Новембарско издање часописа „Кинотека“отвара текст о недавно преминулом редитељу Здравку Шотри, а следе, различитим поводима, текстови о глумцу Љуби Тадићу, редитељима Живку Николићу и Фрицу Лангу, глумици Клаудији Кардинале.
Ту су и есеји о филмовима „Седам“ Дејвида Финчера и „Двоструки живот Веронике“ Кшиштофа Кјешловског, као и о циклусу „Горски цвет“ који представља филмске преступнике и антијунаке, затим приказ монографије о Жарку Лаушевићу и нови фељтон са одломцима из књиге „Кјешловски. Изблиза“.
„Здравко Шотра (1933-2025) живео је живот вредан сећања“, пише Маријана Терзин Стојчић о филмском и телевизијском ствараоцу који је преминуо ове јесени, а био је велики радник, искрен и упоран у тимском раду. Скроман и дружељубив, живео је да би радио. Оставио је око 120 остварења разноврсних жанрова и формата и великог комерцијалног домета. Многе глумце је буквално створио, пружајући им прилике, препознајући потенцијале и градећи с њима ликове који ће трајати. Није био „авангардан” режисер спреман за експерименте, али је имао истанчан осећај за причу и публику. Режирао је три најгледанија филма у новијој српској историји, која су прожета топлином, људскошћу и хумором.
„Да је био британски глумац, био би сер, сер Љуба Тадић. И то би му добро и тачно пристајало. А био је Србин по рођењу и осећању, али не по занимању. Волео је позориште и није био луд за филмом, а ипак је уписао близу две стотине филмских и телевизијских појава. Од 1956. до 1975. године освојио је четири Златне арене на Југословенском филмском фестивалу у Пули“, пише поводом 20 година од његове смрти Радмила Станковић. У тексту „Мудрији од својих улога“ преноси низ интересантних прича из каријере и живота Љубе Тадића, с којим је први пут разговарала као млада новинарка 1970. године, а последњи пут „две године пре него што ће отићи на неки ћилим, како је називао одлазак из живота“.
У пројекту А1 Кинотека недавно је дигитално рестаурисан филм „Чудо невиђено“ (1984) Живка Николића, а часопис доноси есеј о поетици тог значајног редитеља, из пера Страхиње Савића који је докторирао с дисертацијом „Наративни универзум Живка Николића“ (ФДУ, 2021). „О његовим филмовима говори се с надахнућем, али у сенци, тихо, као да је реч о религијским текстовима. За живота нападан, оспораван и недовољно признат, његов опус је јединствен пример орнаменталног модернизма, специфичног ауторског дијалога с архетипским наслеђем Балкана, не само Црне Горе“, пише Савић. Како додаје, Николић се бавио дубљим онтолошким темама и у филмовима говорио искрено о људима око себе.
Пре 135 година рођен је Фриц Ланг, мајстор режије чији се опус протеже од немачког експресионизма до филм ноара. „Са задивљујућом снагом режирао је 50-ак филмова, варирајући теме о судбини, кривици и освети, тј. друштвеној правди“, пише Ана Марија Роси. Рођен је у Аустроугарској, радио у Вајмарској Немачкој, а када су нацисти дошли на власт отишао у Америку. „Био је ретро и савремен у исто време. Наклоњен револуционарним техникама снимања, Немац с моноклом оставио је легендарне филмове у којима се борио против судбине“, истиче ауторка и наводи важне и занимљиве детаље о америчком периоду његовог рада из књиге интервјуа редитеља Питера Богдановича с Лангом из 1967. године.
Поводом 30 година од премијере филма „Седам“ (1995) Дејвида Финчера, за који се „може рећи да је један од најутицајнијих савремених филмова у криминалистичком или неоноар жанру, који није оставио траг само на наредна филмска остварења сличног усмерења већ и на читав талас телевизијских серија“, Јован Марковић анализира разлоге због којих је „Седам“ толико значајан филм да се „може назвати и модерним класиком“, па истиче да је Финчер „у поджанр филмова о серијском убици унео нове квалитете не само у погледу комплексности система који убица поставља већ и у приступу онтологији зла“.
