Колекцију легата филмских уметника које чува Југословенска кинотека обогатио је први легат једног композитора, и то једног од наших најзначајнијих стваралаца на том пољу, Зорана Симјановића (1946-2021), који од 18. децембра може да се види у оквиру сталне поставке Кинотеке, у Узун Мирковој улици.
Симјановић је „досегао онај идеал ствараоца примењене музике да његове композиције буду у служби конкретних филмова, а да се у њима истовремено може препознати печат аутора“, истакао је директор Кинотеке Југослав Пантелић на свечаности поводом отварања легата, којој су, уз многобројну публику, присуствовали редитељи Горан Марковић, Слободан Шијан, Ђорђе Кадијевић, некадашњи директор Кинотеке Радослав Зеленовић…
Помињући да је Симјановићев опус толики да није лако ни само побројати све филмове за које је компоновао музику, Пантелић је оценио да је он „веома успешно одговарао на бројне филмске приче и редитељске поетике и да се изврсно сналазио у различитим жанровима“.
„Било да се ради о нежним или сетним темама, као што је она из серије „Грлом у јагоде” Срђана Карановића, која је у нашој колективној свести постала синоним за осећање носталгије, или из филма „Специјално васпитање” Горана Марковића, која одражава горчину тешког одрастања; било да се ради о динамичнијим и ведријим темама које позивају на плес, попут чувених композиција из Марковићеве „Националне класе” или „Балкан експреса” Бранка Балетића, креирао је музику која је једнако добро давала тон и емоцију филму, али пратила и његов идејни аспект“, рекао је Пантелић.
Како је додао, уз хит песму о Флојду, Симјановић је створио читав спектар композиција које прате животе јунака у главном граду и заједно креирају верну звучну слику Београда 70-их и 80-их година, али се сигурно кретао и кроз различита поднебља бивше Југославије. Његова музика нашла је свој израз и у свету Емира Кустурице – „Сјећаш ли се, Доли Бел” и „Отац на службеном путу”, као и у причама из руралних крајева – „Петријин венац” и „Вирџина” Срђана Карановића.
„Симјановић је у нашу кинематографију унео савременији музички израз, успешно је комбиновао различите стилове и кодове, па тако у његовој филмској музици проналазимо рокенрол, џез и друге модерне правце у сагласју с класичним или етно мотивима. Многе његове музичке теме дубоко су ушле у популарну културу, живећи свој живот и мимо филмова“, истакао је Пантелић.
Декан Факултета драмских уметности, редитељ Милош Павловић, осврнуо се на педагошки рад Симјановића као професора примењене музике, а затим и на новој Катедри за звук, у чијем је оснивању и учествовао, улажући у тај пројекат своје име и ауторитет.
„Симке, како су га сви звали, за мене је био легенда. Као дете сам слушао његову музику из филмова и серија. Када сам постао студент режије, он је већ био Енио Мориконе југословенског филма. Касније сам имао задовољство да будемо колеге на ФДУ и чак да радим неке мање форме с њим“, рекао је Павловић.
„Као професор није био лак, тражио је да се зна. Његова ерудиција, познавање и музике и културе, жеља да остави траг на младим људима који нису само уметници него су и академски грађани, била је видљива и за то му се захваљујем. ФДУ то носи и данас“, истакао је Павловић.
Шеф Катедре за снимање и дизајн звука Никола Кокотовић рекао је да су његов садашњи сарадник на катедри Драгутин Ћирковић и он били прва генерација којој је Симјановић предавао примењену музику. „Касније смо постали колеге. То је незаборавно искуство“, изјавио је Кокотовић.
Ћирковић је додао како су их његова предавања импресионирала и проширила им видике. „Према студентима је био фер, али строг. Код њега се знао ред. Када смо постали колеге сарадња је била течна и лака. Радио је много, није показивао знаке умора, као да је најмлађи међу нама“, рекао је Ћирковић.
Композитор и продуцент Немања Мусуровић, такође бивши Симјановићев студент, навео је тезу теоретичара музике и психолога Дерика Кука да је порекло свих значајних мелодија у корену успаванке, те оценио да је у том смислу Симјановићева музика „негде на ивици несвесног“.
„Као такав композитор, Зоран је оставио траг у колективном несвесном и тако постао део нашег идентитета. Његова музичка мисао била је наслоњена на колективне емоционалне обрасце који су улазили у то колективно емоционално сећање“, изјавио је Мусуровић.
Испричао је да је као мали био фасциниран музиком из серије „Грлом у јагоде” и певао је непрестано сатима, јер није желео да изађе из пријатног осећања које му је та музика стварала, а да је Симјановића први пут видео уживо на студентским протестима 1996. године и био одушевљен што је ту, што има исправан систем вредности.
„Касније у животу сам схватио да је питање бити на правој страни суштинско питање. Зоран је био на правој страни и као такав био у стању да помири балкански мол и англосаксонску традицију, компонујући музику која и када се ослања на етно мотиве и када се ослања на џез, блуз и друге правце, успева да у томе пронађе суштину, да та музика на исти начин комуницира и да постаје део нашег колективног несвесног. Он спада у ред уметника који су успели да помире велике културолошке супротности, па тако можемо да имамо и тему за „Петријин венац” и ону за „Националну класу” као део јединственог опуса“, истакао је Мусуровић, додајући да је Симјановић оставио за собом огромно дело, а није се хвалио колико много ради.
Кустоскиња Југословенске кинотеке Ирина Кондић изјавила је да је Кинотека јако поносна што је у своје окриље довела легат тако великог ствараоца као што је Зоран Симјановић.
„Овај легат смо планирали годину и по дана, јер је госпођа Љиљана Ерић Симјановић уступила озбиљан корпус музичког студија. У Кинотеку су пренети музички уређаји и инструменти. Ту су и велики број међународних и домаћих награда, личне ствари, обележја почетака каријере као клавијатуристе у рок бендовима, његове плоче и књиге“, рекла је Ирина Кондић. Како је додала, овај легат заузима посебно место, највеће у оквиру сталне поставке, која је сада проширена и на суседну просторију.
На свечаном отварању наступио је хор Колегиум музикум и одушевио посетиоце изводећи неке од најпопуларнијих Симјановићевих музичких тема за филмове.
