Амбасада Мексика у сарадњи са Југословенском кинотеком организује, у среду 12. новембра од 18.00 часова, бесплатну пројекцију филма „Педро Парамо“ (2024) Родрига Пријета, уз предходни разговор о истоименом делу великог мексичког писца Хуана Рулфа.
Деценијама се роман „Педро Парамо“ сматра једним од темељаца латиноамеричке књижевности. Роман Хуана Рулфа, објављен 1955. године, трансформисао је мексичку нарацију и оставио дубок траг у латиноамеричкој књижевности. Роман, са својом спектралном атмосфером, фрагментираном структуром и истраживањем смрти, учинио је Комалу, град у коме се радња одвија, универзалним симболом сећања на живот и смрт.
Прва филмска адаптација настала је 1967. године, у режији Шпанца Карлоса Вела, а сценарио су написали Карлос Фуентес и Мануел Барбаћано Понсе. У главним улогама су Џон Гевин и Игнасио Лопес Тарсо, а ова верзија се определила за трезвену, театралну и дубоко меланхоличну естетику. Сниматељски рад Габријела Фигероа је забележио пустош Комале, док су намерни темпо филма и дијалог верни оригиналном тексту и настоје да сачувају Хуан Рулфову поетску доследност.
Филм се суочио са критикама због тешкоћа у преношењу наративне сложености романа. Мноштво гласова, временски скокови и двосмисленост између живих и мртвих показали су се изазовним за преношење на екран. Упркос томе, ова верзија остаје оријентир мексичке кинематографије, цењена због поштовања духа дела.
Више од пола века касније, сниматељ Родриго Прието – чест сарадник Мартина Скорсезеа и Алехандра Гонзалеса Ињаритуа – прихватио је изазов да режира нову адаптацију за Нетфликс. Објављена 2024. године, ова верзија садржи глумачку поставу коју предводе Мануел Гарсија-Рулфо, Теноћ Уерта, Илсе Салас и Мајра Батаља, а одликује се визуелном амбицијом и структурном верношћу тексту.
Према неким специјализованим часописима, Прието се определио за суморну и стилизовану естетику, са уметничком режијом која евоцира рурални и сабласни Мексико Хуана Рулфа. Филм задржава многе дословне дијалоге и поштује наративну фрагментацију, а добио је помешане критике.
Обе верзије – она из 1967. и она из 2024. – потврђују да „Педро Парамо“ није роман који се лако може адаптирати. Његова снага лежи у ономе што је остало неизречено, у ономе што се интуитивно наслућује, у ономе што се памти. Ова два филма тумаче оригинално дело кроз своје језике и контексте. Први, као сведочанство једне кинематографске ере; други, као покушај реинтерпретације класика за нове генерације. Оба нас позивају да се вратимо роману, да ослушнемо одјеке Комале.
