Из новембарског броја часописа Кинотека, представљамо вам нови фељтон који садржи одломке књиге Кјешловски. Изблиза (2025, RedBox), пољске ауторке Катажине Сурмјак-Домањске. Ова књига доноси причу о животу и стваралаштву једног од највећих пољских, али и европских редитеља, Кшиштофу Кјешловском: од детињства у послератним годинама, обележеног болешћу оца, преко уметничког сазревања у бурним политичким временима и борбе са цензуром, до међународног признања и преране смрти.
Пропис је важнији од човека
Било је тридесет ноћних портира.
Првог је Кјешловски нашао у радовима победника конкурса за дневник, који је објавила Народна издавачка задруга. Један од њих представио је свој поглед на свет: „Потребан је поредак, све треба да се уреди тако да добро изгледа, а цео тај крш треба ликвидирати што је брже могуће.”
Кјешловски је причао о томе на сусрету са гледаоцима у Театру осмог дана[1] у фебруару 1996. године у Познању: „Схватио сам да дефинитивно хоћу да снимим филм о таквом лику, зато што их је у то време било страшно много. То се вукло још од марта 1968. и такви ставови су стално гмизали на површину, приликом различитих догађаја.”
Аутор дневника живео је у Лођу и радио као портир, што је повлачило асоцијацију на филм Лилијане Кавани Ноћни портир, о есесовцу садисти који се после рата крије радећи као рецепционер у ноћној смени у луксузном хотелу у Бечу. Једног дана међу гостима препознаје своју некадашњу жртву из концентрационог логора…
Прави портир којег је пронашао Вјежбицки није био погодан за филм. После несреће у којој је изгубио ногу, налазио се на ивици нервне исцрпљености. Није било ни говора о томе да га увуку у филм.
– Хајде, Ђашек, нађи ми сличног.
Вјежбицки одлази у дирекције различитих предузећа и свуда поставља исто питање: – Имате ли овде некога на ниском положају, али истовремено веома ангажованог у свом задатку чувања реда? Могло би се чак рећи, ревносног? На пример стражара, надзорника или, рецимо, портира?
– Чујте, у свакој фабрици је постојао такав лик! – говорио је Кјешловски. – Проблем је био само у избору. Разуме се, ја сам хтео да то буде стражар у ЦК на пример, али то је ипак било немогуће. Изабрао сам најсликовитијег.
– Није он изабрао, него ја. Кшишек није видео ниједног другог. Ја сам разговарао са неколико десетина кандидата, већина није била одговарајућа. Једини којег је евентуално било могуће показати Кисјелу био је Осух – прецизира Кшиштоф Вјежбицки.
Марјан Осух радио је у фабрици FSO (Фабрика путничких возила) на Жерању. Он је био прост човек, чак примитиван, али са интуицијом. Схватао је шта се од њега очекује и како треба да се понаша да би га изабрали на кастингу. У питањима је осећао упутства. У пролеће 1977. године Кјешловски снима дугачак разговор с њим без камере. Моли га да прича о својим интересовањима и о послу:
– Ја највише волим, овај, ратне, знате господине, филмове. И каубојске. Ако има пуцњава, битка, мени се такав филм највише свиђа. Зато што такви, знате, господине, љубавни, ето, мени такви филмови не одговарају. Нису за мене такви филмови. Ја више волим онако, агресивне филмове. Кад се бију, ратују, о, то је мени смешно. Ја сам онда задовољан тиме.
– Сваки човек има нешто што воли. Ја волим, молићу лепо, контролу. Волим да контролишем моје колеге […]. Мени је то хоби. […] Ја сам то мени почасно доделио.
– Има један лик, молићу, његова кљешта за бломбирање, бломбу, и он тим његовим кљештима бломбира једну халу. Магацин са производима мора да буде бломбиран, други магацин са сировинама мора да буде бломбиран, јер ако не буде, молићу фино, ја одма пишем пријаву за тог шефа. Онда деректор, кад то писмо већ стигне код деректора, кад деректор ту књигу прочита, онда… Фурмањак то реши без икакве царемоније.
Кјешловски пушта снимак Јежију Струху, који пуца од смеха:
– Мораш то да урадиш! Не само што ћеш од тог човека добити истину, још ће то бити страшно смешно.
Сада на звучни запис додају слику. Осух треба да се понаша као и у свакодневном животу.
Кјешловског не интересује његова биографија. Не пита шта га је обликовало, како је васпитаван, шта се с њим дешавало за време рата, да ли се сâм сусрео са насиљем, шта је радио 1968. године. Али могуће је да велики број лако пронађених мушкараца сличног карактера представља доказ да у Осуховом животу уопште није морало да се догоди нешто изузетно. Осух постаје симбол. Радо улази у улогу у коју брат Малгожате Јаворске пре шест година није хтео да уђе. Иако више асоцира на краља пусте планете из Малог принца, убеђеног у своју апсолутну власт, него на јунака филма Лилијане Кавани. Уместо поштовања, побуђује сажаљење.
