Из последњег броја часописа Кинотека преносимо текст Митски хероји којим отпочиње нови фељтон посвећен култном немачком и европском редитељу, Вернеру Херцогу. Фељтон се састоји од одломака из његове интригантне књиге мемоарске прозе, Свако за себе, а Бог против свих (Red Box, 2024), кроз коју можемо завирити у интимни свет аутора и упознати се са његовим унутрашњим конфликтима, као и промишљањима о универзалним питањима људског постојања. Вернер Херцог спада у оне ствараоце чији су живот и уметност неодвојиво испреплетани, који кроз своја дела непрестано испитују дубину сопственог бића, али и људске егзистенције уопште.
Штурм Сеп био је једна од митских фигура нашег детињства. Радио је као тèжак на имању првом до нашег, Штурмхофу. У старости је био готово водоравно повијен у куковима. Деловао је, барем нама, велик као див, као из неких неодредивих, мутних давнина. Носио је дугу, сиву браду, а из уста му је већину времена висила огромна лула. О коликом је човеку реч, да је само могао да се усправи, видело се по његовом бициклу. Седиште је било постављено тако високо изнад рама да је онај ко одатле успева да дохвати педале морао бити прави горостас. Штурм Сеп није говорио. Никад га нико није чуо да прича. Недељом би му у крчми донели пиво, а да није морао ни да поручује. Ми деца смо га задиркивали, а на путу до школе, док је, пресавијен напред, косио ливаду с друге стране ограде, као какво праисконско биће, викали смо: „Здраво, Сепе”, и понављали то изнова и изнова, не бисмо ли извукли неку реч из њега. Једанпут је, мада наоко заокупљен косидбом, изненада дивљачки замахнуо косом ка Бригите, девојчици са Бергерхофа, која је била најближа до ограде, и погодио је посред тела. „Е, ти”, повика, што су биле једине речи које су се од њега могле чути деценијама. Срећом, врх косе је пробио само лимену посуду са ужином. Од тада смо се држали подаље. То да је Штурм Сеп био толико снажан и тако страшно пресавијен у струку објашњавали смо тиме што је зими теглио балване с планине. Када му је једном коњ занемоћао, морао је сам да натовари огромно дебло на леђа, и од тада је тако повијен.
Таквих мистериозних ликова било је много. Нисам сигуран да ли је ово заиста успомена, али видим иза куће крај потока, док пада мрак, неког човека како стоји. Запалио је велику ватру да се згреје. Од ње му се црвени лице. Зури у пламен. Неко говори да је дезертер, да ће ујутру да бежи у планине. Могу ли се тога сећати, зар нисам био исувише мали да се тога сећам? Била је и једна вештица, која ме шчепала и хтела да ме отме, али ју је моја мајка сустигла и истргла ме из њених канџи, и отад нема више да пишким у гаће, него ћу на време на ношу. На десној шаци имао сам пегицу, али сам знао да је то било место где ме је вештица ујела. Онда је још била и ноћ, која се сигурно заиста и збила, када је мајка мене и брата Тила извукла из кревета и брзо умотала у ћебад, будући да је напољу био мраз. Испели смо се мало уз стрмину, одакле се пружао добар поглед. „Морате ово да видите, децо”, рекла је, „гори Розенхајм.” Град Розенхајм је пред крај рата спаљен, како се причало, од стране савезничких бомбардера, који су преко Алпа летели натраг у своје базе и по лошем времену нису могли да распознају задате мете. Наводно су бомбе бацили на најближи немачки непријатељски град да би се отарасили терета. То што смо као деца видели, видим и дан-данас. При крају долине, у правцу севера, цело небо блештало је црвено-наранџасто-жутим преливима, али не као кад пламти ватра, него више као да читав свод лагано пулсира у ноћи над Розенхајмом, који четрдесет километара даље нестаје у пожару. Од страшног огња је ноћно небо пулсирало у ритму смака света. Можда сам тада први пут чуо за Розенхајм, али од тог тренутка знао сам да негде тамо, изван нашег света, изван наше уске долине, постоји и неки други свет, који је опасан и језив. Није ми, међутим, тај свет уливао страх, већ будио знатижељу.
