У Југословенској кинотеци представљена је књига “Нација, жанр” Драгана Јовићевића, који даје преглед развоја филмских жанрова у Србији у протеклих 20-ак година, разматрајући питање да ли је с настанком нове државе настао и нови филмски жанр и, ако јесте, како он изгледа и која би била његова правила.
На садржај књиге, у издању Филмског центра Србије, упућује колаж на корицима у бојама српске заставе, састављен од три оригинална, нефилтрирана кадра из филмова „А.С. (25)“, „Афтерпарти“ и „Краљ Петар Први“.
О књизи су на промоцији 13. октобра говорили уредник издања ФЦС-а Мирољуб Стојановић, аутор Драган Јовићевић, филмски теоретичар, сценариста и редитељ Саша Радојевић и редитељ и сценариста Младен Ђорђевић.
Књига је конципирана у пет поглавља: „Рецепције жанра“, „Мапирање жанрова новог српског филма“, „Формирање националног жанра“, „Жанровска стремљења у новом српском филму“ и „Огледи о националном жанру“. Настала је као проширење и дорада докторске дисертације „Жанровска историзација и теоријско-жанровска проблематизација: српски филм од 1999. до 2009. године“, коју је Јовићевић одбранио 2016. на Факултету драмских уметности, под менторством др Невене Даковић.
Према оцени Мирољуба Стојановића, ова интересантна и значајна књига је „прва велика критичарска рекапитулација жанровских изданака српског филма од распада СФРЈ“, а њен аутор „плени ширином захвата, оштроумношћу опсервација и бескомпромисношћу у изрицању судова“.
„Пред нама је провокативна и промишљена књига, по методичности и систематичности једна од ретких у нашем филмском издаваштву. Показује да жанровско питање није до краја решено, а истовремено представља критичку ревизију новог српског филма која надилази жанровско питање“, изјавио је Стојановић.
„Једна од њених занимљивих проблемских равни је питање колико је могуће данас говорити о идентификацији између нације и жанра“, додао је Стојановић, подсетивши да у последњих неколико година Филмски центар Србије истрајно и системски инсистира на нечему што се зове национална тема, што је, према његовој оцени, изродило неке добре, али и неке не тако добре ствари.
Драган Јовићевић је изјавио да је рад на књизи био дуг и мукотрпан. „Настао је из мог активног промишљања филма с једне стране и с друге стране нечега што сам хтео да буде једна популарна наука“.
„Моја теза је да су се нација и филмски жанр помешали. Наша земља је у новијој историји неколико пута променила обличје, од 90-их до 2008. године, када је успостављен садашњи статус, мењала је границе, имена, а постоји теза да са рађањем нове државе у тој земљи настаје и нова умтност. Мене је интересовало колико је национални филм ту добио на актуелности“, рекао је Јовићевић.
Уз напомену да је жанр увек тешко дефинисати, поготово у постмодерно доба када долази до разних преклапања, оценио је да „на почетку 21. века филмови у Србији превазилазе границе жанра, бришу их и заправо многи аутори нису ни свесни правила појединих жанрова већ често оно што је тема фима проглашавају жанром за себе“.
„Тако су створени услови да се направе засебне класификације жанрова и да оне буду читане на другачији начин од онога што је традиционално познавање жанра, попут комедије, хорора, фантастике, мелодраме. Разматрао сам шта смо добили када су се разне националне трауме превеле у уметност филма“, изјавио је Јовићевић, те прецизирао да је „препознао три групације националног жанра и прогласио их транзиционим, егзистенцијалним и политичким филмом“.
Према његовим речима, „то су филмови где су аутори одустали од традиционалног приступа жанру и од самог бављења темом која се тицала нације у датом тренутку правили су засебне жанровске категорије“
„Касније долази до уситњавања, неки жанрови су се сами наметнули, као спортски филм или нови филм носталгије (као што је „Монтевидео“), појавили су се трендови, групе филмова, постколонијална генерација („Тилва Рош“, „Клип“), гаражни филм…“, рекао је Јовићевић.
Докторску тезу завршио је у време када је ФЦС раздвојио филмове по категоријама и по први пут увео конкурсе за национални филм и жанровски филм, те је решио да сачека са претварањем тезе у књигу, како би видео резултате тих конкурса.
„Појавили су се „Дара из Јасеновца“ и жанровски „Једини излаз“ који су моје промишљање на плану националног жанра учинили постојанијим. У неком тренутку сам морао да завршим књигу, а „Дара из Јасеновца“ ми се учинила као епско финале моје тезе“, закључио је Јовићевић.
Саша Радојевић је приметио да су, када је реч о националним кинематографијама, лаки за детектовање, на пример, румунски филм или ирански филм.
„За српски филм то тек треба да се види. Ми смо на путу да дођемо до тога шта би могао да буде идентитет српског филма“, изјавио је Радојевић.
Младен Ђорђевић је истакао да је управо због тога „Нација, жанр“ значајна књига.
„Мени је период последњих 30 година наше кинематографије деловао хаотично. Сад видим да постоји систем, видим које су тенденције и правци у савременом српском филму. Можемо да полемишемо, али у анализи мог опуса то је правилно препознато“, рекао је Ђорђевић.
На промоцији је било речи и о улози новинара и критичара у препознавању феномена и жанрова српског филма. Јовићевић је оценио да је током 90-их писање о филму код нас било конзистентније од домаће кинематографије. Књигу је посветио сећању на Борислава Станојевића и Александра Д. Костића.
Рецензенти књиге „Нација, жанр“ су др Хрвоје Турковић, др Невена Даковић и редитељ Милутун Петровић.
