Изложба о Светиславу Ивану Петровићу, европској глумачкој звезди у међуратном периоду, отворена је 28. децембра у Југословенској кинотеци, а затим је приказан филм „Принцеза корала“ у којем је играо главну мушку улогу.
Овом приликом најављена је и књига о том дуго заборављеном глумцу српског порекла, који је рођен 1894. у Будимпешти, а умро 1962. у Минхену.
Директор Кинотеке Југослав Пантелић поздравио је многобројну публику у галерији у којој су Петровићеве фотографије изложене међу маштовито одабраним експонатима карактеристичним за међуратну епоху, док су на екранима приказивани инсерти из његових филмова.
Пантелић је истакао да је копија „Принцезе корала“ добијена из Бундес архива из Берлина, а да је сам Петровић учинио много да дође до реализације те копродукције Краљевине Југославије и Немачке, у режији Виктора Јансона 1937. године. Партнерке су му биле немачка глумица Хилде Сесек и, уз његово залагање, овдашња звезда Ита Рина.
Наиме, како је испричао Пантелић, годину дана раније, када је Немачка, иначе активна у копродукцијама, снимала овде „Оклопњачу Севастопољ“, откривено је да су сниматељи после филмских сцена снимали и војне базе. То је изазвало велики дипломатски скандал, тако да није било лако добити дозволу за неку нову копродукцију, али је Петровић ангажовао неколико утицајних људи, искористио своја познанства у Министарству спољних послова и дозвола је добијена.
Снимало се на острву Зларин, на одушевљење мештана поносних што их је, како су сматрали, филм прославио, додао је Пантелић, напомињући да филм није имао сјајне критике.
Велики српски писац Милош Црњански, у то време дописник из Берлина, писао је након немачке премијере да је добар у продукционом смилу, да су глумци остварили добре улоге, али да филм у целини нема велике домете. То је била и најпозитивнија критика, јер су после приказивања у Београду, у тадашњим биоскопима „Врачар“ и „Касина“, критичари били оштри, описујући га као лимунаду.
Петровић је и после Другог светског рата долазио у Југославију, снимио је прву копродукцију нове државе са неким са запада, а била је то Западна Немачка (Далматинска свадба, 1953.), али је тај филм забрањен, рекао је Пантелић.
Што се тиче „Принцезе корала“ директор Кинотеке је поменуо идеју о римејку, можда опет у копродукцији са Немачком.
На отварању изложбе званицама се обратио и Стеван Јовичић, некадашњи дугогодишњи управник Архива кинотеке, који је најавио књигу о Светиславу Петровићу.
Дуго сам се бавио његовом импресивном каријером и личношћу. Онда су ме притисле године и књига је остала недовршена, па сам замолио Југослава Пантелића да будемо коаутори и да је завршимо. Мислим да ће бити веома интересантна и да ће открити лик једног нама непознатог човека, рекао је Јовичић.
Како је додао, о Петровићу му је давно причао новинар и филмофил Воја Ђорђевић. Једном су заједно на Теразијама видели гужву због дочека америчког глумца Роја Тиниса, а Ђорђевић је рекао: Није то ништа. Када је долазио наш Светислав – цео Београд је ишао за њим.
Јовичић је поменуо и предратни текст Боже Николића из Нице о томе како нико не гледа Рамона Новара и Рудолфа Валентина, већ се сви окрећу за нашим Светиславом.
Међутим, није имао прођу код нас. У Кинотеци смо га волели Филип Аћимовић и ја, покушавали смо да га прогурамо, али га тадашњи директор Владимир Погачић није ценио, присетио се Јовичић.
Према његвоим речима, Петровић је увек истицао да је поносан на своје српско порекло и мађарско држављанство. Био је и изузетно добар, добронамеран човек. Нажалост, остао је без обе отаџбине, јер је као полиглота, а да би преживео, после рата радио за Слободну Европу, тако да су га се одрекле социјалистичке Југославија и Мађарска.
Петровић је био и познати спортиста, атлета. Висок и леп мушкарац смеђе косе и плавих очију као глумац био је љубавник словенског типа, успешно је прешао из немог у звучни филм, играо у 120 филмова, од којих у 90 главне улоге, али је касније пао у заборав јер филмови и жанрови у којима је он радио нису више били интересантни, рекао је Јовичић.
Уочи пројекције „Принцезе корала“ публици се обратио садашњи управник Архива кинотеке Александар Саша Ердељановић, истичући да је Петровић играо у мађарским, аустријским, немачким, француским, шпанским и америчким филмовима.
Говорио је више језика, али енглески са акцентом и због тога није могао да успе у Америци, а био је предвиђен да замени Рудолфа Валентина јер је поседовао физичку привлачност и притом био мужевњи од Валентина. Често је играо официре, племиће. Изванредно је певао и почетком звучног филма често је играо у оперетама. Био је и виолиниста, навео је Ердељановић.
Како је рекао, Петровић је био и пионир копродукција. Долазио је неколико пута, покушавајући да анимира овдашње политичаре и индустријалце да се крене у снимање копродукционих филмова у Краљевини Југославији, посебно са Немачком. Тамо је снимио чак око 40 филмова, али је на време отишао када је кренуо рат и вратио се у родну Мађарску, додао је Ердељановић.
