Нови број часописа Кинотека доноси текстове о великанима домаћег филма Драгану Николићу и Милени Дравић, чији се Легат отвара у Југословенској кинотеци. Свој избор представља дугогодишњи телевизијски филмски уредник Роберт Немечек, док је рубрика Великани светског филма посвећена Кевину Спејсију, уметнику чије име данас носи одређени терет контроверзи.
Поводом недавне смрти Милоша Формана преносимо исцрпни разговор који је забележио Динко Туцаковић приликом посете чувеног редитеља Фесту 1987. године. Ту су и текст о глумцу Слободану Цици Перовићу, поводом 40. годишњице његове смрти, редовни прилози уз програме Нема среда и Документарни четвртак, истраживање Божидара Зечевића о вези између Станислава Винавера и авангардног филма и други интересантни текстови.
Имена ликова које је тумачио Кевин Спејси – Кајзер Созе, Френк Андервуд, Лестер Бернам, Џон Доу… још су познатија него његово, чиме се може похвалити само неколико изузетних глумачких талената, пише Мими Влаовић и оцењује: „Он је оштроуман и маркантан, карактеристичног гласа и погледа из ког се не може прочитати да ли је искрен и озбиљан или само манипулише својим саговорником. Приказао је празнину, испуњеност и недостатке људске душе као нико до сада. Међутим, ових дана, после више од тридесет година каријере, интриге о њему испливавају на видело и знатно штете перспективи његовог богатог талента“.
Наш најпознатији телевизијски филмски уредник Роберт Немечек уврстио је у програм Мој избор неме и филмове из 30-их и 40-их година 20. века желећи да представи нека заборављена ремек дела која је, како је изјавио у интервјуу за Кинотеку, још као дете гледао у Музеју у Косовској широм отворених очију. Ову листу описује као скуп визуелно снажних филмова које би морао да погледа свако коме филм није само пука забава. Басиста легендарне Поп машине говорио је и о свом односу према музици на филму, о љубави за филм ноар, о публици која занемарује филмску и музичку баштину…
Обиман интервју некадашњег управника Музеја кинотеке Динка Туцаковића са Милошем Форманом, објављен 1987. у Дуги, обухватио је мноштво детаља из живота и каријере славног чешког и америчког редитеља у периоду од готово аматерског филма „Конкурс“ до светског хита „Амадеус“ који му је донео другог Оскара. „Причу морате наћи у својој околини, и без тога нема правог филма. Ако је мала – мала је, ако је велика – велика је, али све док вас интересује и погађа – добра је. Увек почињете с причом и никад не знате где ће вас одвести њен почетак. Ако сте искрени, ако то истинито причате, онда се појаве и нека друга значења – то, без обзира шта ми хоћемо, постаје метафора“, говорио је Форман.
У Југословенској кинотеци 5. маја се за јавност отвара Легат Милене Дравић и Драгана Николића. О богатој каријери нашег највољенијег глумачког и брачног пара пише Зорица Димитријевић, истичући да су обоје, свако за себе, остварили изузетан филмски, позоришни и телевизијски опус, али су и заједно креирали нека незаборавна остварења у сва три медија. За допринос седмој уметности обоје су лауреати признања „Павле Вуисић“ за животно дело, а те и друге награде убудуће ће моћи да виде сви посетиоци новог здања Кинотеке.
„Прича о уметности Милене Дравић, њеном начину живота и њој самој јесте и огледало једног времена и мастер клас о томе како се чак и свакодневицом негују највеће људске вредности“, пише Тања Њежић, ауторка две монографије које су о великој глумици објављене поводом позоришних награда за животно дело Статута Јоаким Вујић и Добричин прстен. Уз низ занимљивих прича о упечатљивим моментима из каријере Милене Дравић, ауторка цитира њене речи: „У позоришту, на филму, телевизији веома је важно каквог партнера имаш. Мени је бог подарио Драгана као партнера и за живот и за посао. Не сећам се да сам с њим икада имала лоше искуство у послу. Све је текло хармонично, помагали смо једно другом. Он је био сјајан, велики партнер, знају то и колеге и колегинице. Наше су каријере текле одвојено, касно смо почели да помишљамо како смо можда могли и како је можда требало да више радимо заједно“.
Програм Нема среда представља Конрада Фајта, глумца са свим предиспозицијама „филмске звезде“ који је 1943, када је изненада преминуо од срчаног удара, са тек навршених 50 година, био на врхунцу професионалног успеха. „Иза њега је била 25-годишња каријера на филму са близу 125 одиграних улога, и дугачак развојни пут, који је водио од првих немачких експресионистичких филмова, преко класичних дела двадесетих, међународних копродукција, холивудског дебија крајем немог периода, до наступа у немачким, енглеским и француским звучним остварењима тридесетих, и напокон, прераног завршетка у филмским студијима Холивуда“, пише Александар Саша Ердељановић.