Кад Марјан Осух у филму каже:
„Та данашња младеж има превише слободе, превише су им попуштене узде. Ту младеж треба малчице зауздати. Мени се то, молићу фино, господине, не свиђа, што они носе те дугачке косе, те панталоне, звонцаре или фрулице, молићу, господине, бркове, браде […]. Ја таквог човека мрзим, молићу фино.”
Или:
„Пропис је важнији од човека. А ако се човек не прилагоди, можемо рећи да пропада. Упада у блато и пропада тај човек. И деца морају да се прилагоде том пропису, и одрасли, који живе на свету, за њих је тај лепи свет. […] Мора да постоји смртна казна. […] Чим неко прекрши, одмах подићи, молићу, господине, вешала, суд и дати му ту смртну казну, јавно га обесити. Десетине, стотине људи би видело.”
А нарочито кад каже:
„Ово критиковање, које иде на државу … […] Не свиђа ми се то. […] Ја би волео да то уништим, молићу, господине”, постаје јасно да ово није филм о чувару из фабрике аутомобила, већ о Пољској после јуна.
Осух добија пса у филму, немачког овчара, таквог какви се користе у милицији и какви Пољаке и даље асоцирају на СС. У једној од последњих сцена, позадина Осуховог монолога су мали дечаци обучени у кошуље са принтом налик на колумне у новинама (такве су биле модерне), како се играју ударајући о уличне стубиће штаповима сличним милицијским палицама.
Витолд Сток је користио филм у боји ОРВО из ДРН-а[2], који је деформисао боје, стварајући карикатуралну слику света. Исто као што је Марјан Осух замишљао карикатуру човечанства.
Био је савршени јунак. Не само да се није стидео да покаже себе већ је имао оно нешто што су имали јунаци филма Из града Лођа или девојчица из Фотографије: јединствен, непоновљив језик. И изгледао је сјајно. Можда, кад би га издвајао неки видљив дефект: да је био грбав, хром… Да је макар био стидљив, онда би можда стекао емпатију. Али Осух је собом задовољан службеник, који не гаји никакве сумње. Та материјализација средњовековног надзорника на њиви, домара, полицијанта, капоа, удбаша, тих фигура што у пољској традицији отеловљују чисто зло. С таквим човеком се нико не идентификује. Може му се смејати чисте савести.
Марцел Лозињски је две године раније реализовао филм под називом Краљ. Његов јунак је био идеални конформиста, користан у сваком систему: за време окупације је шио униформе за SS, а после рата и за совјетске официре. У оба случаја је одлично пролазио, сарађујући с властима.
– Ни Кшиштоф ни ја нисмо имали сумње могу ли се такви људи извести пред суд јавности – признаје Лозињски. – Толико смо се ватрено противили ономе што се дешава у земљи да о нашим негативним јунацима нисмо размишљали као о конкретним људима, већ смо их третирали као представнике система. Јунак Ноћног портира био је тип опортунисте, доушника, извођача свега онога што је, макар у теорији, желела тадашња власт. Нисмо имали никаквих скрупула према таквим људима. С временом смо почели да се питамо имамо ли право да их тако недвосмислено осуђујемо. Схватили смо да су и они били жртве система.
Монтажерка Лидија Зон-Карабаш је од самог почетка имала скрупуле. До те мере да је чак размишљала да ли да се повуче из сарадње:
– Господин Кјешловски је у уводу рекао да ће то бити филм с негативним јунаком. То, само по себи, још увек није било ништа лоше. Проблем је био у томе што тај човек није схватао контекст у који је уметнут. Режисер га је подстицао. То што је Марјан Осух сам то хтео, не може да буде оправдање. Човек који се води моралним принципима не може да тражи оправдање у ономе што се дешава око њега. Оно што ми направимо, остаје на екрану, а околности у којима смо то урадили у будућности неће никога занимати. За мене је то била веома тешка ситуација. С једне стране, Ноћни портир ми се није допадао из етичких разлога, али с друге стране, храбро је и прецизно нападао систем, који ми се још мање допадао. Одбијање сарадње с Кјешловским у таквом пројекту у том тренутку би се схватало као кукавичлук. Одабрала сам лојалност према режисеру.
Годину дана касније, када је Кјешловски у Кракову снимао Филмског аматера, једног дана неко је закуцао на врата његове хотелске собе. У довратку је стајао Марјан Осух.
– Шта је, забога? Шта ћете ви овде? – зачудио се Кјешловски.
– Све сам одбацио, шта ће ми то ког ђавола. Глумићу у вашем филму!
Играо је у завршним сценама Филмског аматера. У сцени вежбања с гас-маскама на послу, кад каже: „Друже команданте, сви задаци су обављени!”, и пред крај, кад урла за Јежијем Стухром који бежи из предузећа: „Куда ви то? Преко ланца?!”
