Фестивал нитратног филма у Југословенској кинотеци 14. јуна приказује три занимљива остварења: мађарски „Сиријус“ (1942) у жанру научне фантастике, немачку ангажовану драму „Браћа“ (1929) и италијанску поратну драму „Забрањени Христос“ (1951), једини филм који је режирао познати књижевник и новинар Курцио Малапарте.
„Сиријус“ Акоша Д. Хамзе је први светски научнофантастични филм о путовању кроз време. То је адаптација приче Ференца Херцега, написане 1894, годину дана пре много познатијег „Времеплова” Х. Џ. Велса. Хамза, један од најплоднијих и најкомерцијалнијих мађарских редитеља током Другог светског рата, у овој забавној фантазији пружа занимљив спој већински костимиране драме с елементима романтичне комедије и мањински научне фантастике.
Снимљен с богатим буџетом, визуелно, костимографски и сценографски више него упечатљив, овај филм се пре свега памти по наступу и песмама водеће мађарске звезде оног доба Каталин Каради. На Нитрату 27 биће приказана дигитално рестаурисана копија у 4к резолуцији Националног филмског института Мађарске, настала као део европског програма „Сезона филмских класика“ 2024. године.
У свом дебитантском филму „Браћа“ редитељ и сценариста Вернер Хохбаум бавио се реконструкцијом штрајка у хамбуршкој луци с краја 19. века, недвосмислено нападајући капитализам и упозоравајући на опасност од нацизма. Као и у другим филмовима тог раног, „левичарског“ периода, Хохбаум је исказивао фасцинацију тешким животом радника у великим градовима, прљавим лукама, отрцаним баровима, борделима и кабареима, често кроз експресионистички стил, уз запањујући смисао да опипљиво представи атмосферу и расположење Вајмарске републике.
Штампа у Хамбургу у време премијере истакла је да је тај филм апсолутна новина у немачкој продукцији, јер је аутор „храбро кренуо стопама Руса и постигао оно што се ниједан немачки редитељ није усудио да уради, а то је да одбаци професионалне глумце и сними играни филм са аматерима… Најбоља и најупечатљивија ствар у овом филму није радња, већ његови ликови“.
„Забрањени Христос“ (1951), по сценарију Малапартеа, прати војника из Тоскане који се након Другог светског рата враћа из руског заробљеништва у своје село и сазнаје да су Немци стрељали његовог млађег брата, партизана, јер га је издао неко од мештана. Одлучан је да се освети, али после драматичног обрта одустаје, сетивши се Христове поруке да не убија. Дело готово барокног угођаја описује мрак у срцима људи у поратној Италији. Малапарте, који је у животу више пута мењао политичке ставове, у овим филму не прави само надгробну беседу против фашизма и нацизма, већ напада сваки облик тоталитаризма, укључујући совјетски, али и хришћанство, које је по њему сада лишено сваког смисла.
У белешци за ДВД Класик издање (2012) наводи се да би тај провокативни филм могао да се зове „Бог је мртав, као и Маркс“, те да Малапарте „на свој јединствен начин, снажно сведочи о дубокој моралној и политичкој трауми изазваној сукобом идеологија који је представљао Други светски рат“.
