Међу филмовима који ће бити приказани на фестивалу Нитрат 27 у Југословенској кинотеци 12. јуна посебну пажњу привлачи италијанско-немачка копродукција „Quo Vadis“ (1924), а на програму су и немачки „Бели отров“ (1932) и амерички „Ђавољи циркус“ (1926).
За екранизацију чувеног романа нобеловца Хенрика Сјенкјевича о страдања хришћана за време римског цара Нерона, режију и сценарио заједно су радили Габријелино Д’Анунцио (син познатог италијанског песника и политичара Габријелеа Д’Анунција) и ветеран немачке кинематографије Георг Јакоби. То је била трећа од досадашњих шест адаптација романа „Quo Vadis“.
Мада овај спектакл у своје време није испунио огромна очекивања, не могу му се негирати изузетна фотографија и сценографија, као и многи снажни делови и спектакуларне сцене, попут декадентних и екстравагантних банкета са оргијама, паљења Рима, покоља хришћана у циркусу, трке двоколица… Проблем је била неусклађена игра међународне глумачке поставе, а пре свега тада водећег европског глумца Емила Јанингса у роли полуделог Нерона, наводи се у каталогу фестивала.
„Бели отров“ Курта Герона је драма о банди кријумчара дроге, који путују под маском међународне позоришне трупе, док их не раскринка брат младе глумице, зависнице од кокаина. То је био један од најбољих редитељских подухвата Курта Герона, познатијег као глумца (играо је мађионичара у чувеном „Плавом анђелу“ Џозефа фон Штернберга). С доласком Хитлера на власт, овај јеврејски синеаста је морао да бежи у Француску, затим Холандију, где је, нажалост, ухапшен и ликвидиран у Аушвицу.
У време премијере „Бели отров“ је имао проблеме с цензуром, која је тврдила да се у њему промовише дрога, али је то помогло комерцијалном успеху филма. „Када би се све вртело око саспенса, овај филм би био савршен… Укратко, филм држи публику у неизвесности“, писала је у то доба немачка штампа.
Мрачна мелодрама из циркуског света „Ђавољи циркус“ први је амерички филм данског редитеља и сценаристе Бењамина Кристенсена, који је у Холивуд дошао на позив компаније „Метро Голдвин Мајер“. Прецизно испричан, са импресивним сценама циркуских тачака, филм је доживео тријумф у биоскопима, мада је чак и за ондашњи холивудски укус био превише сентименталан и у духу романтизма 19. века.
Ова бујна медитативна прича о таштини и узалудности људског битисања донела је сјајне роле, пре свега будуће велике звезде Норме Ширер у улози циркуске играчице, као и Џона Милџана у улози агресивног кротитеља лавова. За нашу публику интересантно је да је право име тог глумца Јован Миљановић. Био је потомак Србина из Далмације који се као и многи „трбухом за крухом“ отиснуо пут Америке.