Има једна загонетка која ме још увек опседа. Појавио се авион, који је дуго кружио над планином иза куће, као да нешто тражи. Онда је, видели смо то добро, нешто одбацио, нешто механичког изгледа, сјајно, као од алуминијума. Не могу тачно да се сетим да ли је имало падобран или висило с некаквог балона. Означено заставом, као да се кретало од крошње до крошње. Видели су то и људи у долини, али како је већ падао мрак, тек је наредног јутра група мушкараца кренула да извиди ситуацију. Није их било читав дан, вратили су се из планине тек увече. Изгарали смо од знатижеље, али нико није хтео ништа да нам каже. Нашли су нешто тајанствено, о чему нисмо смели да знамо. Нешто војно? Је ли уопште било са овог света или из неког далеког, туђег?
Но, и идилични предели Захранга крили су опасности. Годинама након што се рат завршио налазили смо оружје које су војници у бегу одбацивали или сакривали. Док се Немачка, опкољена са свих страна, све више повлачила пред надирућим савезничким трупама, на крају је преостала само неколицина малецких неосвојених енклава: једна, чини ми се, у Тирингији, једна северно код Флензбурга и, међу последњима, Захранг заједно с Куфштајном, с оне стране аустријске границе, и оближњим Царским планинама. Овуда су пролазили последњи заостали војници, али и такозвани вукодлаци, то јест групе које су након краја рата намеравале да се одметну у шуму, и бацали овде своје униформе, да би их заменили за цивилну одећу. Оружје су сакривали у сену или међу цепаницама. Од мајке сам чуо да се једанпут направила велика пометња на Бергерхофу, након што су америчке окупационе снаге ту нашле оружје у амбару. Сељаку су претили стрељањем, а мајка, која је говорила енглески, прискочила је у помоћ. Испоставило се да заиста није ништа знао о томе. И сâм сам једном приликом нашао машинку испод цепанице. Нисам сигуран да ли сам стварно пуцао, али јесам замишљао како с њом идем у лов. Посматрао сам путаре како машинком пуцају у јато врана на неком пољу. Уловили су једну, очерупали је и од ње спремили неку врсту супе у великом казану. Будући да сам био гладан, пришао сам радницима и ту по први пут у животу видео маст како плива на површини супе, што је била сензација. Нису ми, додуше, дали да једем. Касније смо ми деца петљали са карбидом и правили сопствене експлозиве. Најдраже место за детонације била нам је бетонска цев која је пролазила испод сеоског пута. Стајали смо на улици изнад цеви и чекали онај посебан осећај када нас експлозија малчице одбаци увис. Још се бледо сећам и тога да нас је моја мајка све окупила, укључујући и наше другове, па пред нама пиштољем пуцала у дебелу букову цепаницу. С оне стране где је метак изашао дрво се расцепало, пројектил га је целог изломио. То је оставило толики утисак да није било потребно изрицати било какве забране. Разумели смо. Од тог тренутка било је јасно да никад у животу нећемо оружјем циљати у човека, било да је напуњено било да није. Ни играчку-пиштољ нећемо уперити у људе.
Припадам генерацији која је у извесном смислу јединствена у историји. Људи пре мене сведочили су великим ломовима, као кад се из европског света прешло у свет открића Америке или из света ручног рада у индустријско доба, али све то подразумевало је увек један једини, велики лом. Ја сам, међутим, видео и доживео – премда сâм нисам припадао сеоској култури – како се косидба ливада врши ручном косом, како се преврће покошена трава, како је великим вилама товаре на коњску запрегу и одвозе у појату. Постојали су кметови, као у далеко феудално доба средњег века. Онда сам први пут видео механички превртач, мада и даље с коњском вучом, који је помоћу паралелно монтираних грабуља растресао сено, видео сам први трактор, видео сам, на своје велико чуђење, и прву музилицу. Био је то прелаз на индустријализовану пољопривреду. Видео сам доста касније и како изгледа пољопривреда на огромним пољима америчког Средњег запада, где су џиновски комбајни, постројени у редове, жњели километарска пространства. Није било људи да сметају тим чудовишним справама, иако је још увек у сваком од комбајна седео човек. Али били су дигитално умрежени, у кабинама се налазило мноштво екрана, а вожња је била аутоматска преко ГПС-а, захваљујући чему су се извлачиле математички савршене линије. Да је човек возио, несумњиво би се поткрала блага кривудања, која би потом читав конвој гурала у све већа одступања. Семе је било генетски модификовано. А пре пар година сам видео и прву сасвим роботизовану пољопривреду, где људи нису били потребни. Роботи саде семена у пластеницима, заливају их, регулишу осветљење и температуру, жању и пакују готов производ спреман за преузимање и испоруку супермаркетима.