Документарни четвртак посвећен је продукцији у Краљевини Југославији, а Божидар Марјановић овога пута истиче Задругу за привредни филм „у чијој су продукцији настала нека од најлепших остварења српског документаризма између два светска рата“. Циљ Задруге, основане 1931. године, био је да се промовише југословенска привреда, пре свега индустрија и туризам. Старајући се да, како је наведено у једном рекламном проспекту, њени филмови „буду на међународној висини по режији, фотографији и тону”, Задруга је ангажовала најбоље ствараоце и филмска предузећа широм Краљевине, али је свакако најзначајнија њена сарадња с пиониром хрватске и југословенске кинематографије Октавијаном Милетићем и Артистик филмом, пише Марјановић.
У оквиру пројекта Vip Кинотека дигитално је рестауриран филм знаменитог црногорског редитеља Живка Николића „Лепота порока“, а рубрика Критика из прошлости преноси текст објављен у сарајевском листу Ослобођење 1987. године под насловом „Порок љепоте“. Критичар Ацо Штака након детаљне анализе закључује: „Укратко, ‘Љепота порока’ је пластично дочарани паноптикум наших нарави и навика, глупости и лоше савјести, заблуда и страхова. И при свему, дјело привлачно због своје умјетничке различитости од низа стандардизованих и махом немуштих остварења савременог домаћег филма. Николић на такав начин представља наше огољене душе, да му то мало ко може замјерити“.
У наставку Београдског филмоплова 1944–1963 Слободан Аранђеловић из своје књиге „Филмски водич Београда 1944–1963“, која ускоро излази из штампе у издању Кинотеке, препоручује филмове одабране за мајски програм. Међу њима су забавна и духовита романтична комедија са елементима социјалног приказа новинарског живота и проблема „Невеста се враћа кући“ (1935) Веслија Раглса, италијанска социјална драма Франческа Мазелија „Жена дана“ (1956), филм „Улични угао“ (1952) који је по причи Јана Рида режирала Мјуријел Бокс дајући кроз криминалистички заплет енглеску полицијску драму, тачније полицијски трилер.
Поводом 40 година од смрти великог глумца Слободана Цице Перовића о њему у рубрици Трагови на филму пишу Марко Мисирача и Иван Велисављевић. „Прославиле су га улоге усамљеника, немоћних, очајних и отуђених, ликова који у себи крију велику трауму, прећутану бол или притајени порив за самоуништењем“, истичу аутори и наводе три најцењеније и најпознатије Перовићеве улоге: проказаног и незапосленог информбировца Велимира Бамберга из филма „Буђење пацова“ (р. Живојин Павловић, 1967), бившег боксера Ђуке из филма „Вране“ (р. Гордан Михић и Љубиша Козомара, 1969), који са собом вуче дементну мајку и бави се сумњивим пословима, те сељака Ћиле из филма „Поход“ (р. Ђорђе Кадијевић, 1968), који у вртлогу Другог светског рата покушава да сачува једно теле.
Трагови на филму кроз текст Петра Михајловића подсећају на недавно преминулу Стефани Одран, једну од најзначајнијих француских филмских глумица 60-их и 70-их година прошлог века, на њену плодоносну сарадњу са тадашњим невенчаним супругом Клодом Шабролом и на улоге које су јој донеле светску славу у два остварења овенчана Оскаром за најбољи филм ван енглеског говорног подручја – „Дискретни шарм буржоазије“ (1972) Луиса Буњуела и „Бабетина гозба“ (1987) Габријела Аксела, у којој је остварила насловну и можда најупечатљивију улогу у каријери.
О недавно преминулом Роналду Лију Ернију пише Милош Јовановић истичући да овај амерички глумац и бивши официр маринаца носи титулу најпопуларнијег филмског војника, те да је „свој псовачки капацитет успео да преточи у једну од најнезаборавнијих улога модерног филма“ у лику старијег водника Хартмана у филму „Бојеви метак“ (1987) Стенлија Кјубрика.
Фељтон о Славку Воркапићу, „Југословену који је задивио Грифита и Чаплина“, наставља се разговором који је са њим водио Влада Петрић 1952. године. Теме су биле аматерски рад на филму Hollywood Extra и могућности експерименталног филма. „Јасно је да филмска техника користи уметнику да у потпуности реализује своје замисли. Али недостатак технике, с друге стране, нагони редитеља да управо маштом замени технику, да нађе решења чија ће вредност бити у њима самима и у њиховој пуној уметничкој снази“, говорио је Воркапић.
Нови број Кинотеке доноси и поглавље из књиге Божидара Зечевића „Српски авангардни филм“, посвећено Станиславу Винаверу и његовом доприносу српској филмској критици и теорији. „Винавер је непрекидно, озбиљно и стручно пратио и филмску уметност у распону од готово пет деценија. Нарочиту вредност има његов изузетан удео у промишљању појаве авангардног филма“, пише Зечевић те анализира Винаверов кратки есеј „Поетика кинематографа“ из 1920. године, који сматра „каменом темељцем авангардног или алтернативног филмског мишљења унутар српског културног становишта, а и шире, у европском и светском контексту“.
