоп, Кад чујеш звона. У већини је Вуисић одиграо епизодне, трајањем невелике али драматуршки веома битне ликове који су, у суштини, потпора главном јунаку као у случају Буђења пацова, где са одласком јединог човека који држи реч, спасоносни излаз јунака пада у воду. Такав је и Пајин крчмар у Петријином венцу, једноставно стамен.

Вуисић је био један од ретких које су продуценти и редитељи других република ангажовали и седамдесетих и осамдесетих, у време када су се регионални центри већ опасали бедемима локалних филмских кадрова. И те улоге чине значајну страну његове биографије. То су Голикова Размеђа (1973), која заокружују триптих Вуисићеве појаве аутентичног балканског тврдог човека, Рандићева Опклада (1971), Трагови црне девојке (1972), Лептиров облак (1977), Мимичини Македонски део пакла (1971), Сељачка буна 1573 (1975), Последњи подвиг диверзанта Облака (1978), као и једини излет Вуисића у фантастику у једином филму Александра Петровића Мајстор и Маргарита (1972). Све су то филмови који су истакли Пајину способност да једнаком снагом оживи позитивце и негативце. Демонство насупрот Младеновој хуманости, тврдокорност Тахија који кукавички бежи у буни наспрам мрачног Гупца, одмеравање жртве и издаје у трену. И оно што се утиску не може отети јесте да је гледалац у некој релацији саосећања с тим (анти)јунаком Вуисићем јер је он увек заоденут неком персоналном тајном која му скрива биће, одређује га, чак и амнестира унапред. Та тајна у животу и јесте, нажалост, постојала. Носио ју је као највеће бреме, замишљеношћу и отпором. Била је тешка за окривљеног, судбоносна за бициклисту усмрћеног на једном друму у данима после рата. Човек на души човека.

Можда је та тежина, огорченост и животна иронија разлог за врхунску карактерну комику којом је Паја заувек за себе везао најширу публику. Она се стварала исред малих екрана серијама, а касније и филмовима Паја и Јаре – камионџије (1973), Повратак отписаних (1978) и Камионџије опет возе (1984). Нема генерације која није провезла један круг дружења с Пајом и Чкаљом, а њихово дружење пред камерама и иза њих одавно је посебност филмске историје, личне нетрпељивости, али изванредног професионализма.

Пајине једнако упечатљиве роле јесу оне у филмовима Доручак са ђаволом (1971), Црно семе (1971), Жеђ (1971), Дервиш и смрт (1974), Доктор Младен (1975), Хајка (1976), Трен (1978), Мирис дуња (1982), који су били увод у остварења генерације младих редитеља чије су камере пригрлиле задивљујућу Пајину глумачку тишину. У таквој тишини, помало и скромности, прошло је прво његово снимање с Паскаљевићем, Чувар плаже у зимском периоду (1976), или Посебан третман (1980) и снимања с Јелићем, Јојићевом, Шотром. У међувремену, Владимир Андрић доделио му је насловну улогу у телевизијској драми Шешир професора Косте Вујића. Са Слободаном Цицом Перовићем, Зораном Радмиловићем и другима 1973. године снимио је ТВ драму Павиљон број шест. Најзначајније своје улоге осамдесетих Вуисић ће остварити са Слободаном Шијаном, Гораном Марковићем и Емиром Кустурицом. Крстић сениор, власник сеоског аутобуса који иде у сусрет смрти, изашао је из оквира тумачења и ушао у легенду. Филм је освојио Златну арену, Златни венац, Златну значку, Златну клапу, награду публике у Кану, Гран при у Монтреалу, Панами, Саламанки и Ротердаму, те још неколико награда на међународним фестивалима. Већ споменути честити домар који стрепи пред партијском трудбеницом у филму Мајстори, Мајстори, као да је наставио да игра Занета из Прометеја, маестрално тумачи злочестог богатог брата супротстављеног марксисти Алигрудићу у филму Сјећаш ли се Доли Бел? (1981), да би његов импресиван дар за све жанрове био потврђен гротеском Маратонцима (1982) и чланом Топаловић труста, погребником Милутином. Филм Слободана Шијана по тексту Душана Ковачевића освојио је Златну арену у Пули, награду за дијалог у Врњачкој бањи, специјалну награду жирија у Монтреалу, прву награду за сценарио у Марсељу и награду за филм у Бриселу. Сматра се једним од најбољих филмова у историји југословенске кинематографије.

Тумачио је Вука Лукића у комедији Предрага Антонијевића О покојнику све најлепше (1984), а иста улога припала му је и у ТВ филму Како се калио народ Горњег Јауковца. У драми Богдана Жижића Рани снијег у Минхену (1984) тумачио је лик оца, а отеловио је и пуковника Јокаша у филму Војници (1984), који представља наставак истоимене серије. Играо је Музафера у Кустуричиној драми Отац на службеном путу (1985), која је освојила бројне награде на домаћим и међународним фестивалима. Редитељ Боро Драшковић поверио му је улогу газде кафане Крушчића у драми Живот је леп (1985). И тај филм уврштен је међу стотину филмова од великог значаја.

Последњи филм који је снимио био је Од злата јабука (1986) Николе Стојановића. Тумачио је лик Страхиње, и поклонивши се у кадру са још једним бардом Љубом Тадићем, завршио последње филмско дело. Какав финиш каријере!

Уз фотогеничност његовог хабитуса равноправно стоји и његова изванредна моћ да једним гестом и погледом пређе границе платна и освоји гледалиште. Утисак да не глуми – никад не преигравајући, већ својим карактером савладавајући јунака којег тумачи – прати цео опус Павла Вуисића, глумца и човека који је без свесне намере успео да стигне до врха глумишта, не оставивши никакав дуг кинематографији коју је прославио, веран себи, крмарима на Сави, бродовима и песмама исписаним на салветама које су захваљујући супрузи Мирјани и Душану Јанићијевићу сабране 1993. у збирку „Песме са извора”.

Знао је да живи и као прави човек и као прави глумац. Једино је тако било могуће с Пајом Вуисићем, који је, без достојног наследника, оставио велики екран 1988.

Маријана Терзин Стојчић

 

ЛЕГАТИ ПАВЛА ВУИСИЋА

У Југословенској кинотеци у Узун Мирковој 1 смештен је Легат Павла Вуисића, у оквиру којег су изложене његове филмске награде:

1. Гран при „Ћеле-кула” за улогу у филму Размеђа с Филмских сусрета у Нишу 1973;
2. Златне арене за улоге у филмовима Хајка, Бештије, Повратак отписаних, Лептиров облак с Фестивала југословенског играног филма у Пули 1977;
3. Цар Константин за улоге у филмовима Хајка, Бештије, Повратак отписаних, Лептиров облак с Филмских сусрета у Нишу 1977;
4. Славица за изузетан допринос уметности глуме на Филмским сусретима у Нишу 1983;
5. Златна плакета Савеза филмских радника Југославије 1966, за успешан рад;
6. Сребрна плакета 1958–1978. РТВ Београд;
7. Октобарска награда Београда за улогу у филму Догађај;
8. Орден рада и Орден за храброст 1966;

и шубара Орсона Велса, поклон Павлу Вуисићу.

Легат чине и бројне плакете, ордени и дипломе, оружје које је добијао на поклон и део кућног намештаја, сто и столица славног глумца.

У Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду је 2016. године формиран Легат Мирјане и Павла Вуисића, који обухвата велики број личних предмета чувеног глумца, рукописа његових песама, фотографија, скица бродова које је правио, луле за дуван, љубавна писма супрузи и оригинални тестамент.