На сличан начин сам посведочио и невероватним променама у начину комуникације, почевши од њених најстаријих видова. Сећам се једног општинског службеника у Вистенроту у Швабији, на неколико сати од Минхена и Захранга, где сам касније са братом годину дана живео код оца. То место је имало јавног објављивача или гласника. У немачком, колико ја знам, више не постоји реч за то занимање, а у енглеском се и даље чује town crier. Уживо сам посматрао како пролази кроз село путем за Рајтелберг и звоном позива на пажњу. На сваке четири куће би застао и викао: „Почујте, почујте”, па саопштавао указе власти са роковима. Од раног детињства сам знао шта су новине и радио, иако нисмо увек имали струје, али филм никад нисам погледао, нити сам имао појма о биоскопу. Нисам ни знао да то постоји, док негде није дошао човек са мобилним пројектором и у јединој просторији сеоске школе у Захрангу пустио два филма, који ме ни најмање нису одушевили. Код нас у селу није било ни телефона, а први позив сам обавио када сам имао седамнаест година. Телевизори су се појавили тек шездесетих, у Минхену смо на спрату изнад нас код породице домара први пут гледали вести или пренос неке фудбалске утакмице. Дочекао сам да видим почетак дигиталне ере, интернет, садржаје које ми приказује не човек, већ алгоритам. Стизала ми је електронска пошта коју су писали роботи. Друштвене мреже су темељно промениле целокупну комуникацију, па чак и ако их сâм не користим. Видео игре, надзор, вештачка интелигенција, таквог мноштва радикалних ломова није било у историји, а незамисливо ми је и да ће нека будућа генерација за свог века доживети баш толико суштинских промена.
Детињство нам је било архаично. Нисмо имали питку воду, него смо морали са кофом да идемо на бунар, који је зими по мразу често знао да смрзне. Уз кућу је био направљен само један пољски клозет, унутра даска са отвором. Како није дихтовао, зими би кроз шупљине ветар наносио снег, па би мајка у ходнику постављала кофу. Ту смо онда обављали нужду, а у случају јачег мраза сав садржај кофе би се заледио у чврст грумен. Једина просторија која се могла грејати била је кухиња, у којој је стајао мали шпорет на дрва. Суседна собица, свега око два метра ширине, у којој смо брат и ја спавали у кревету на спрат, као и мајчина спаваћа соба, нису имале грејање. Нисмо имали ни праве душеке. Мајка није могла да их приушти, па их је, уместо да купује, сама правила. Џакове од грубе тканине је пунила сувом папрати. Но, покошена папрат је имала оштре крајеве, ту где су стабљике биле засечене под углом. Када се осуше, ти крајеви би били тврди као наоштрене оловке, па смо се будили при свакој промени положаја у сну. Сува папрат се такође брзо згрудва, па улегне и стврдне се као бетон, што после ни најјаче протресање не може да исправи. Због тога цело своје детињство нисам ниједну ноћ спавао на равној подлози. Зими је понекад бивало тако хладно да нам се ћебад, коју смо пребацивали преко главе, дословно смрзавала на месту где смо остављали отвор да дишемо. Соба је била толико уска да је између кревета на спрат и зида могла стати само столица. Горе, тик испод плафона, стајала је даска на коју су се одлагале јабуке. Увек је мирисало на те јабуке. Зими би се скврчиле и смрзле, али су још увек биле јестиве кад се откраве.
Здравствене неге готово да није било, а мајку су, упркос њеним сталним појашњењима, сматрали за лекара зато што је имала титулу доктора. Стекла ју је, међутим, на пољу биологије. Ментор докторског рада јој је био потоњи нобеловац Карл фон Фриш, на тему чула слуха код риба. За потребе рада је у акваријуму лабораторије свирала на флаути, а рибе су научиле да на мелодије реагују или тако што се разбеже или радознало испливају на површину, јер би након одређене мелодије следовала награда у виду хране. Било како било, у селу су увек њу звали када је неки хитан случај. Један дечак из комшилука, биле су му једва четири године, кренуо је био да дохвати велики лонац са шпорета, хтео је да га скине с ватре, али се лонац преврнуо, а на њега се сручила кипућа вода и залила га од браде, преко врата и горњег дела тела, све до бутина. Опекотине су биле грозне, позвали су моју мајку када је дечаково срце већ било почело да прескаче. Мајка је остала присебна и зарила му инјекцију адреналина кроз ребра право у срчани мишић. Преживео је. Годинама касније је преда мном у школи скинуо мајицу и показао ми тело избраздано ожиљцима. Много деце је умирало. На Бергерхофу су Бени, млади сељак, и његова жена Розел губили једно дете за другим, одмах након порођаја. Разлог томе је била неподударност крвних група, што се данас лако може решити ако се одмах обави масивна трансфузија крви. На крају су њих двоје усвојили девојчицу, дете окупаторског војника, по имену Бригите. Била је део ужег круга дечурлије са Бергерхофа. Сећам се да је Розел опет била затруднела и родила још једно дете у Ашауу, одакле је враћена аутом без њега, тако да сам се чудио где се дело. Онда је одједном Бригите истрчала из куће плачући, скљокала се на корито бунара и умивала лице хладном водом. Схватих да је и то дете умрло, осмо по реду. Касније им се, ипак, родио здрав син, Бено, са којим сам и данас у контакту. Бригите је после радила као конобарица у Ашауу, а умрла је још млада од рака дојке.
