Фестивал нитратног филма, чије је 27. издање у току у Југословенској кинотеци, доводи у Београд разноврсна остварења из целог света, па ће тако 9. јуна на програму бити јапански „Дворац од ветра и облака“ (1928), пољски „Страхови“ (1938) и италијанско-француски документарац „Индија“ (1959).
Редитељ Јамазаки Токо снимио је филм о древном Јапану, „блиставо, али и једно од ретких сачуваних дела жанра историјских филмова о самурајима (Ђидаји геки), из позног периода јапанске неме кинематографије“, истиче селектор Нитрата 27 Александар Саша Ердељановић. Како напомиње, фасцинантно кореографисане борбе антиципирале су сличне сцене из кунг фу филмова пола века касније.
Ова костимирана драма говори о младом самурају који не може да се ожени својом вољеном, о заверама унутар његовог клана, о сукобу између добра и зла, дужности и издаји. „Ипак, то је филм пун поезије и лепоте, с невероватним радом камере и дизајном, прелепим тонирањем и прецизно кореографисаним сценама борби. Апсолутни драгуљ!“, наводи се у каталогу Фестивала немог филма у Холандији, где је ово дело приказано прошле године. Сада је у Југословенску кинотеку стигло из Националног филмског архива Јапана.
Занимљиво дело „Страхови“ заједно су режирали дебитанти Еугенијуш Чекалски и Карол Шоловски, у такође дебитантској продукцији „Задруге филмских аутора“, према аутобиографском роману Марије Укњевске, некадашње играчице у ревијалним позориштима. Та неконвенционална филмска адаптација романа изазвала је скандал описом сиве свакодневице ликова блиских стварном животу. У Пољској су 30-их година прошлог века доминирале популарне комедије и мелодраме, а „Страхови“ су својом авангардном формом, под очитим утицајем немачког експресионизма, показивали осетљивост за друштвена питања и стварне проблеме жена.
Филм је запажен и по одличном сниматељском раду Станислава Вола и Адолфа Форберта. Кроз крупне планове и игру светла и сенки приказана је „ускост“ кабаретског окружења, док је лепота варшавских улица представљена атмосферичним, идиличним пејзажима.
Славни италијански редитељ, маг неореализма Роберто Роселини отпутовао је у Индију да сними дугометражни документарац о тој земљи и њеној цивилизацији. У филму је приказао различите аспекте Индије, од градова Бомбаја и Бенареса, преко села у џунглама, до изградње масивне бране, са (не)оправданим оптимизмом по којем тамо нема страшног сиромаштва. Ту се различите религије и касте добро слажу, а економско чудо је спремно да се догоди. Роселинијева визија карактерише Индију као неку врсту духовног капитала, у коме модерни западњаци исцрпљени индустријом, технологијом и културом могу да се освеже.
„Индија је филм апсолутне логике, више сократовски од Сократа. Свака слика је лепа, не зато што је лепа сама по себи, као снимак из ’Да живи Мексико’, већ зато што је то сјај истине, а Роселини полази од истине. Тамо где ће други стићи тек за двадесетак година, он је већ отишао. Индија обухвата светску кинематографију, као и теорије Римана и Планка, геометрију и класичну физику“, оценио је у време премијере чувени редитељ Жан-Лик Годар.
