Хришћански празник Сретење Господње, од 2002. године прославља се као Дан државности Србије, у знак сећања на чувени Збор у Орашцу 1804. којим је почео Први српски устанак и процес ослобођења Србије од Османског царства. Исти датум у себи садржи и спомен на доношење Сретењског устава 1835. године у Крагујевцу, првог устава српске државе који, по многим својим карактеристикама, спада у ред најпрогресивнијих и најлибералнијих устава тог доба.
Значај Првог српског устанка за модерну историју Србије нема потребе много истицати; у суштини наша модерна историја њиме и почиње, без њега не би био могућ ни поменути Сретењски устав, на његовим тековинама градиће се и развијати српска држава, уз све историјске околности и промене које ће уследити у наредна два века. То је у сваком смислу револуционарни догађај који обједињује националну борбу за ослобођење и независност од империје, еманципаторске и државотворне карактеристике које се очитавају у изградњи првобитних институција, културе и образовања, те и класну димензију борбе потлачених слојева („сиротиње раје”) против угњетавача (испрва дахија, а касније и Османлија генерално). Нема много сличних примера у свету тог доба да је промена била тако свеоубхватна, коренита и да је у потпуности кренула „одоздо”, из народа чији је део био и врховни вођа устанка Ђорђе Петровић – Карађорђе.
Државни аудиовизуелни архив Србије Југословенска кинотека, у сарадњи с Филмским центром Србије, поводом обележавања Дана државности Србије, приказаће 14. фебруара на свечаној пројекцији два филма која се баве темом Првог српског устанка и личношћу вожда Карађорђа. То су играни филм „Карађорђе; или живот и дела бесмртног вожда Карађорђа“ (1911), у режији Илије Станојевића и документарни „Земља устанака“ (1954), у режији Љубише и Вере Јоцић.
Званично први српски дугометражни играни филм „Карађорђе“ с обзиром на своје место у историји наше кинематографије и теме коју обрађује носи посебну тежину и симболику. Снимљен је и приказан у Београду 1911. године, а прича о његовом настанку, нестанку и поновном проналаску, интересантна је толико да би се и о њој могао снимити филм.
Иницијатива је потекла од Светозара Боторића (1857–1916), трговца и хотелијера који је у кафани/хотелу „Париз” на Теразијама одржавао кинематографске пројекције, што је прерасло у први стални биоскоп у Србији. Изнајмљивао је филмове француске куће „Браћа Пате”, а касније се упустио и у продукцију. Ангажовао је мађарског сниматеља Луја де Берија (правог имена: Лајош Золтан Арпад Питролф), с којим је правио документарне филмове, да би с ангажовањем Илије Станојевића отпочео и продукцију играног садржаја.
Илија Станојевић (1859–1930), познатији као Чича Илија, био је позоришни редитељ, глумац и писац, који је већи део каријере остварио у Народном позоришту у Београду. На Боторићев позив, ухватио се укоштац с режијом играних филмова.
После Београда, „Карађорђе“ је приказиван по другим градовима у Србији, те у Сарајеву и Скопљу. Последње забележене информације говоре о пројекцији 1928. за наше исељенике у САД. Након тога, губи му се траг.
Тадашњи управник Архива, а садашњи в. д. директора Кинотеке Александар Ердељановић у разговорима с управником Филмског архива Аустрије Николаусом Востријем долази до назнака да би се у бечком архиву могао налазити један од наших најзначајнијих филмова. С тадашњим директором Кинотеке Радославом Зеленовићем одлази у Беч, где је то велико откриће наше филмске архивистике и дефинитивно потврђено.
Верзија коју сада имамо чини се кохерентном у погледу излагања приче, премда се местимично може осетити изостанак неких сцена (као што је Карађорђев боравак у Русији). Тој кохерентности, као и историјској контекстуализацији нове верзије, доприносе међунатписи које је Ердељановић осмислио за реконструисану и рестаурисану верзију.
Прича овог филма у општем тону не нагиње романтизацији, држи се онога што је о Карађорђу у историографији познато, а приказује и догађаје који говоре о његовој импулсивној и прекој нарави. Карађорђе је приказан као прави вођа, способан и непоколебљив, али без много улепшавања.
Детаљни опис и анализа сцена, као и кинематографских и техничких аспеката овог дела могу се прочитати у тексту Јована Марковића у фебруарском броју часописа „Кинотека“.
Филм „Земља устанака“ мање је познат, али је реч, како истиче Марковић, о занимљивом и успелом документарцу од 16 минута. Претпоставља се да је снимљен као нека врста пригодног и едукативног филма поводом 150 година од избијања Првог српског устанка. Међутим, вредан је пажње и по уметничким дометима и по личностима ауторског тандема. Љубиша Јоцић је био авангардни мултимедијални уметник који се превасходно изражавао кроз писану реч, а Вера Јоцић сликарка и пионирка наше послератне анимације.
Њихов филм о ропству Срба под Османлијама, устанку и несаломивом духу народа у тежњи да се ослободи, састоји се пре свега од снимљених кадрова уз војсовер нарацију која пружа историјски контекст, повезује слике у причу, али даје и својеврсни коментар с поетском/епском нотом. На визуелном плану филм се одвија на два нивоа, истовремено присутна, а то су снимци предела и споменика који подсвесно филм везују за тренутак у коме се приповеда и илустративни елементи, попут сенки и обриса историјских догађаја, који имају функцију евокације прошлости.
