Из часописа Кинотека преносимо завршни део фељтона посвећеног култном немачком и европском редитељу, Вернеру Херцогу. Фељтон се састоји од одломака из његове интригантне књиге мемоарске прозе, Свако за себе, а Бог против свих (Red Box, 2024), кроз коју можемо завирити у интимни свет аутора и упознати се са његовим унутрашњим конфликтима, као и промишљањима о универзалним питањима људског постојања. Вернер Херцог спада у оне ствараоце чији су живот и уметност неодвојиво испреплетани, који кроз своја дела непрестано испитују дубину сопственог бића, али и људске егзистенције уопште.
Истина океана
У лавиринту успомена често се питам колико су подложне променама, шта је кад било битно и зашто их толико испари или поприми другу нијансу. Колико има истине у нашем сећању? Питањем истине бавио сам се у свим филмовима. Данас се то питање намеће свакоме од нас, зато што на интернету остављамо трагове, који после живе неким својим животом. Питање лажних вести пробило се у први план, јер је постало јасно да у огромној мери обликују политичке процесе. Фалсификата је, међутим, било од када постоје писани записи. Један египатски фараон хвали се на рељефима великом победом над Хетитима, а ми данас поседујемо текст мировног споразума који је склопио са непријатељем, одакле произилази да је исход битке био нерешен. Имамо лажне Нероне, који су, после смрти римског цара, са великом свитом ујахали у Малу Азију и северну Грчку. Ту су и фасаде Потемкинових села, постављене да задиве царицу Катарину Велику, која ће туда проћи бродом. Списак нема краја.
Од самог почетка сам се у раду сударао са чињеницама. Човек мора да их узме заозбиљно, јер имају нормативну снагу, али никад нисам осећао жељу да правим чисто фактографске филмове. Истина не мора да се подудара са чињеницама. Да није тако, телефонски именик Менхетна био би књига над књигама. Четири милиона бројева, сваки фактички тачан, сваки проверљив. Али, шта нам тај именик открива о било ком од десетина Џејмса Милера, који су у њему побројани? Број и адреса су тачни. Али, зашто Џејмс Милер сваке ноћи плаче пред спавање? Само поезија и песничка машта могу да открију дубљи слој, неку врсту истине. Ја сам јој наденуо назив екстатична истина. Морао бих још једну књигу да напишем да објасним шта тачно под тим подразумевам, па ћу зато овде само укратко скицирати. Читав живот се око тога спорим са заговорницима принципа „филма истине“, односно синема верите, који желе да полажу право на истину у документарном жанру у целини. Кажу да аутор филма мора потпуно да се склони, да буде као мува на зиду. Да је по њиховом, најбоље би било узети снимке са камера у филијалама банака. Ја нећу да будем мува, хоћу да будем стршљен који уједа. Синема верите је била идеја из шездесетих година прошлог века, а њене данашње представнике зовем просто „књиговођама истине“. Неки су се увредили и напали ме. Свим увређенима имам да кажем само једно: срећна Нова година, губитници.
Француски писац Андре Жид једном је записао: „Чињенице мењам да буду ближе истини него стварности.“ И Шекспир је рекао слично: „Највише истине има у поезији која највише вара.“ Дуго већ о томе размишљам. Најпростији пример је Микеланђелова скулптура Пијета на Тргу Светог Петра у Риму. Лице Исуса, скинутог са крста, изгледа као лице тридесеттрогодишњег мушкарца, док лице његове мајке изгледа као лице девојке од седамнаест година. Је ли Микеланђело хтео да нас слаже? Је ли хтео да превари? Да пласира лажне вести? Он се понео као и сваки уметник, не би ли нам открио дубљу истину оба лика. Ионако нико од нас не зна шта је истина, ни филозофи, ни римски папа, чак ни математичари. Ја истину не посматрам као звезду некретницу на хоризонту, него увек као делатност, као потрагу, покушај приближавања.
