Дугометражни играни филм „Време леопарда“ (1985) Здравка Велимировића биће приказан 2. јуна у сали „Макавејев“ Југословенске кинотеке, на 40 година од премијере тог остварења снимљеног у Африци, у југословенско-мозамбичкој копродукцији.

 


Ове године обележава се пола века од победе Мозамбика у борби за независност те земље од португалске колонијалне власти, што је и тема овог дела, снимљеног према идеји Лицинија Азеведа, касније награђиваног афричког редитеља и сценаристе. Уз њега, сценарио за ту ратну, друштвену и интимну драму потписују Луис Патрихим, књижевник Бранимир Шћепановић и редитељ Велимировић.

„Време леопарда“ је први филм у историји кинематографије Мозамбика. Сниман је на аутентичним локацијама, с глумцима и натуршчицима и црне и беле пути. Главне улоге играли су Армандо Лоја, Ана Мазу и Сантос Мулунго.


Кинематографија тадашње несврстане Југославије помогла је значајном екипом уметничких сарадника у којој су били сниматељ Душан Нинков, монтажер Марко Бабац и композитор Корнелије Ковач, док је сценограф био Жоао Маћадо да Граса, а асистент режије Сол де Карваљо, који је временом постао такође истакнути филмски аутор у својој земљи.


Сцене борбе су реализоване врло добро и сигурно, а темељна поставка да се као вође у сукобу нађу два друга из детињства вођена је са доста такта, па овај комуникативан филм може јасно пренети основне параметре мозамбичке борбе за слободу страном гледаоцу, оценио је у детаљној анализи Димитрије Војнов.

Продуценти су били Авала филм, ЦФС Кошутњак и Национални институт за кинематографију Мозамбика.


То је иначе био последњи играни филм истакнутог филмског аутора Велимировића (1930-2005), који је рођен на Цетињу, а већи део каријере остварио у Београду. У његовом опусу је 45 играних и документарних, дугометражних и кратких филмова – „Дан четрнаести“ (1960), „Лелејска гора“ (1968), „Дервиш и смрт“ (1974), „Доротеј“ (1982)…

„Време леопарда“ ће 5. јуна бити приказано и на универзитету SOAS у Лондону, обележавајући 40 година од премијере филма, 50 година независности Мозамбика, као и 20 година од смрти Здравка Велимировића. Тај догађај, организован у сарадњи са Уметничким удружењем Здравко и Ранка Велимировић, истовремено је омаж и прослава културног сећања кроз филм који „нуди снажну и поетску медитацију о колонијализму, пријатељству и револуцији“ док „испреплиће личну историју и политичку трансформацију у причи која је истовремено интимна и епска“.