У понедељак, претпоследњег дана 27. издања Фестивала нитратног филма у сали „Макавејев“ од 19 часова биће приказан један од најрепрезантативнијих програма овогодишњег фестивала када ће бити приказане ране бурлеске чувеног дуа Стена Лорела и Оливера Хардија (Станлијо и Олијо). Претходно је на програму грчка комедија „Само једном живимо“ (1958), а последњи филм вечери биће аргентинска драма и хорор „Црни вампир“ (1953).
Недавно су компаније FPA Classics и Blackhawk Films, користећи најразличитије изворе из многих архива дигитално рестаурисале тридесет филмова из периода 1927-28, односно из прве две године када је у свет комедије ушао најпопуларнији глумачки двојац, Станлијо и Олијо.
Мршави Стен Лаурел и дебели Оливер Харди су убрзо својим геговима и ексцентричним односом постали миљеници публике жељне разузданог смеха, па није чудно што их је Џорџ Стивенс, сниматељ многих њихових немих остварења и касније познати холивудски редитељ, назвао „дивним кловновима, али и хуманистима“.
На програму овогодишњег фестивала биће приказана четири филма, по два из прве две године њиховог стваралаштва, а чије копије Југословенска кинотека не поседује, нити су приказивани код нас. У питању су „Битка столећа“ Клајда Брукмана и „Пажња, морнари!“ Хала Јејтса оба из 1927, као и „Завршни ударац“ Клајда Брукмана и „Пали смо“ Леа Мек Керија, оба из 1928, који спадају у најуспешнија достигнућа Станлија и Олија.
Посебна занимљивост је да је гост фестивала, после учешћа од пре двадесет једне године, Серж Бромбер, познати историчар филма, истакнути колекционар класичних дела кинематографије, кроз некадашњу продукцију Lobster, а сада FPA , који је и један од најзаслужнијих за довршење овог капиталног пројекта рестаурације Лорелових и Хардијевих филмова. Још веће задовољство је и то да ће Серж Бромберг, као и прошли пут, лично клавирском пратњом обогатити гледање ових фантастичних и луцкастих двочинки.
Један од најистакнутијих грчких редитеља средином 20. века Јоргос Завелас снимио је по свом сценарију горку, али оптимистичку сатиру у чијем је центру новац, односно како он утиче на наше снове.
Главни лик је скромни благајник (изузетна улога Димитриса Хорна) који је приметио огроман вишак у књигама, кренуо код шефа да то пријави, али како је овај поново био груб према њему, одлучио је да новац задржи за себе. Све је потрошио на уображену лепотицу и завршио у истражном затвору. Док чека суђење, добија згодитак на лутрији, успева да врати проневерени новац и остаје му довољно за нови живот у Аустралији.
Уз добру забаву овај филм доноси и нека егзистенцијална питања: Ко не би волео да буде богат, има девојку из снова и живи „велики живот“? Колико би људи, ако им се пружи прилика, жртвовали своју искреност како би остварили жеље и живели снове?
Редитељ Роман Вињоли Барето, који је након фасцинантног ноара „Нека звер крепа“ (1952), деценијама био заборављен, а сада је од америчке и француске критике поново „извучен“ на светлост дана, дао је у судској и психолошкој драми и хорору „Црни вампир“ своју верзију легендарног немачког филма „Убица М“ (1931) Фрица Ланга – о болесном човеку који убија децу.
Пре Баретовог, снимљен је холивудски римејк „М“ (1950) Џозефа Лоузија. Како се оцењује у каталогу Нитрата 27, у Баретовом филму приступ компулсивном убици дат је на најпотпунији и најемпатичнији начин. Аргентински редитељ у први план ставља жене, две кабаретске певачице (једна убицу штити од зла, друга га грди и понижава), а импулсе убице паралелно повезује с неоствареним жељама истражног тужиоца.
Барето се фокусира на предаторску мушкост и женску рањивост, суптилно урањајући публику у емоционална и психолошка превирања изазвана злочинима црног вампира. Филм одликује и сјајна фотографија Анибала Гонзалеса Паза.
