Часопис „Кинотека“ у септембарском издању објављује интервјуе са глумицама Ксенијом Маринковић и Меримом Исаковић, есеј о филму „Казабланка“, текстове о збирци плаката у Архиву кинотеке, о новом издању књиге „Забрањени без забране“, о настанку капиталног издања Кинотеке „Филмски водич Београда“…
„Филмских уметника који нас напуштају све је више, те се подсећамо на значајна дела која су за собом оставиле величине попут Боба Рафелсона, Жан-Луја Трентињана, Реја Лиоте, Џејмса Кана, као и регионалних уметника оличених у једном од заштитних лица Београда Бранка Цвејића. Посебну целину представљају текстови о Јовану Јоци Јовановићу“, истиче у уводу директор Кинотеке Југослав Пантелић.
У есеју „Једна холивудска перфекција“, поводом 80 година од снимања филма „Казабланка“, Ана Марија Роси подсећа на неке од епитета који се везују за то ремек-дело светске кинематографије – најбољи, најгледанији, најцитиранији, најромантичнији, најтужнији. „Казабланка је филм који одзвања читавом историјом популарне културе. Он има драму и саспенс, духовитост и шарм, циничног антихероја, причу у којој све иде глатко и господски, има комедију и интригу, љубав и растанак“, пише ауторка о филму Мајкла Кертиза, с Хемфријем Богартом и Ингрид Бергман у главним улогама, а у свом тексту наводи и делове есеја Умберта Ека посвећеног „Казабланки“.
Ксенија Маринковић (Да ли сте видели ову жену?, 2022)
Једна од најбољих хрватских глумица Ксенија Маринковић саставила је за програм Мој избор листу омиљених филмова, али у интервјуу за „Кинотеку“ каже да се та листа повремено мења, зависно од тога које је теме у датом периоду опседају или какву врсту изазова тражи. Добитница две Златне арене у Пули – за главну улогу у филму „С оне стране“ (2016) и за споредну у „Нека остане међу нама“ (2010) – говорила је о томе како је у детињству прво заволела биоскоп као друштвени догађај, а касније почела да тражи филмове који ће је очарати. Добар филм, књига или позоришна представа значе ми одлазак у други свет који обогаћује мој, истиче Ксенија Маринковић, актуелна председница Друштва хрватских филмских радника.
У оквиру пројекта А1 Кинотека дигитално је рестаурисан филм „Нека друга жена“ (1981) у режији Миодрага Микија Стаменковића. Главну женску улогу у тој крими драми – младу наркоманку Лелу играла је Мерима Исаковић, глумица чији је звездани почетак прекинула тешка саобраћајна несрећа, а која је затим изградила успешну каријеру у области психологије. У интервјуу за „Кинотеку“ говорила је колико су је потресли судбина њене филмске јунакиње и уопште тема наркоманије, неуобичајена за ондашњу домаћу кинематографију, али и о дивној атмосфери на снимању, као и о значају процеса дигиталне рестаурације.
Поводом смрти Јована Јоце Јовановића, аутора култног филма „Млад и здрав као ружа“ (1971), Радиша Цветковић пише како „скоро сваки покушај одређења ко је заправо био Јоца Јовановић, и оцењивања вредности његовог филмског завештања, постаје мера опречних мишљења, озбиљних расправа, некада чак и свађа. Такав одјек у извесној мери говори о непредвидивости рецепције дела и лика једног посве несвакидашњег индивидуалца. Његова је филмска биографија необична, испрекидана, али Јоца никада није над тиме немоћно ламентирао иако је био изузетно оштећен. Трпео је вишедеценијску цензуру, што је увећавало жестину његове често бескомпромисне аргументације“.