На почетку филма Лекције таме, о запаљеним изворима нафте у Кувајту с краја Заливског рата, навео сам цитат Блеза Паскала: „Васељена ће умрети као што је и створена – у величанственој лепоти.“ Није у питању политички филм о злочинима ирачких трупа Садама Хусеина, то се преко целе године у примитивној форми даје на телевизији сваке вечери. Мене је занимало нешто друго. Кад сам стигао у Кувајт, видео сам нешто далеко веће од тога: један догађај космичких размера, злочин против самог стварања. У читавом филму, који делује као реквијем, нема ниједног кадра у ком се наша планета може препознати. Филм се представља као нека врста суморне научне фантастике. Отуд и цитат на почетку – хтео сам да гледаоце одмах дигнем у висине, с којих их нећу спуштати до краја филма. Једино што аутор цитиране реченице није Паскал, француски филозоф познат по сјајним афоризмима о свемиру, него ја. Мислим да ни сâм Паскал не би лепше формулисао. И, још једна ствар: у таквим случајевима бих увек наговестио да сам нешто измислио.
Увек ме фасцинира како други људи доживљавају истину. Током снимања Фицгаралда, локална заједница Мачигенга Индијанаца, који живе дубоко у џунгли, тражила је, осим новца, и друге накнаде за своје услуге, као, на пример, стални медицински пункт, транспортни брод или, пак, подршку у напорима да се у катастру упишу као власници своје земље. Прво смо позвали геодету да изради карту са границама подручја, а потом смо са двојицом изабраних представника заједнице Шиванкорени отишли код перуанског председника, што је неколико година касније заиста и довело до признања њиховог права на земљу. Но, тада се у Лими десио један моменат, који ми је показао шта је „истина океана“. У селу Мачигенга Индијанаца било је спора око тога постоји ли заиста океан и да ли је, ако постоји, сва вода у њему слана. Док смо били на путу, двојица Индијанаца су свратили на обалу и, потпуно обучени, кренули да улазе у море. Кад су загазили до пазуха, стали су да пробају воду око себе, да виде каквог је укуса. Потом су напунили једну флашу и пажљиво је затворили, да је понесу кући у џунглу. То је био доказ: ако је вода у океану на једном месту слана, онда ће, као у великом казану, вода и на другим местима бити једнако слана.
Споро читање, дуго спавање
Моје фасцинације нису езотеричне. Све имају везе са фундаменталним питањима нашег идентитета, као код близнакиња, које бацају ново светло на претпоставку да је сваки човек уникат. Затим, читање знакова, као код Линеара Б, читање света, само је наоко искључиво, а заправо је својствено свим људима. Шта је, међутим, моја свакодневица? Ко су ми пријатељи? Шта је мој живот? Тешко ми пада да описујем самог себе, зато што имам проблем са огледалима. Гледам се у огледалу док се бријем, да се не бих посекао, али видим само свој образ, не и своју личност. Ни дан-данас нисам сигуран које су ми боје очи. Саморефлексија, гледање у сопствени пупак – то ми је изузетно непријатно. Но, неких свакодневних ствари сам ипак сасвим свестан и могу да их наведем. Оно што ми је заједничко са Фредом и Гретом је пажња коју посвећујем свом положају у простору у односу на друге. То нарочито примећујем кад сам изложен погледима великог броја гледалаца. Ако учествујем у некој јавној дебати, могу јасно да мислим и аргументујем једино ако ми саговорник седи с десне стране. Да ми седи слева, осећао бих се некако ишчашен. Слично је и са филмовима. Ко год са мном гледа филмове мора да седи десно од мене, иначе би нам заједничко гледање пресело. Најбоље видим екран кад сам мало улево од средишње осе, дакле благо окренут надесно. Мада, врло ретко идем у биоскоп. Не погледам више од три-четири филма годишње.
