Нови број „Кинотеке“ доноси есеје о легендарном глумцу Џејмсу Дину, особеном редитељу Војиславу Кокану Ракоњцу и његовом филму „Зазидани“, чувеном филмском комичару Питеру Селерсу, текстове о циклусу „Истеривање злих духова“ с филмовима из Латинске Америке и о филмском и друштвеном феномену „Роки хорор шоу“.
Ту су и текст о филмској адаптацији романа Оскара Вајлда „Слика Доријана Греја“, приказ књиге „Слободан Шијан у огледалу критике“, нови фељтон на основу књиге Вима Вендерса „Пиксели Пола Сезана“…
Ден Тана и Емили Дорнер, унука Карла Малдена, на отварању легата Карла Малдена у Југословенској кинотеци, јуна 2016. године
Доскорашњи директор Кинотеке Југослав Пантелић препоручује и рубрику Критика из прошлости из пера Богдана Тирнанића, о домаћим филмовима који су приказани у Кану „а чију продукцију потписује Добривоје Танасијевић, познатији као Ден Тана, драги сарадник и пријатељ наше куће који нас је недавно напустио“. Уз велику фотографију Дена Тане на уводним странама подсећа се да је он био и члан Управног одбора Југословенске кинотеке и помогао да легат Карла Малдена постане део сталне поставке „Наш музеј филма“.
У овом броју могу се прочитати и текстови о фестивалу Док’н’ритам, као и извештај са изложбе радова Џејмса Камерона у Музеју филма у Торину.
Септембарско издање отвара текст Ане Марије Роси о легендарном глумцу Џејмсу Дину (1931-1955), који је са само три филма снимљена пре трагичне смрти у саобраћајној несрећи, постао филмска и попкултурна икона романтичног бунтовника и аутсајдера. „Једини глумац који је два пута постхумно номинован за Оскара, а имао несрећу што се чешће доказивало како је имитирао Марлона Бранда него што се препознавала његова глума“, пише ауторка, али наводи и Динове речи: „Нисам узнемирен поређењем, нити сам почаствован. Имам своју личну побуну против свега“. Занимљиве приче из његове биографије, специјално за овај текст, превела је Весна Прља из књиге „James Dean – The Mutant King“ Дејвида Далтона.
Кинотека је приредила ретроспективу филмова особеног и значајног редитеља Војислава Кокана Ракоњца (1935-1969), а часопис преноси есеј Милоша Ђурђевића „Парабола о зазиданима“ из зборника „Нови кадрови: скрајнуте вредности српског филма“. Аутор тумачи стваралаштво Ракоњца у светлу егзистенцијализма, апсурда и употребе параболе, симбола и алегорије у креирању филмске нарације. Оцењује да је овај помало заборављени редитељ одступио од уобичајене форме неореалистичке нарације, као и да је у филму „Зазидани“ (1969) „својом сведеном параболичном опсеном, успео да пробије стеге класичних друштвених конвенција…, стилизујући однос главних ликова (затвореника и чувара) све до нивоа симбола“.
Кинотека наставља праксу започету филмским програмом „Африка кроз жанрове“, из маја ове године, а која се односи на представљање значајних остварења кинематографија земаља глобалног југа. Овог месеца у фокусу су филмови из Латинске Америке којима је, поред прогресивних друштвено-политичких идеја, заједнички и снажан естетски квалитет. Ауторка циклуса Дуња Кустурица у тексту „Истеривање злих духова“ представља шест остварења – из Боливије, Бразила, Кубе, Аргентине и Перуа – истичући да та дела „која красе различити стилови ипак обједињује једна иста ствар, а то је вера у правду отелотворена најпре кроз уметност“. Неке од тих филмова наша публика ће бити у прилици да види први пут.
Поводом сто година од рођења изванредног филмског комичара Питера Селерса (1925-1980) Аљоша Нумић представља карактеристике његовог глумачког израза као необични спој сведености и карикатуралности: „Ретки су глумци код којих се граница између имитације/карикатуре и аутентичности потпуно брише и још ређи они који на тој ивици умеју да ходају с толико духа и елеганције као што је то умео Селерс“. Нумић истиче како је он умногоме створио лик инспектора Клузоа, осмислио његову личност, костим, акценат, бркове, те од споредне улоге начинио заштитни знак читавог серијала, а такође како је маестрално тумачио три различита лика у фиму „Др. Стрејнџлав“ Стенлија Кјубрика.