У осврту на филм „Двоструки живот Веронике“ (1991) пољског класика Кшиштофа Кјешловског, Павла Бањац оцењује да његове јунакиње, а то су Пољакиња Вероника и Францускиња Вероник, „није тешко замислити као два покушаја (истог) живота“ и да у том случају предмети-подсетници у филму нису натприродне коинциденције, већ говоре да је „оно што јесмо истовремено увек и оно што нисмо (одабрали да будемо)“. Ауторка истиче да „редитељу штурог реализма“ Кјешловском није страна „тема могућности и немогућности, тема тензије између судбине и слободне воље коју прекидамо свесним и несвесним одлукама“.
О недавно преминулој глумици Клаудији Кардинале, која је готово случајно, као победница избора за мис, започела оно што ће постати импресивна и интернационална филмска каријера, пише Марјан Вујовић. Као њен први важан филм наводи „Проклету превару“ (1959) Пјетра Ђермија, уз којег је „почела да заиста учи занат глуме и да се пријатно осећа испред камере“, а чувени Фелини је написао да ће се „дуго сећати њене страствене интерпретације истинске људске трагедије”. Из богатог опуса Клаудије Кардинале у тексту се истичу њене сарадње са звездама попут Марчела Мастројанија и Жана Пола Белмонда, с великим редитељима као што су Фелини, Висконти, Серђо Леоне…
У рубрици Из личног угла Љупка Лазић се присећа својих интервјуа с Клаудијом Кардинале која је „свуда била омиљена и поштована због талента и раскошне лепоте, али и специфичног карактера и понашања антидиве“. Први разговор имале су пре више од 50 година у Риму, а временом су развиле пријатељски однос. „Била је прелепа, добра, хумана, топла, аутентична, само своја“, пише позната новинарка, која је својевремено успела да доведе Клаудију Кардинале у студио RAI Uno у Риму да се уживо укључи у програм ТВ Београд, потом посредовала да славна глумица дође на Фест…
Уз циклус филмова „Горски цвет“, о филмским преступницима, Дуња Кустурица истиче да је „љубавна прича између бандитизма и кинематографије дугог века“ и да су се „порив за слободом, пркосом и обитавање у свету изван закона, као вечита инспирација уметника, материјализовали кроз разне филмске форме“, а у њеном програму може да се осмотри како се то развијало – од француског поетског реализма, преко новог Холивуда до источноевропске кинематографије. Ауторка додаје да овај циклус, назван по надимку једног хајдука, представља „антиконформистичке јунаке који одбацују владајуће наративе и поредак, што их управо чини привлачним и неодољивим“.
Рубрика Са полица библиотеке доноси приказ књиге „Жарко Лаушевић монографија“ групе аутора, коју је приредила Радмила Станковић (издавачи Хипатиа и Филмски центар Србије, 2025). Изванредна монографија представља каријеру, стваралачке успехе, али и трагични усуд великог глумца и писца. Садржи три студије о његовом позоришном, телевизијском и филмском опусу, чији су аутори Александар Милосављевић, Бранка Оташевић и Маријана Терзин Стојчић, чак 60 текстова његових колега и пријатеља и богат избор фотографија, као и интервју-исповест Лаушевића из 2019. године за часопис Митровачке гимназије „Гимназијалац“.
Новембарски број часописа „Кинотека“ започиње фељтон који садржи одломке из књиге „Кјешловски. Изблиза“ (издавач RedBox, 2025) пољске ауторке Катажине Сурмјак-Домањске. То је прича о животу и стваралаштву једног од највећих пољских и европских редитеља Кшиштофа Кјешловског: од детињства у послератним годинама, обележеног болешћу оца, преко уметничког сазревања у бурним политичким временима и борбе са цензуром, до међународног признања и преране смрти.