Живим у Лос Анђелесу. Лена и ја смо морали да одлучимо где желимо да живимо у Америци, а одговор се одмах наметнуо – у граду који је најрелевантнији. Лос Анђелес се повезује са површним сјајем и гламуром Холивуда, али одатле је, рецимо, кренуо интернет. Сви највећи сликари су прешли из Њујорка у Лос Анђелес, као и писци, музичари, математичари. Велики број Мексиканаца дао је сасвим нови полет музици и књижевности. Овде се дизајнирају електрична возила, а у јужном делу града се производе ракете за вишеструку употребу. Контролни центар за читав низ мисија у свемиру налази се северно одавде у Пасадени. Има и доста баналних ствари, које су кренуле одавде: аеробик, ролерблејдинг, разне секте. Могли бисмо до сутра.
Ипак, Лос Анђелес има и мрачну страну. Једном су ме, док сам давао интервју за Би-Би-Си, пред камером упуцали и нанели ми лакшу повреду. То доживљавам више као део локалног фолклора. Неколико дана касније случајно сам налетео на Хоакина Финикса, који је имао саобраћајну несрећу, и извукао га из преврнутих кола. Мислим да је пролазио кроз апстиненцијалну кризу и вероватно није требало да вози. Висио је наглавачке између отворених ваздушних јастука, одбијајући да ми преда упаљач, којим је покушавао да запали цигарету. Није био приметио да на све стране капље бензин. Нисам помињао овај инцидент док га и он сâм није поменуо у медијима.
Споро читам, јер често одлутам, јављају ми се слике и ситуације везане за прочитано, па се тек онда враћам на текст. Има књига, као што је Ходање Томаса Бернхарда, где ми је требало две недеље само да завршим први пасус. Почетак ове књиге толико ми је маестралан да никад нисам престао да му се дивим. Могу да читам само лежећи. То вероватно потиче отуд што у детињству, док сам живео са браћом и мајком у једној просторији, никад није било места за столом, али зато на поду – са јастуком под главом – било је места колико хоћеш. Радим брзо и без пауза, нисам склон бескрајним понављањима сцена. Зато са снимањем углавном завршим раније, око три или четири, мада сам знао да радим и до шест. Не могу да се сетим да сам икад радио прековремено. Ни у ком случају нисам радохоличар. Ноћних снимања се грозим, нисам ноћна птица. Сценарије пишем након што имам цео филм у глави, а углавном ми не треба дуже од недељу дана за један сценарио. Не треба ми ни мир, могу да пишем у бусу пуном људи или на игралишту, окружен бучном децом. Али увек ми је било битно да негујем сценарио као посебну књижевну форму. Сценарио за Кобра Верде почиње описом врућине и суше у бразилском залеђу: „Светлост блешти, убија; небо без птица; леже пси скапали од жеге. Метални инсекти луди од беса боду усијане стене.” Није баш типично за филмску индустрију.
Кад год могу, спавам дуго. Не сањам. То противречи доктрини да сваки човек толико и толико сати или минута сваке ноћи проведе у сну; ја сам живи доказ да није тако. Кад год да се пробудим, нисам сањао. Можда у просеку сањам једном годишње, а и тад само баналности, на пример да сам јео сендвич за ручак. Зато се по дану препуштам сањарењу, нарочито кад идем пешке. Проживљавам тада целе романе, али никад не губим правац. Кад се ујутру пробудим, осећам да ми нешто фали зато што нисам сањао, због чега сам можда и отишао у кинематографију, да компензујем филмом. Док сам одрастао, имао сам неколико драстичних епизода месечарења. Био сам у великом војничком шатору, са мноштвом кревета на расклапање јер није више било места у хостелу, кад сам кренуо да дрмусам брата Тила и да му говорим како треба да настави да гура барку мотком по Нежидерском језеру. Онда је он мене продрмао толико јако да сам се пробудио. Около мркли мрак, а ја сам до груди и даље био у врећи за спавање, па сам скакутао около, не знајући више где је моје место. Будио сам друге дечаке, ударајући успут у њихове кревете. Било је таквих епизода понекад и у зрелом добу. Дроге никад нисам користио. Култура дрогирања одувек ми је била одбојна. Мислим да ми не би ни пријало, са свим мојим унутрашњим немиром.