Брат Тил и ја смо одрасли у тешком сиромаштву, мада то нисмо ни примећивали, осим можда у првих пар година након рата. Увек смо били гладни, мајка није могла да обезбеди довољно хране. Јели смо салате од листова маслачка, мајка је правила сируп од мушке боквице и свежих изданака јелових гранчица. Ово прво је пре био лек за кашаљ и прехладу, а друго замена за шећер. Само смо једном недељно у сеоској пекари за бонове добијали дугуљасту векну хлеба. Мајка би ножем засекла докле сме да се једе за сваки дан, од понедељка до недеље, по чему је испадало да свакоме од нас следује тек по једна кришка дневно. Кад би глад нарочито притиснула, добили бисмо и парченце следовања за наредни дан, јер се мајка надала да ће наћи још нешто да једемо, али би хлеб најчешће био поједен већ у петак, тако да су субота и недеља биле посебно тешке. Најинтензивнија успомена на мајку, која ће ми заувек бити урезана у сећање, јесте тренутак када смо је брат и ја вукли за хаљину цвилећи од глади. Страховитим трзајем нам се отргла, а затим нагло окренула, лица искривљеног од беса и очаја, какво никад пре ни после код ње нисам видео. Рекла је сасвим смирено и прибрано: „Децо, да од својих ребара могу изрезати, изрезала бих од својих ребара, али не могу.” У том тренутку смо научили да више никад не кукамо. Не подносим културу кукања.
Сиромаштво је било општеприсутно и није нам деловало као неко неуобичајено стање, изузев можда у ретким тренуцима. У сеоској школи, тој једној јединој просторији за прва четири разреда, где су сви похађали наставу истовремено, било је деце са удаљених имања, високо изнад долине, која су живела у великој немаштини. Један од њих, по имену Хауцен Луис, увек је каснио, сваки дан, чини ми се, јер је још пре зоре морао да ради у штали. Зими би се санкама спустио низ планину, стрмом јаругом, тако да је у школу увек стизао покривен снегом од главе до пете. Ушао би доста након почетка часа. Без поздрава, вукући залеђене санке за собом у учионицу, промарширао би поред учитељице Хупфауер, сваки дан са истим изговором: „Преврнуло ме, учитељице.” Не сећам се више његовог лика, већ само једног дана у рано лето, када је Луис седео у јакни која је мирисала на шталу, а учитељица му рекла да по таквој врућини треба да скине јакну, да би се Луис правио као да је није чуо. Није реаговао на све нестрпљивија наређења учитељице, па је на крају добио прутом по длановима. Овде морам да додам да је учитељица Хупфауер била дивна особа, која је, упркос томе што је држала наставу за четири разреда истовремено, успевала да нам пренесе знање, одушевљење, знатижељу и самоувереност. Прут је у то време био стандардно средство у одгоју деце и никоме није сметао. Нисмо видели ништа чудно у томе што су нас, када нешто скривимо, терали да клечимо на степенику пред катедром или, ако баш забрљамо, на цепаници. Луис и даље није хтео да скине јакну, па смо сви у кабинету, око двадесет шесторо деце, дечака и девојчица између шест и десет година, чекали шта ће даље бити. Од тога му је било само теже, па крену нечујно да плаче. Од тишине његовог плача и дан-данас ми се стегне срце. Напослетку је Луис скинуо јакну, испод које је носио једину кошуљу коју је имао. Била је толико испрана и излизана, да је све до надлактица била у дроњцима. Учитељица и сама бризну у плач и поново му навуче јакну.
