Селекција 27. Фестивала нитратног филма за 15. јун обухвата немачку сатиру „Берлинска балада“ (1948), бајку америчке продукције „Плава птица“ (1918) и белгијски откачени хорор „Малпертуи“ (1971), а пројекције у сали „Макавејев“ Југословенске кинотеке почињу у 17, 19 и 21 сат.
Редитељ Роберт Штемле у „Берлинској балади“, адаптацији популарног кабаретског комада, исмева немачки милитаризам. Такозвани „обичан човек“ враћа се из лепе будућности у Берлин за време блокаде и рушевина након Другог светског рата. Поента овог циничног и саркастичног остварења је да је тај „обичан човек“ суочен с бирократским идиотизмом, свеприсутном несташицом, друштвеном хладноћом, политичким сукобима. Он наилази на себичност, мржњу и подлост кроз контакте с трговцима, проводаџијама, лепотицама из снова, демагозима…
Дело намењено пре свега публици у западној зони Берлина, једно је од најбољих у плодној каријери Штемлеа, започетој у доба нацизма, па изгледа да се овде посипа пепелом. Слично је и с главним глумцем Гертом Фребеом који је, упркос свом ангажману у доба нацизма, убрзо постао интернационална звезда. Играо је негативца у Џејмс Бонд филму „Голдфингер (1964), али и Југ Богдана у епу „Бановић Страхиња“ (1981).
Познати позоришни комад „Плава птица“ нобеловца Мориса Метерлинка имао је до сада четири екранизације, а за најбољу се сматра управо ова изабрана за Нитрат 27, у режији Мориса Турнера, француског синеасте који је најплодоноснији део каријере остварио у Америци. Ова бајковита прича на поетичан и симболичан начин говори о авантури двоје деце током потраге за плавом птицом среће, која може да помогне једној болесној девојчици да оздрави. Када јој на крају поклоне ту птицу и њих двоје доживљавају праву срећу.
Турнер је, у сарадњи с уметничким директором Беном Кареом, успео да комбинује шармантну наративну наивност са сликовном софистицираношћу која је у овој немој верзији користила боје, силуете, маштовите сценографије и костиме.
„Малпертуи“ редитеља Харија Кумела је, како се истиче у каталогу Нитрата 27, „ремек дело у свету недовољно познате белгијске кинематографије“ и „један од најоткаченијих, најчуднијих и најконтраверзнијих хорора свих времена“
Ова мрачна и комична прича препуна алегорија, метафора и митолошких асоцијација је адаптација истоименог готског романа Жана Реја. У филму се бришу границе сна и стварности и истражује сложеност идентитета сећања и људског стања. Тајне, прељубе и убиства дешавају се у рушевинама опатије обавијене маглом и лавиринтима ходника, што доводи до клаустрофобичног осећаја заробљености и оностраног страха. Уз ванвременску и халуцинантну редитељску визију Кумела и изузетну фотографију Герија Фишера, посебан печат су дали Орсон Велс, као кућни патријарх на умору и Сузан Хемпшир, која постиже „камелеонски“ прелаз између три различите улоге које игра у овом филму.
