Новембарска „Кинотека“ се опрашта од диве српског глумишта Милене Дравић, док је на насловној страни објављена фотографија Карла Малдена, великог америчког глумца српског порекла, коме је посвећено и неколико текстова. Нови број подсећа на стваралаштво редитеља Живојина Павловића, а ту су и интервјуи са мађарским редитељем, оскаровцем Ласлом Немешом и са хрватским филмским теоретичарем Даниелом Рафаелићем.
Број отвара текст „Милена Дравић – Више од уметности“, у којем Татјана Њежић надахнуто пише о чудесним тренуцима проведеним са великом уметницом и изузетном особом, током писања две монографије и потом на промоцијама и путовањима са Миленом Дравић. „Мој живот заправо сажимају четири речи: људи, љубав, посао, радост – њене су речи које су ми прве пале на памет након што сам се прибрала од страшне вести“ о Милениној смрти, записала је Татјана Њежић.
Са Ласлом Немешом, добитником Оскара за најбољи страни филм за „Шауловог сина” (2015) разговарала је Сандра Перовић. На питање о његовом новом филму „Залазак сунца”, који се дешава у Будимпешти уочи Првог светског рата, одговорио је да би народ било које земље могао да оде на путовање с главном јунакињом и кроз њене очи открије комплексност тог света. „Филм захтева од публике да заборави на конвенције и кодове с којима се често сусреће. Али мислим да филм и треба да буде отворен према авантуризму и новим приступима“, рекао је Немеш.
У рубрици Великани светског филма објављена су три интервјуа о Карлу Малдену, добитнику Оскара за улогу Мича у филму „Трамвај звани жеља” (1951) Елије Казана, који је у богатој каријери снимио и један филм у Југославији – „Сутон” (1982). Косценариста тог филма Филип Давид сећа се Малдена као великог глумца, а часног и скромног човека, редитељ Горан Паскаљевић прича о односу међусобног поштовања које су успоставили током лепе сарадње, док Малденов пријатељ, продуцент Ден Тана истиче његову оданост српском пореклу. Сва тројица саговорника Зорице Димитријевић оцењују да је сасвим заслужено што Малден добија споменик испред зграде Југословенске кинотеке.
Један од најугледнијих филмских стручњака у региону Даниел Рафаелић у интервјуу за „Кинотеку“ каже да је листу за програм Мој избор саставио као филмофил, а не као теоретичар. „Срце је посредник, па сви ови филмови имају особно значење за мене“, истиче он и додаје да је добар филм „онај који те заувијек промени… с којим доживиш нешто што у животу никад не можеш… који те припреми на живот… који те научи шта је то естетика, који те учи суптилности и нијансама“.
У тексту „Наџивљење Живојина Павловића“, поводом 20 година од његове смрти, Маријана Терзин Стојчић подсећа на опус и личност уметника који је снимио 15 филмова и издао 32 књиге, био професор сценарија на Факултету драмских уметности и професор режије на Академији БК. „Био је ерудита, ренесансна личност 20. века, ничеовски изасланик у свету седме уметности – довољно за посебну поетику гледања на стварност. А та поетика је, уз храброст, била кључна за време црног таласа“, истиче ауторка.
Поводом дигиталне рестаурације филма „Петријин венац“ Срђана Карановића „Кинотека“ преноси критику из прошлости под насловом „Подсећање на трагедију“ аутора Милана Церовине, која је објављена у часопису за књижевност и теорију „Поља“ 1981. године.
Уз програм Нема среда Божидар Марјановић у тексту „Алан Двон – Последњи пионир“ пише о режисеру, сценаристи и продуценту који „са својом богатом, пола века дугом филмском каријером представља једну од најинтересантнијих личности у историји кинематографије“. Рођен у Торонту, у ирској породици, Двон је студирао и радио у Америци. „Уметник с бројним интересовањима, успео је да обнови антички и ренесансни идеал свестраног човека“, оцењује Марјановић.
„Кадар… Београд“ наслов је текста који прати програм Документарни четвртак. Маријана Терзин Стојчић даје преглед развоја кинематографије у Београду почев од краја 19. века, када је прве репортаже у главном граду Србије снимио Андре Кар. „Београд је био епицентар производње, али и незаобилазна сценографија за домаће ствараоце и незаобилазна мета за сниматеље из света“, пише ауторка, описујући низ документараца снимљених у Београду и о Београду све до последњих дана старе Југославије.
У рубрици Са полица библиотеке приказана је књига „Неиспричане приче“ Рајка Грлића. Славни филмски редитељ и сценариста представио се и као изузетан прозни аутор својеврсном аутобиографијом која у форми лексикона филмских појмова доноси епизоде из његовог живота, портрете интересантних људи које је сретао, описе необичних места и догађаја који су га инспирисали за замишљене, али до сада неснимљене филмове.
Рубрика Трагови на филму подсећа на стваралаштво недавно преминулих глумаца Скота Вилсона, Дадлија Сатона, Венантина Венантинија, као и филмског продуцента Рејмона Данона.
