Програм 27. Фестивала нитратног филма наставља се 10. јуна у Југословенској кинотеци пројекцијама бугарског филма ,,Сунце и сенка“ (1962), шпанског „Кармина, цвет Галиције“ (1926) и немачког „Ванина / Венчање на вешалима“ (1922).
Редитељ Рангел Влчанов, који се сматра утемељивачем бугарског новог таласа с краја педесетих година 20. века, снимио је филм о љубави која се рађа на мору између једне странкиње и бугарског младића. У причи се, према речима сценаристе Валерија Петрова, смењују тренуци радости и оптимизма с тренуцима туге и страха.
У „Сунцу и сенки“ Влчанов је покушао да да савремени приказ емоционалне везе двоје младих, чија љубав удара о зид који одваја Европу на Исток и Запад. Без правог заплета, ово модернистичко дело, с двоје изузетних младих актера, конципирано је на филозофским размишљањима и експериментисању с формом. Филм је освојио Кристални глобус на фестивалу у Карловим Варима, али су у Бугарској дежурни идеолози оног доба оптужили аутора за „апстрактни хуманизам“.
Иначе, овај филм је дигитално рестаурисан у Архиву Југословенске кинотеке 2023. године у оквиру пројекта „Сезона филмских класика“.
Слојевиту драму „Кармина, цвет Галиције“ снимио је на аутентичним локацијама у Шпанији Италијан Енрико Рино Лупо, можда највећи филмски путник немог филма, који је радио и у Италији, Француској, Данској, Русији (где је снимио чак 15 филмова), Пољској и Португалији (два филма из његовог португалског опуса приказана су на ранијим издањима Нитрата). Кроз причу писца Антонија Реја Сота о сиромашној девојци са села Ванину коју заводи, па оставља богати гроф и она покушава самоубиство, Рино Лупо је исказао елементе друштвене критике, приказујући угњетавања галицијских сељака од стране аристократских земљопоседника и велике разлике у животу сиротиње на селу и господе у граду.
„Филм користи пејзаж као одраз психологије протагониста, а не као сликовито платно за причу. Алузије на тешке животне услове су директне: емиграција у Америку се доживљава као нада за побољшање, али и као срцепарајуће искуство“, оцењује се у књизи „Историја филма у Галицији“ (1996).
Екранизација Стендаловог дела „Ванина Ванини”, у режији талентованог Артура фон Герлаха, представља фреску о љубави и смрти током револуције у првој половини 19. века. Народ устаје против окрутног гувернера, а његова ћерка се заљубљује у вођу побуњеника.
„Дело фасцинантне атмосфере, које се дешава ноћу, у времену када током бала угледника на улицама избија револуција, написао је тада водећи немачки сценариста Карл Мајер (творац ’Кабинета доктора Калигарија’). Мрачна и обеспокојавајућа, ова ’балада’ бавила се психолошким узроцима и последицама тираније и терора у доба поратне друштвене и политичке несигурности“, наводи се у каталогу Нитрата 27.
Улоге су играли изузетни глумци, какви су били „проклети љубавници“ Аста Нилсен и Паул Хартман, и нарочито Паул Вегенер у роли тиранског гувернера.
