Великан пољске и светске кинематографије Анджеј Вајда преминуо је у 91. години, оставивши иза себе више од 50 филмова међу којима се посебно истичу „Човек од гвожђа“, „Човек од мрамора“, „Канал“, „Пепео и дијамант“, „Дантон“, „Све је на продају“, „Катин“…
Вајда је 2000. године добио Оскара за животно дело, награду коју за истакнут допринос филмској уметности додељује Америчка филмска академија, а уз Федерика Фелиња и Ингмара Бергмана један је од тројице лауреата награде за животно дело Европске филмске академије.
Рођен је 6. марта 1926. године у Сувалки. Као врло млад придружио се пољском покрету отпора у Другом светском рату. После рата прво је студирао сликарство, а затим режију на Високој филмској школи у Лођу.
У дугој и плодној каријери, започетој раних педесетих година 20. века, режирао је 56 кратких, документарних и играних филмова. Вајда је и аутор на десетине сценарија, бавио се филмском продукцијом, а такође је режирао у позоришту.
Говорио је да “режисер треба да има душу песника и вољу каплара“. Његове главне теме биле су судбине људи у родној Пољској и кључни тренуци њене историје. Постао је познат по филмовима који су имали критички однос према тадашњим комунистичким властима, што му је донело статус дисидента у земљи, али и велико уважавање међу филмофилима и у интелектуалним круговима у свету.
За филм „Човек од гвожђа“ 1981. године добио је Златну палму у Кану. Та драма о почецима покрета Солидарност била је забрањивана у Пољској, те је приказивана на приватним пројекцијама и у црквама.
Ипак, „Човек од гвожђа“ је номинован за Оскара у категорији најбољи страни филм, исто као још три Вајдина остварења – „Обећана земља“ (1975), „Девојке из Вилка“ (1980) и драма из Другог светског рата „Катин“ (2007), о погубљењу 22.000 пољских официра међу којима је био и његов отац.
За филм „Дантон“ (1983), о једном од вођа Француске револуције, добио је британску награду БАФТА за најбољи страни филм и француску награду Цезар за најбољу режију.
И у позном добу био је активан. Пре три године реализовао је биографски филм „Лех Валенса – човек наде“, посвећен бившем пољском председнику и лидеру Солидарности, чији је и Вајда био активни члан.
Појавио се и на фестивалу у Гдињи, на премијери свог последњег филма „Повидоки“ (2016), о авангардном уметнику Владиславу Стрземинском кога су прогањали комунисти.
Вајда је умро у болници, због проблема са плућима, 9. октобра 2016. године.