Редитељу који је био „enfant terrible домаћег, тј. српског, заправо светског филма“ посвећен је и текст „Јован Јоца Јовановић или филмовање живота“ Николе Лоренцина. Аутор објашњава да „глаголску именицу филмовање ваља разумети дословно, непосредно: као поистовећивање филма с властитим животом; тачније, свој живот Јован је подвео под филм и за трајања тог живота све од живота даноноћно претварао у филм, и кроз чаробне светлости кинематографа градио сам живот“.
О недавно преминулом популарном и цењеном глумцу Бранку Цвејићу пише Маријана Терзин Стојчић: „Само великани, кажу, са сцене одлазе право у вечност. Са пробе у Југословенском драмском позоришту, у незаборав је отишао Бранко Цвејић, чувени Бане Бумбар, чије је приповедање о јагодама у грлу било и најславнија друштвена интима неколико генерација… Цвејић је, попут исписника глумачки стасалих у неколико „издања” југословенске и српске државе, имао лепу привилегију да се оствари у скоро 150 филмских и телевизијских улога, разноврсним продукцијама и жанровима“.
Чехословачки плакат за филм „Скупљачи перја“ (1967)
Архив кинотеке, осим филмског фонда као најважније колекције, чува и пратећу филмску грађу. Миља Јеленић у овом броју представља збирку у оквиру Фототеке коју чини 220.000 плаката за око 20.000 страних и домаћих филмова. У неким земљама била је пракса да и поред плаката производног предузећа ликовни уметници дистрибутерских кућа дају ново решење. У Фототеци се могу пронаћи плакати из чехословачког, пољског, совјетског, италијанског или немачког уметничког одељења, тако да за један домаћи филм постоји и до седам ликовних решења.
У рубрици Трагови на филму Јован Марковић пише о Бобу Рафелсону. Уз оцену да је његов „пионирски утицај на раздобље које називамо Новим холивудом – неупитан“, наводи да су „на вест о његовој смрти многобројни филмски критичари, теоретичари, али и аутори, осетили потребу да подсете на значај Боба Рафелсона као редитеља, али и као продуцента који је прилично допринео уметничком преврату у холивуду почетком седамдесетих“, а да га је Мартин Скорсезе „окарактерисао као кључну фигуру и као мост између две ере америчке кинематографије“.
Следи текст о новом издању књиге „Забрањени без забране“ Милана Никодијевића, коју је 1995. године објавила Југословенска кинотека. Ова збирка интервјуа у којима аутори црног таласа говоре о судбини својих „бункерисаних“ филмова, цензури, некадашњим приликама у кинематогафији и друштву уопште, одавно је распродата, а ново издање објавио је Филмски центар Србије.
Настављајући фељтон на основу књиге „Пријатељи драги, не заборавите ни старе филмове“ Жике Богдановића, часопис у овом броју доноси одломак о Орсону Велсу и „Грађанину Кејну“.
Капитално издање Кинотеке – књига „Филмски водич Београда 1944-1963“ Слободана Аранђеловића, предмет је личног осврта истраживача-сарадника Давида Кецојевића на изазове, тешкоће, али и велико задовољство током рада на првом тому тог свеобухватног увида у некадашњи биоскопски репертоар.
Рубрика Трагови на филму доноси текстове о недавно преминулим глумцима Жан-Лују Трентињану, о коме пише Бранислав Ердељановић, о Реју Лиоти и Џејмсу Кану из пера Ненада Беквалца, о Полу Сорвину, док о српском филмском тон-сниматељу Светиславу Ристићу Рилету (1929-2022) из личног угла пише његов рођак Бојан Ковачевић.
Септембарски број затвара рубрика Критика из прошлости која преноси текст Ранка Мунитића „Тобоже неозбиљне мрдалице“ – о филму „Тајванска канаста“ Горана Марковића, објављен 1985. у часопису „Око“.
Уз илустрације Мирославе Вуковић и Вука Попадића, ту је и велики број фотографија, међу којима и она из А1 Кинотека летњег биоскопа, на кровној тераси Дома Војске Србије, где је многобројна публика у јулу и августу уживала у пројекцијама под ведрим небом.
