Клинт Иствуд несумњиво је жива легенда америчке и светске кинематографије са две једнако богате и успешне каријере. Деценијама је популаран као глумац и цењен као редитељ, а два његова остварења из зреле фазе – „Неопроштено“ (1992) и „Девојка од милион долара“ (2004) донела су му награде Оскар и за режију и за најбољи филм.
Његов импресивни опус обухвата више од 60 улога, 38 режија, 42 пута је био продуцент, а неколико пута је радио и музику за своје филмове. За ретроспективу у Кинотеци, која се одржава од 15. до 20. новембра, одабрано је 18 наслова из дугог периода 1966-2004. године. То, међутим, није крај Иствудове каријере, јер је и након тога наставио да режира, а управо ове јесени и у нашим биоскопима играо је његов најновији филм „Чудо на Хадсону“.
Клинт иствуд је рођен 31. маја 1930. године у Сан Франциску у породици средње класе. Имао је типичну „америчку биографију“, радио различите послове на бензинској пумпи, као дрвосеча, спасилац, ложач у челичани, чистач базена док се после одслужене војске није усмерио ка глуми 50-их година у Лос Анђелесу. Започео је малим улогама у Б-продукцији, а праву шансу добио је са ликом каубоја у популарној телевизијској серији „Сирова кожа“ (1959) која је емитована у седам сезона.
На великом платну међународну славу стиче главним улогама у шпагети-вестернима редитеља Серђа Леонеа „За шаку долара“ (1964), „За долар више“ (1965) и „Добар, лош, зао“ (1966). Тајанствени, усамљени револвераш оштрог погледа, индивидулац, мужеван и маркантан постаје прототип многих каснијих Иствудових ликова – хероја или антихероја, али готово увек „чврстих момака“ који истерују правду. Такав је и његов шериф у филму „Шериф у Њујорку“ (1968) редитеља Дона Сигела, са којим је Иствуд основао продуцентску кућу Малпасо. Први филм који су продуцирали био је вестерн „Обесите га без милости“ (1968).
Дон Сигел и Клинт Иствуд на снимању филма „Dirty Harry“ (1971)
Уследио је Сигелов „Прљави Хари/Шкорпион убија“ (1971) чиме је започео серијал, са четири наставка (до 1988), о бруталном, немилосрдном, али интелигентном полицијском инспектору Харију Калахану. Тај лик му је донео статус звезде и дуго био његов алтер-его.
Исте, 1971. године Иствуд већ у зрелом добу дебитује као редитељ и то врло успешно са трилером „Језа у ноћи“, у којем је и играо главну улогу. У тој деценији режирао је, између осталих, два ревизионистичка вестерна – „Непознати заштитник“ (1973) и „Одметник Џози Велс“ (1976).
Чврсти момак био је и као затвореник у чувеном „Бекству из Алкатраза“ (1979), а жанровски распон проширио је неконвенционалном хумористичком улогом камионџије и уличног борца у комерцијално врло успешним филмовима „Како год окренеш, губиш“ (1978) и „Човек из Сан Фернанда“ (1980), затим као шеф циркуса у романтичној комедији „Бронко Били“ (1980), кантри певач у мелодрами „Човек из крчме“ (1982), пилот у трилеру „Ватрена лисица“ (1982)…
И на редитељском плану ради жанровски разноврсне филмове, од мејнстрим комедија као што су „Ружичасти кадилак“ (1989) и“ Новајлија“ (1990), преко биографије џез саксофонисте Чарлија Паркера „Бирд“ (1988), који му је донео награду Златни глобус, до драме „Бели ловац, црно срце“ (1990), инспирисане снимањем класика „Афричка краљица“ (1951) Џона Хјустона.
Свог првог Оскара добио је за режију неовестерна „Неопроштено“ у којем је играо главну улогу остарелог бившег револвераша. Тај филм је био номинован у чак девет категорија (међу којима и за најбољег глумца), а освојио је четири.
Велики биоскопски хит био је трилер Волфганга Петерсена „На линији ватре“ (1993) у којем Иствуд глуми федералног агента гоњеног комплексом кривице.
Међу многобројним успешним филмовима Клинта Иствуда је и мелодрама „Мостови округа Медисон“ (1995), у којем му је партнерка била Мерил Стрип.
Нову номинацију за Оскара донела му је режија трилер драме „Мистична река“ (2003), а пуну афирмацију доживео је са драмом из боксерског миљеа „Девојка од милион долара“, у којој му је партнерка била млада Хилари Свонк. Тај филм је освојио четири Оскара, међу којима за најбољи филм и најбољу режију.
У протеклих десет година режирао је филмове „Заставе наших очева“, „Писма са Иво Џиме“, „Замена“, „Гран Торино“, „Непобедиви“, „Други живот“, „Џ. Едгар“, „Момци из Џерсија“, „Амерички снајпериста“ и „Чудо на Хадсону“.
Критика истиче да су његови филмови чврсто жанровски утемељени и разноврсни, већина је изразито комерцијална, а само мањи део је дубоко личан, али је сваки обележен ауторском препознатљивошћу. У некима од њих показује и смисао за социјални ангажман, уз жестоку мржњу према неправди, а нежност према женама и деци, као и конзервативизам, који испољава и у приватном животу осведоченог борца за традиционалне вредности.