Учитељицу Хупфауер сам поново срео тек недавно, седамдесет година касније, на годишњици матуре у Захрангу. Тад се већ другачије презивала због удаје, а у међувремену је постала и удовица. Али чак и са преко деведесет година, и даље је била безусловно срдачна и пуна ентузијазма. Док сам био дете, она је увек веровала да ће мој живот бити посебан, што ми је мајка више пута потврдила, када сам већ био одрастао. Притом у детињству код мене ништа није указивало ни на шта неуобичајено, осим можда у негативном смислу. Био сам тихо дете, пре би се рекло затворено, склоно бесу, у извесном смислу опасно по окружење. Могао сам дуго да седим изгубљен у мислима, настојећи да разумем, на пример, зашто је 6 помножено са 5 исто што и 5 помножено са 6. И, то је важило за све: 11 пута 14 даје исти производ као и 14 пута 11. Зашто? У бројевима се крила нека законитост, коју задуго нисам могао да разумем, све док је нисам визуализовао. Замислио сам прво правоугаоник и у њему 6 редова од по 5 камичака, па га затим у глави окренуо за деведесет степени – и одједном је принцип био очигледан. И данас осетим узбуђење код питања из области чисте математике, као, рецимо, код Риманове хипотезе о дистрибуцији простих бројева. Ништа, ама баш ништа ми ту није јасно, јер ми фали алат за разумевање математике, али верујем да је то најзначајније од свих отворених математичких питања. Пре неколико година имао сам прилику да упознам вероватно највећег живог математичара, Роџера Пенроуза, и тада сам га упитао како приступа математичким проблемима – помоћу апстрактне алгебре или с неком врстом визуализације. Рекао ми је да се искључиво служи визуализацијом.
Него, још мало о мом детињству. Као дете, имао сам нешто мрачно у себи. Иако се тога не сећам, изгледа да сам знао да ударим са каменом у руци, и то не једном, тако да је мајка почела да брине. Био сам повучен у себе, тих, али се нешто у мени кувало, било је у мени нечег што је давало повода бризи. Морала је да се деси катастрофа у породици да бих успео коначно да обуздам свој бес. Биће да сам имао тринаест или четрнаест година, живели смо тад у Минхену, када је избила свађа између мене и старијег брата Тила. Као браћа смо увек имали безуслован однос, тако је и данас, што не значи да се некад нисмо грозно свађали, па и тукли. Било је то природно и прихватљиво. Али у једној жестокој свађи која се, ако се добро сећам, тицала тога ко ће пазити нашег хрчка, толико сам се разбеснео да сам на брата насрнуо ножем. Први убод је завршио у дну длана, којим је покушао да се заштити, а други у бутини. Соба је била пуна крви. До дубине душе сам осетио ужас над самим собом. Моментално ми је постало јасно да се морам променити, одмах, без одлагања, што је подразумевало ригорозну дисциплину. То што се збило било је просто превише страшно. Изазвао сам највећи могући потрес, који је могао да упропасти целу породицу. Заседао је наш мали породични савет и одлучио да, након што се при пажљивијој провери испоставило да ране нису биле истински опасне, брата не водимо у болницу да га погледа лекар, јер би то свакако довело до даљих испитивања од стране полиције. Завили смо ране и почистили крв с пода, потпуно потресени. До дана данашњег то ме сећање потреса до сржи. Будући да му ране од ножа нису биле зашивене, Тилу се и сада јасно виде ожиљци. Ја сам се након свега довео у ред, уз апсолутну самодисциплину. Од тада добар део мог бића и није ништа друго до гола дисциплина. Али између Тила и мене неизоставно постоји нека сирова, често шаљива грубост, због које се људи са стране чуде нашем иначе блиском односу. Пре неколико година организовали смо породично окупљање на шпанском приморју, где је брат у то време живео. На његов позив смо провели дивно вече у рибљем ресторану, где ме је Тил, седећи поред мене, загрлио док сам гледао шта да наручим из јеловника. Поче нешто да се дими, крену ми неко пецкање по леђима, а онда наједном схватих да ми је кошуљу запалио упаљачем. Стргох је са себе, на опште запрепашћење присутних, али нас двојица смо се од срца смејали шали, коју нико од њих није могао да разуме. Позајмили су ми мајицу да имам шта да обучем, а црвенило по кожи леђа расхладили смо просеком.
