Један од водећих светских редитеља и кључних фигура француског новог таласа Жан-Лик Годар преминуо је 13. септембра у Паризу, у 92. години.
Годаров дебитантски дугометражни играни филм „До последњег даха“ (1960) постао је симбол новог таласа, који је крајем 50-их и током 60-их година прошлог века радикално променио поглед на филмску уметност у свету. Међу његовим најпознатијим остварењима су филмови управо из тог периода – „Презир“, „Живети живот“, „Луди Пјеро“.
Жан-Пол Белмондо, Џин Сиберг и Жан-Лик Годар на снимању „До последњег даха“
Француско-швајцарски филмски редитељ Жан-Лик Годар рођен је 3. децембра 1930. у Паризу. Током дуге и богате каријере експериментисао је новим начинима причања приче и стварања филмова, а његов рад утицао је на читав низ млађих генерација филмских уметника.
Годаров опус обухвата око 130 играних, документарних, кратких и телевизијских филмова.
Клод Шаброл и Жан-Лик Годар у редакцији часописа „Филмске свеске“
На почетку каријере писао је критике за чувени часопис „Филмске свеске“ (Cahiers du Cinéma). Из његовог раног периода истичу се краткометражни филмови „Кокетна жена“ (1955), „Шарлота и Вероника“ (1959), „Шарлота и њен Жил“ (1960).
Након успеха „До последњег даха“, уследили су „Прича о љубави“ (1961), „Жена је жена“ (1961), „Седам смртних грехова/Лењост“ (1962), „Живети живот“ (1962), „Мали војник“ (1963), „Рогопаг/Нови свет“ (1963), „Карабињери“ (1963), „Презир“ (1963), „Удата жена“ (1964), „Необична банда“ (1964), „Луди Пјеро“ (1965), „Алфавил“ (1965), „Мушки род, женски род“ (1966), „Made in USA“ (1966), документарни филм „Далеко од Вијетнама (Прича око камере)“ (1967)…
Годар је активно учествовао у студентским протестима 1968. године. Филм је постао његово оружје у борби против система – „Кинескиња“ (1967), „Викенд“ (1967)… Предлагао је идеалистички филм који ће пролетаријату омогућити добијање средстава за производњу и дистрибуцију. Настојао је да прави филмове који су били супротни од холивудске продукције.
Током 70-их година окреће се експерименталном филму, а 80-их прави филмове за широку публику, с великим глумачким звездама, да би се деведесетих вратио експерименталном филму. Радио је и у позним годинама – „Збогом језику“ (2014), документарац „Књига слика“ (2018).
Снимио је и телевизијски серијал „Histoire(s) du cinéma“ – историју филма на филму која се бави посредно и историјом 20. века. Тај филмски есеј састављен је од визуелних, звучних и текстуалних цитата бројних филмова – од почетка кинематографије до краја 20. века.
Годар је још 1994. године снимио аутобиографски филм „JLG“ а његове биографије објавили су и Колин Макејб (Велика Британија), Ричард Броди (САД) и Антоан де Бек (Француска).
У Београду је недавно представљена књига „Жан-Лик Годар перманентни револуционар“ Берта Ребхандла, у преводу Николе Цветковића и издању Филмског центра Србије и куће Ултиматум. Та биографија славног редитеља дата је кроз његове филмове, а аутор књиге Ребхандл је у уводу истакао: „Жан-Лик Годар је фигура на граници између биографије и дела, између историје и писања историје, између субјективности и политике, између модерне уметности и дигиталног доба, кључна фигура филма као кључ за питања и теме 20. и 21. века“.
Годар је 2010. године добио Почасну награду америчке Академије филмске уметности и науке, али није присуствовао церемонији.
Међународна федерација филмских архива (FIAF) доделила му је 2019. године своју награду, која му је уручена у Лозани, у седишту Швајцарске кинотеке. Годар је награду посветио успомени на Ирис Бари (1895-1969), првој кустоскињи Филмске библиотеке (касније Одељења за филм) Музеја модерне уметности у Њујорку, која је била и један од оснивача FIAF-а.
