Ново издање „Кинотеке“ доноси есеј о чувеној глумици Хелен Мирен, која овог месеца пуни 80 година, интервју с Миомиром Петровићем – писцем романа „Дионизије 1941“, инспирисаног животом и стваралаштвом глумца Светислава Ивана Петровића, чији лик и дело Југословенска кинотека већ десетак година пажљиво негује указујући на његов значај и популарност у оквиру европске кинематографије, као и интервју с редитељем Игором Безиновићем о његовом дугометражном документарном филму „Fiume o morte!“.
Директор Кинотеке Југослав Пантелић препоручује и текстове о донекле заборављеној летњој комедији „Прва љубав“ (1970) Зорана Чалића, о изузетном остварењу „Бари Линдон“ (1975) Стенлија Кјубрика, као и о филмовима „Буђење у ужасу“ (1971) и „Рамбо“ (1982) недавно преминулог Теда Кочефа. Ту су и некадашње критике филмова „Двоје“ (1961) и „Дани“ (1963) Александра Саше Петровића, завршни део фељтона на основу књиге редитеља Вернера Херцога, као и приказ лондонске изложбе „Мерилин“.
У рубрици Великани светског филма наводи се да је Хелен Мирен од прве појаве у филму „Herostratus“ (1967) до ТВ серије „MobLand“ (2025) одиграла 151 филмску и телевизијску улогу. Има једног Оскара (за насловни лик у „Краљици“ (2006) Стивена Фрирса), пет Бафта и пет Еми награда, три Златна глобуса, два пута је била најбоља у Кану… О њеној породици и детињству, позоришној каријери у Краљевској Шекспировој компанији, а посебно о низу врло различитих улога (на пример, у Алтмановом „Госфорд парку“ или у детективској серији „Главни осумњичени“), пише Ана Марија Роси: „Уме да псује као морнар, али има префињене манире и стил којим као да сведочи своје патрицијско порекло. Њена прабаба по оцу била је грофица. Краљица Елизабета II јој је 2003. доделила титулу даме…“
Роман „Дионизије 1941: Могућа историја Ивана Петровића“ (Лагуна, 2025) преплиће фактографију, фикцију и мит о Дионису. Аутор Миомир Петровић у интервјуу за „Кинотеку“ говори о својој новој књизи која, према оцени критике, нуди читаоцима заводљиву студију о глуми, о дуалности људске психе и позицији уметника у вртлогу историје. „За Ивана Петровића сам сазнао преко активности Југословенске кинотеке“, изјавио је писац, иначе драматург и професор теоријских предмета на пољу театрологије и филмологије, наводећи да је Светислав Иван Петровић, рођен 1894. у Новом Саду, био први глумац са ових простора који је стекао интернационалну филмску славу. Каријеру је започео у Будимпешти. „То је било доба немог филма а он леп, стасит, заводнички тип“…
Миа Ћук и Радиша Цветковић разговарали су с Игором Безиновићем о филму „Fiume o morte!“ (2025), који је спремао десет година. Редитељ је изјавио да му је било важно да целу хронологију базира на фактографији и да причу о италијанској окупацији његовог родног града 1919. године „исприча из перспективе грађана Ријеке данас, јер је та прича већ много пута препричана из перспективе Д’Анунција и његових обожаватеља у Италији“. Безиновић сматра да је разлог што је филм тако добро примљен „то што те цијело вријеме на неки начин тјера да повијест интерпретираш кроз садашњост, а садашњост кроз прошлост. И рекао бих да је он на једној интелектуалној разини доста захтјеван и да те тјера да размишљаш, а на другој разини можеш га гледати и као неки забавни филм“.
О занимљивом, али данас слабо познатом филму који се дешава на Јадрану „Прва љубав“ (1970) Зорана Чалића пише позоришни редитељ Марко Мисирача. Након увода о низу „затурених“ филмова, „свачијих и ничијих” у некадашњој Југославији, наводи да је ова прича о младима снимљена у копродукцији предузећа из Београда и Приштине. Критика га је сасекла, али га је ондашња публика прихватила (имао је више од 174.000 гледалаца), а данас је „свакако занимљив као феномен духа времена“. Љубавни пар су играли Весна Малохоџић и Фарук Беголи, док је дозу хумора унео Миодраг Петровић Чкаља.
Поводом 50 година филма „Бари Линдон“ (1975) Стенлија Кјубрика, чија је дигитална 4К рестаурација имала недавно премијеру у Кану, а затим пројекцију на најзначајнијем фестивалу класичног филма Il Cinema Ritrovato у Болоњи, „Кинотека“ преноси једно поглавље из студије Дијане Метлић „Стенли Кјубрик: између сликарства и филма“ (Филмски центар Србије, 2022). Ауторка оцењује овај трочасовни спектакл, заснован на роману Вилијема Текерија (1844), као визуелно раскошно „дело ванвременске лепоте“. Кјубрик је имао 300 снимајућих дана (током 1973. и 1974.) и нестандардних осам недеља паузе, што су на његов захтев одобрили продуценти Warner Brothers. Планираних два и по милиона долара буџета нарасло је на преко 11 милиона, али је „историја кинематографије добила један од најлепше снимљених филмова о епохи 18. века“.
У рубрици Трагови на филму Софија Стојановић пореди два филма недавно преминулог редитеља Теда Кочифа – „Буђење у ужасу“ (1971) и „Рамбо“ (1982), који „на идејном плану комуницирају међусобно и стоје један наспрам другог, допуштајући да се у оквиру кинематографије једног аутора тумаче као својеврсно употпуњење“. Како објашњава, „оба наслова истражују питање бесмисла и суочавања с њим“, док „судбине двојице протагониста – Џона Гранта и Џона Рамба – испоручују две перспективе безнађа и беде постојања“.
Рубрука Критика из прошлости доноси текстове Слободана Новаковића о филмовима „Двоје“ (1961) и „Дани“ (1963) Александра Саше Петровића, који су део летњег програма Кинотеке. У време премијере драме и романсе „Двоје“ написао је: „Најзад, ево на репертоару једног домаћег филма коме критичар може да приступи са задовољством и страшћу, с љубављу и узбуђењем, да га анализира и испитује, да тражи скривени смисао његових метафора, да ужива у суптилности филмског језика и истинитој савремености ове приче“. „Дане“ је оценио као озбиљан и интересантан филм, „слободну визуелну метафору о релативности људског живљења уопште“ и као „филм чије су детерминанте искључиво поетско-метафизичке, а никако социолошке“.
У летњем издању „Кинотеке“ објављен је четврти, завршни део фељтона који је представио одломке из књиге мемоарске прозе великог немачког редитеља Вернера Херцога „Свако за себе, а Бог против свих“ (Red Box, 2024). У овом делу, под насловом „Споро читање, дуго спавање“, Херцог истиче: „Моје фасцинације нису езотеричне. Све имају везе са фундаменталним питањима нашег идентитета“.
Овај број доноси и приказ лондонске изложбе „Мерилин“, посвећене славној глумици Мерилин Монро. Како пише Братислав Михаиловић, то је био поп-културолошки догађај и месецима је привлачио пажњу јавности као интимна поставка која је публици приближила Мерилин, али и Норму Џин – „обичну” жену која се „скривала” иза иконе коју је обожавао цео свет. Изложено је 250 њених личних предмета из приватне колекције Теда Стампфера, немачког колекционара уметнина, аутора и фотографа, а пре свега изузетног познавоца живота и стваралаштва једне од најславнијих филмских плавуша свих времена.