Другачији поглед на питање Осуха појавио се тек после две године, јер је Јануш Вилхелми толико дуго задржао филм на полици. У Кракову 1979. године Портир добија Гран при – Златног лајконика и награду FIPRESCI. На пројекцији за лауреате Кјешловски седи заједно с Агњешком Холанд и Јежијем Стухром. Сала урла од смеха. Што се више смеју, то се више Кјешловски повлачи у себе.
– Па баш си направио кретена од тог лика – хладно му дошапне Агњешка Холанд.
– То је прешло у гротеску, карикатуру. А управо је то Кјешловски јако избегавао – говори Холанд данас. – Генерално је много водио рачуна да не подлеже исмевању наших непријатеља. А овде као да му је перо склизнуло. Љутио се на себе зато што је прекорачио сопствену границу.
– Сећам се његовог израза лица на тој пројекцији у Кракову, таквог га никад пре тога нисам видео – прича Јежи Стухр. – Као да се стидео уместо тог човека. Сетио сам се тога кад је објавио да више неће снимати документарне филмове.
Кад после септембра 1980. телевизија напокон хоће да прикаже С тачке гледишта ноћног портира, Кјешловски ради све да то не допусти:
„[…] сматрао сам да ће се, приказујући тај филм на телевизији, том човеку нанети ужасна неправда. Видеће га његови познаници, блиски пријатељи, комшије, његова ћерка, његов син и жена и, или ће га исмејати, или понизити. То ничему није служило, нарочито зато што ја нисам био против њега као човека. Био сам против одређеног става који је он заступао. Али то не значи да типа, ако заступа такав став, треба извести пред зид. Нарочито стога што је тај став био такав зато што је он знао да ја то од њега очекујем, да ми се свиђа шта говори. Бесконачно се удубио у то зато што је хтео да задовољи моја очекивања, која је наслућивао, разуме се, инстинктивно.”
Зато ће сâм на полицу одложити документарац, који огроман број гледалаца сматра за његов најбољи.
Марјана Осуха је 2006. године пронашао аустријски режисер Андреас Хорват. Уз помоћ супруге, сценаристкиње Монике Мускала, снимио је документарни филм под насловом С тачке гледишта пензионисаног ноћног портира. Показао је усамљеног старог човека, чије дане испуњавају дугачки ритуали: прављења сендвича, одлазак на гробље, на женин гроб. У стану је непрестано пуштен Радио Марија[3]. Наводно га је веома потресла вест да је Кшиштоф Кјешловски умро, о чему није имао појма. Мускала и Хорват су га неколико пута питали о Из угла гледања ноћног портира, али из његових нејасних одговора проистицало је да или не зна за тај филм, или га се не сећа.
– Кад смо га питали да ли му се свиђао филм Кјешловског, испостављало се да говори о Филмском аматеру, мада није умео да наведе наслов – каже Моника Мускала. – Радовао се што су он и жена били позвани на премијеру у Варшави. Причао је да је био поносан, да је жена обукла лепу хаљину, он одело, добио је цвеће. Уопште је о својим филмским искуствима причао с поносом. Кјешловски је за њега једноставно био „важан режисер”. Сарадњу с њим, интересовање филмских људи за њега, доживљавао је као оплемењивање. Такође нам је испричао да је за учешће у филму, нажалост, нисмо утврдили у којем, добио усисивач. То је била његова жеља и веома се поносио тим хонораром. Нас је замолио за сличну накнаду: вредност усисивача.
О његовом детињству нисмо много сазнали. Чини се да је пореклом са села, одрастао је у беди и после рата доспео у Варшаву. Имао је брата, који је долазио код њега једном месечно, да би му помогао да попуни уплатнице за рачуне, заједно су ишли у пошту. Претпостављамо да се радило о томе да је Марјан Осух био аналфабета. Неписменост можемо да нагађамо и на основу начина говора: неграматички, с чудно искривљеним речима, с неисправним наставцима. Тако говоре људи који знају језик само на основу слуха. Али то су претпоставке, нисмо успели да то несумњиво утврдимо.
Имао је две ћерке. Син више није био жив, погинуо је у несрећи с мотором. Ћерке су га повремено недељом звале на ручак. Имао је унуке, показао нам је честитке за деку. Није пристао да с њим идемо код ћерки с камером. Не знам да ли му је више било стало до заштите приватности, или до тога да не дели филмаџије ни са ким и има сву њихову пажњу усредсређену на себе. Чињеница да се свет још једном заинтересовао за њега, поново је била извор поноса. Кад би се током наше посете јављао на телефон, објашњавао је да је заузет зато што режисер из Аустрије снима филм о њему.
[1] Teatrz Ósmego Dnia, алтернативно позориште из Познања, активно од 1964. године.
[2] Demokratische Deutsche Republik (нем.) – Демократска Република Немачка, пре уједињења.
[3] Radio Maryja, пољска католичка радио-станица, основана 1991. године.