Слободан Шијан на отварању легата Данила Бате Стојковића у Југословенској кинотеци, октобра 2024. године
Следи приказ репрезентативног издања „Слободан Шијан у огледалу критике“ (Филмски центар Србије и САНУ), које у три дела: „Визуелни експерименти. Филм. Књиге“, на чак 800 страница, обухвата текстове домаћих и страних критичара, теоретичара и новинара о стваралаштву великог филмског редитеља и мултидисциплинарног уметника. Шијан је лично сакупио текстове, фотографије и ликовне прилоге, направио избор и приредио врло садржајну и дивно илустровану књигу. Како пише Зорица Димитријевић, „културна јавност углавном зна да Шијан много и разноврсно ради, али сагледан овако у целини његов опус заиста задивљује, исто као и труд уложен да све то систематизује и приреди ову изузетну књигу“.
Љуба Тадић, Милена Дравић и Горан Паскаљевић на Канском фестивалу 1980. године
Рубрика Критика из прошлости преноси текст Богдана Тирнанића из 1980. године, уочи фестивала у Кану, тог „вечног сна наше кинематографије који се тако ретко претвара у стварност“, а на који су те године позвана два домаћа филма: „Посебан третман“ Горана Паскаљевића и „Дани од снова“ Влатка Гилића. „Посебан третман“ и претходни Гилићев филм „Кичма“, који је такође био у Кану, продуцирао је Ден Тана, а Тирнанић истиче колико је позитивно што се код нас појавио „тај надасве симпатичан човек, бучан и галантан, срдачан и говорљив…“, чија је „главна амбиција да се прослави као продуцент који ће освојити канску тврђаву филмовима произведеним у Југославији“.
Филм „Роки хорор шоу“ (1975) Џима Шармана обележава пола века од премијере. У то доба нису га прихватили ни гледаоци ни критичари, али је на поноћним пројекцијама у њујоршком биоскопу „Вејверли” пронашао своју публику и временом стекао култни статус. Ненад Беквалац описује како је снимана та адаптација мјузикла Ричарда О’Брајена, пуна „забавних и разиграних омажа и пародије С/Ф и хорор нискобуџетних филмова“ и како фанови стално оживљавају „Роки хорор шоу“, његову музику и костиме, те закључује да филм „има привлачност која превазилази генерације“ и да ни данас „не изгледа застарело“, поготово не по својим темама сексуалних слобода и родног идентитета.
У рубрици Књижевност и филм Софија Стојановић пише о екранизацији романа Оскара Вајлда „Слика Доријана Греја“ (1945) редитеља и сценаристе Алберта Левина. Подсетивши на есеје Ранка Мунитића о „чудовиштима која смо волели“, где је сврстао и Доријана Греја – „младића вечно младог и невиног лица чији портрет на себе прима све ожиљке старења и греха“, ауторка истиче да Левин већ у уводну шпицу ставља цитат: „душа, односно човек, у себи носи двоструки потенцијал, и Рај и Пакао“, а да уз ту главну идеју редитељ „додатно указује на суштинско преплитање живота и уметности и не пропушта прилику да филм обогати мета аспектом“.
Часопис најављује 10. фестивал музичког документарног филма Док’н’ритам, који се крајем месеца одржава у Кинотеци и на другим локацијама. Публику очекује 16 остварења из седам земаља. Међу њима су прича о легендарној музи „Ролингстонса” Анити Паленберг, документарно-анимирани филм о Влади Дивљану… Ивана Кроња је написала рецензије за два остварења која учествују на овом фестивалу. Према њеној оцени, „Андерграунд топ-листа“ (Хрватска, 2025, сценарио и режија Лидија Шпегар) је „дирљива етнографска белешка о месту музике у савременим обичајима сахрањивања“. Из филма „Човјек лавина“ (Црна Гора, 2025, режија Слободанка Радун), посвећеног Драгољубу Ђуричићу, Кроња цитира изјаву чувеног и прерано преминулог бубњара: „Кључ живота и сваког живог бића је ритам, јер свако биће има срце.”
О изложби „The Art of James Cameron“ у Националном музеју филма у Торину, где већ седам месеци траје необична поставка радова славног редитеља, али и сјајног цртача Камерона, пише Оливера Драгишић. Изложба обухвата више од 300 оригиналних цртежа, скица, слика, фотографија, снимака и различитих артефаката филма и „на известан начин представља аутобиографију испричану кроз Камероново стваралаштво, од његових дечјих радова до последњег филма који је снимио“. Поставка је осмишљена тако да се може видети како неки од познатих филмских ликова воде порекло још из његових раних цртежа.
У сарадњи са издавачком кућом Red Box часопис започиње нови фељтон, посвећен чувеном редитељу Виму Вендерсу. У књизи „Пиксели Пола Сезана“ први пут су скупљени текстови које је Вендерс написао о другим уметницима – онима чија су му дела блиска и која га дубоко дотичу. У првом делу фељтона, под насловом „Време са Антонионијем“, Вендерс пише како је упознао великог италијанског редитеља Микеланђела Антонионија 1982. године током фестивала у Кану и о њиховој сарадњи на филму „С оне стране облака“ (1995.)
